Порекло становништва села Миланово, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Миланово се налази на 7 километара западно од Лесковца, на најнижој дилувијалној тераси, која пада са севера на југ у правцу корита баре Цернице. Нагиб терасе је тако благ, са се има утисак да село лежи у равници.

Тип села.

Пре него што је засељено, израђен је план по коме је у центру села остављена четвороугаона површина знатне величине. Поред овог простора кретале су се и под правим углом укрштале по две широке улице. Простор поред улица издељен је на плацеве, на којима су имале бити подигнуте куће појединих домаћинстава и друге помоћне зграде. Дакле, тип села је био „ушорено село“, каква су села у војвођанским равницама. Село је припремано за насељенике по споразуму краља Милана и бечке владе онога времена.

Воде.

Код одређивања места где треба да се засели „банатско село“ није се водило рачуна о вековном искуству нашег народа да се село нађе на обали каквог потока или реке, да за леђима има брегове или планину, а пред собом равницу за обраду. „Равница“ где је одређено да буде село Миланово подсећала равн терене а то је, према психологији формираној код становништва Војводине, било важно. Цернички поток, који лети пресуши код села Миланова, има своје корито удаљено од села више од једног километра. Јабланица је још даље.

Име села.

Село је добило име по кнезу Милану Обреновићу, за чијег владања су ослобођени ови крајеви од турске власти.

Насељавање.

Године 1883. почели су да пристижу први насељеници и насељавање је трајало све до 1887 године. Били су то Банаћани, Сремци, Бчавани, Личани, Босанци, па и Румуни из Баната. Из Новог Села испод Варденика били су Стојиљко Здравковић, Јован Младеновић док је трећи насељеник са Власинских планина био Јован Петковић из Доброг Поља.

Први досељеници су почели да се скућују. Једна од првих брига била је доћи до воде. Копани су бунари и до 120 метара, али воде нигде није било. Због несташице воде, први насељеници су  се почели расељавати. После 1922/3. године више их није било. Отишли су на Косово (Ново Косово), Александрово (Добич), Косанчић (Пуста Река). На њихово место су дошли Врањанци, Власинци и Црнотравци.

Земље и шуме.

Атар села Миланова ограничен је атарима ових села: Белановце, Душанова, Подримца, Горњег Стопања, Доњег Стопања и Турековца. Простран је 509 хектара, од чега на њиве и баште спада 299 хектара. Остало је под другим културама, шумом или је неплодно.

Земља носи ое називе: Испод Село, Пасуљски Рид,  Црна Земља и Стопаљско.

Порекло становништва.

Миланово је 1948 године имало 638 становника; 1953 – 629; 1961 – 572; 1971 – 601 и 1981 – 645 становника.

Становништво припада овим родовима.

-Шопови су из Новог Села.

-Добропољци су из Доброг Поља – Власина.

-Јабуковци су из Јабукова код Владичиног Хана.

-Деда Арсини су из Горње Пчиње.

-Андрејини су из Ораовице.

-Тесовци су из Тесовишта код Врања.

-Врањанци су из околине Врања.

-Чокалије су из Стајовца – Врање.

-Грујићи су из Бувца.

-Миладиновци су из Дедине Баре.

-Гргуровци су из Гргуровца.

-Мртвичани су из Мртвице.

-Весковци су из Дервена.

-Кртовејци су из Сушевја.

-Симоновци су из Дервена.

-Шашини су из Ораовице.

-Сагајци су из Стојовца.

-Маринковићи су из Новог Села.

-Врањанци други су из Сливнице код Корбевца.

-Немијенци су из Стојовца.

-Бојкинци су из Јабукова.

-Пешини су из Горње Пчиње.

-Новоселци су из Солачке Сене.

-Јосићи-Банаћани.

-Стошићи суиз Моштанице код Врњачке Бање.

-Црноземци (насељени на црној земљи) су из Гиљана.

-Даркови су из Клисуре код Корбевца.

-Стојановићи суиз Стајовца.

-Крстићи су из околине Куманова.

-Тричкови (Тричковићи) су из Гара.

-Барци су из Барја.

Занимање становника.

Главно занимање становника је земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз. Кромпир саде за кућу и нешто за продају. Произвођачи су црноглука. У последње време свака кућа гаји јагоде на површини од 8 до 48 ари. Гаје и дуван – свака кућа.

Повртларства нема јер је село у оскудици са водом. Знају зидарски занат. Из сваке куће има бар по један запоселн у Лесковцу у разнним привредним организацијама. Има их на привременом раду у иностранству.

Од стоке чувају 1-2 краве. Млеко сире. Оваца имају само два домаћинства – по 20 брава. Свиње гаје за своје потребе, прасад за продају. Коња има 30% домаћинстава. Трактора 4-5 комада. Омладина похађа школу у Белановцу.

Борба за воду.

Прве генерације насељеника су се мучиле тражећи изданску воду у самом селу. Када су се уверили да је нема, одселили су се. Нови насељеници, упорнији и сналажљивију, потражили су воду ван села. И нашли неколико  изворишта. „У селу нема воде али изнад села има куд хоћеш“. Из тих изворишта мештани су, удружени у групе, доводили воду у своја дворишта. Имају сеоску чесму у седини села, сада запуштену која не ради. А када су за њу нашли извориште, сви су се радовали. Било је право славље. Велике заслуге има Хигијенски завод у Лесковцу које је финасирало изградњу чесме са 100.000 динара. Осим тога свако домаћинстово је дало по 30.000 динара.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Миланово (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Петровац, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Петровац се налази на грбини неогеног брежуљка правца исток-запад, на око12 километара западно од Лесковца.

Тип села.

 Петровац је село специјалног типа; целим селом просечена је врло широка улица-шор, који има правац исток-запад, а са обе стране издељени су плацеви правилног облика који лицем излазе на шор, а својим залеђем иду дубоко у  унутрашњост плаца. Домови за становање су близу шора, стајске зграде где-како распоређене нешто дубље у плацу. Задњи део плаца су под разним воћем.

Воде.

Село Петровац нема никакве текућице. Подигнуто на грбини високог неогеног брега, оно нема ни изданске воде. На западном крају села, где се шор завршава, „извађен“ је дубоки бунар у коме има воде преко највећег дела године. Поједини домови се служе кишницом коју хватају у нарочите судове покривене одозго да се вода не труни. Проблем воде за Петровчане је велики проблем. Друго; они  све имају: плодну земљу, шуме, пашњаке и, оно што је за динарског човека важно, имају простран видик на све стране. Тај положај села је првим насељеницима дочаравао њихов завичај – Црну Гору, у којој су били на врлетним местима са којих су бацали погледе на далеко, сневали своје снове и дочаравали песничку визију свога света.

Име села.

Село Петровац добило је име по краљу Петру Карађорђевићу. То је прва варијанта. По другима, овде су  се населили Кучи и Петровићи, велики противници црногорског краља Николе I, па су по своме презимену Петровића, дали име Петровац. Прво објашњење имена села је вероватније.

Земље и шуме.

Атар села Петровца је мали и износи само 299 хектара, од које површине оранице и баште захватају 199 хектара.

Земља носи ове називе: Средње, Карасаново и Зајчево.

Постанак села и прошлост.

Петровац је ново сеоско насеље у Лесковачкој Котлини. Насељено је на утринском земљишту обраслом хрстовом шумом. Први насељеници су били Црногорци. Године 1906. населило се 20 домаћинстава Петровића, која су до данас остали највећа родбинска група. Насељавање се наставило. То је трајало до 1912. године. Поред наведених домаћинстава Петровића-Куча са Косора више Подгорице дошли су Вуксановићи и Божовићи, 1910. године населили су се Бјелопавлићи, којима је припадао и Милут Милатовић, први самоуки песник Јужног Поморавља идр.

Досељљеници су крчили шуму, подизали своје домове и друге помоћне зграде.

Неке је из старе домовине Црне Горе покретао сукоб са црногорскимкраљем Николом I, многи су били гладни хлеба и земље. Међу њима је био у Милут Милатовић који је, пре доласка у Петровац, ишао трбухом за крухом, два пута у Америку да ради у њиховим угљенокопима. Када је омогућена сеоба у Србију, Милут је написао чувеме стихове; да „иде у Дубочицу, која роди вино и пшеницу“!

Данас у сели има мало Црногораца. Неки су се испели на висока војничка звања и постали генерали. На њихово место дошли су традиционални земљорадници Врањанци, досељени из села на падини Гољака.

Порекло становништва.

Петровац је 1948 године имао 116 становника и 24 домаћинстава; 1953 – 124 – 28; 1961 – 124 – 32;  1971 – 133 и 1981 године 139 становника и 42 домаћинства.

Родови нису наведени.

Занимање становника.

Земљорадња је главно занимање. Сеју шеницу и кукуруз. У последње врема и јагода. Повртарства  нема због недостатка воде. Од стоке чувају краве. Од стоке чувају краве. Црногорски насељеници, колико их још има у селу, своје домове одржавају ради провођења лета на чистом ваздуху. Неко има краву-две ради млека. Досељени Врањанци чувају више стоке, али старе пасмине-буше. Има нешто живинарства.

Уочи рата, једно од домаћинстава Петровића, из кога је изашао и Видак Петровић, адвокат из Лесковца, било је у великом економснком успону. Овоме је допринео  Видак сваојим адвокатским и банкарским пословима више него његов брат Станко земљорадњом. Видак је усред села подигао за оно време велики електрични млин за мељаву финог пшеничног брашна, па су му помељари доносили своју пшеницу из лесковачких и пусторечких села.

Петровчани су одувек били национално осетљиви и смели борци. У Првом балканском рату из њиховог села било је неколико ђака-добровољаца који су на фронту код Мердара изгинули у борби са Турцима. Међу њима били су: Миро Петровић, Андрија Перовић и Стојадин Дрпић. У Другом светском рату као партизани, прославили су се својом храброшћу и као првоборци се испели на највише лествице војничког позива.

У селу је подигнут маркантни споменик изгинулим у Првом и Другом светском рату. Тај споменик је израз захвалности потомака и доказ високог националног поноса и готово легендарне храбрости Петровчана.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Петровац (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Свирце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Свирце се налази на левој обали реке Јабланице и на вишој речној тераси ове реке. Од Лесковца је удаљено око 10 километара.

Тип села.

Село има издужен тип полукружног облика. Тип села је условљен коритом реке Јабланице која је овде, дубоко усецајући своје корито у своју леву обаалу, начинила једна лук на чијој северној периферији се село заселило.

Име села.

Не постоји никаква легенда о постанку имена овог села. Можда се ради о насељу људи који су знали инструментима српске средњовековне државе свирати и свирком увесељавати племство и народ.

Воде.

 Поред Свирца тече река Јабланица. Других текућица нема. Постоји кладенац у церничко. Бунари са добром водом се копају на дубини од 10-15 метара.

Земље и шуме.

Свирачки атар се протеже на 987 хектара, од које површине оранице и баште захватају мање од половине укупне површине – 437 хектара.

Земља носи ове називе: Селиште, Велики Копак, Мали Копак, Језеро, Рид, Под Рид, Гжуб, Мишиница, Чивл'к, Мркоње, Плавиште, Трлиште, Грчке Трле, Утрина и Турско Гумно.

Постанак села и прошлост.

На локалитету Селиште постоје трагови старог насеља. Ту је пронађен и темељ старе цркве. Вероватно се ради о ромејском насељу из доба Византије. Уколико би стара црква била подигнута на темељима римског храма, насеље би могло бити још старије.

Село је, после реформе турског царства, подвластио неки моћни Турчин.

У Свирцу се памте упади Арбанаса и зулуми над нашим становништвом за време Турака. Можда су ти упади претходили потчињавању села потоњег господара. Село ја плаћало аграрни дуг.

Порекло становништва.

Свирце је попоследњем попису становника имало 523 становника у 109 домаћинстава.

У селу живе ови родови.

Старинци, који су „од век туј“:

-Галешко (разних презимена), Мићини, Живковци, Бучукови-Бучуци, Мењчини.

-Завидојлинци су досељени из непознатог места. Има их у Шуману код Лебана у долини Шуманке.

-Дејанци су досељенииз Дејана – Власотинце.

Занимање становника.

Земљорадња је основно занимање. Сеју кукуруз и пшеницу наизменично. Сеју и јечам. Свако домаћинство гаји јагоде као веома уносну културу. И повртарство је важна грана пољопривреде. Гаје паприку – џинку, зелену, туршијару и индустријску, од купуса саде више рани него јесењи. Дуван узгаја једва 5% домаћинстава, гаје и рану боранију, пасуљ као подкултуру. Баште наводњавају. Своје повртарске производе развозе заједничким камионом где појединци имају тезге; Београд (Каленић, Бајлони, Баново Брдо), Крагујевац, Врање, Ниш, Пирот, Власотинце и друга места.

Од стоке чувају по две краве млекуље добре пасмине. Коње има око 80% домаћинстава. Земљорадња је механизована. Овце гаје само два домаћинства. Укупно око 50 брава.

У овом селу 75% омладине се опредељује за земљорадничко занимање. Иначе, међу њима има зидара, фасадера и радника у трговини.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Свирце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Турековац (по књизи Турковце), Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Турековац се налази у источном делу Доње Јабланице, на десној обали реке и на њеној алувијалној тераси.

Тип села.

Село Турековац је груписаног, гомиластог – збијеног типа. Од Лесковца је удаљено око 7 километара према западу.

Име села.

Као родоначелник неких варијетета нашег домаћег говечета важи сада изумрли „тур“. Многа имена места у Крањаској, Далмацији, Босни, Србији, Македонији и Бугарској изведена су од „тур“. Тур је, у доба када се Турековце заселило, можда  био нестао, али је остао траг, па је по томе и село, настало у доба српске средњовековне државе, добило име Турковце. Званично се село зове Турековце, али народ и данас каже Турковце а становнике назива Турковчани.

Воде.

Турековац лежи на десној обали реке Јабланице.

Земље и шуме.

Турковце има атар који се простире на 1314 хектара. По величини атара оно је на трећем месту у Области, али по простору коју захватају оранице и баште, оно је на првом месту – 965 хектара.

Земље носи ове називе: Доње Селиште, Горње Селиште, Орница, Лојза, Стара и Нова Утрина, Шарково Дрви или Шаркова Крушка, Делови, Смуге, Запис или Средпоље, Параспур, Марков Бунар, Доње Синковачко, Код Бунар, Динин Пруд, Средњи Пруд, Цигански пруд, Лотрински Пруд, Воденичарски Пруд, Мало Тополче, Црвена Врба, Големо Тополче, Чивлак, Турско Гумно сада Топољак, Кованл'к, Мирчића Гроб или Мирчића Брег, Трле, Стара и Нова Утрина или Грчке Трле, Трле и Челије.

Постанак села и прошлост.

Турковца нема у турском сумарном попису села нахије Дубочице из 1516. године. Могуће је да је пописано под другим именом или је постојало на местиме „Селиште“. Уверење је да је село настало у доба Стефана Немање.

Када су многа села у Лесковачкој Котлини била почитлучена и Турковце није измакло тој судбини. Оно је имало свог господара. Имена задњег господара нико се не сећа, али га помиње др Видосава Стојанчевић у једном свом раду да се Емин паша Агић, трговац из Лесковца, код српских власти после ослобођења водио као порески обвезник на многим имањима у Лесковцу и околним селима, па и у Турковцу. Према народном предању он је био господар Турковца и као такав био у сукобу са Кадицом, женом господара села Белановца. Турковце је плаћало аграрни дуг на основу одлуке Берлинског конгреса. Било је проблема са мештанима који н ису били платежно способни. Арбанаси су својевремено често навраћали и пљачкали поједине домове и чинили друге зулуме.

У Балканским ратовима и у Првом светском рату погинуло је на разним бојиштима 88 Турковчана.

Од културних споменика Доње Јабланице најлепша је црква у Турковцу. Подигнута је 1845 године и о њој је свештеник Драгутин Ђорђевић написао лепу монографију.

Порекло становништва.

Турковце је у време ослобођења од Турака имало 74 куће. Било је општинско седиште и највеће село у њој. Оно је, по броју становника, највеће село у Области, јер је по попису из 1981. године имало 1948 становника.

На доброј земљи, близу великог потрошачког центра – Лесковца и са вредним становништвом, оно је у сталном демографском, привредном и културном расту.

Турковце је подељено у ове махале: Славујску, Лилинску, Динчину, Бабанску и Циганску.

Родови носе ова имена:

-Зербаци су староседеоци.

-Ганчини су досељени за време Турака из околине Врања. Родослов: Петар, Властимир, Стојан, Јован. Маринко који је био кмет села Турковца за време Турака, Петко.

-Мијалкови су пореклом из околине Врања. Има их више презимена.

-Мицини су  такође пореклом из околине Врања.

-Маринчини су пореклом из околине Врања.

-Кованџици су непознатог порекла.

-Пешинци су из околине Тетова. Узмакли пред Арбанасима после сеобе Срба под Арсенијем II Чарнојевићем.

По последњем попису становника и домаћинстава од 1981. године у Турковцу има 440 домаћинстава.

Роми:

-Денићи су из околине Врања.

-Демировићи су истог порекла.

-Арифовићи (бургијаши, чергари, скитнице) су одавно дошли из непознатог краја.

-Исметовићи, гурбети, конопљари, су непознатог порекла.

-Ибраимовићи су староседеоци.

Има нових досељеника из Лебана, Радоњице, Доњег Буниброда, Свођа, Дрводеља – укупно око 20 кућа.

Занимање становништва.

Турковчани су велики пољопривредници, пре свега повртари. Пшеница и кукуруз, које они узгајају на својим њивама, је важна култура али мање од повртарства. Баште су њихова главан преокупација и главна привредна активност. Разно поврће – рани и позни купус, паприка од џинки до зимоваче и индустријске паприке, парадајз и друго поврће. Њиве су им као хангари под пластиком. Производе за пијацу. Поврће продају широм целе земље

У стајама гаје добре и  млечне краве, чувене пасмине. Има нешто свиња, за посек и приплод. Оваца нема. Коњи служе за обраду земље и вучу.

Ромска домаћинстав имају 5-6 чланова а једно 10.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Турековац (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Ждеглово, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ждеглово је подигнуто на тераси реке Јабланице и то на њеној десној страни у симбиози са селом Коњином. Удаљено је од Лесковца 18 а од Лебана 4 километра.

Тип села.

Жгеглово је село збијеног типа и равничрско.

Име села.

Насупрот селу Коњина, чији је називи зооним, назив села Ждеглова остаје необјашњив. Ждеглово је несумњиво словенска реч, али какав јој је значај тек треба да се установи. Међу мештанима не постоји било каква легенда о томе.

Воде.

Главна текућица је Јабланица. Њен притисак је тако јак да се издан висока и бунари се копају на дубини од 4 до 7 метара. Изданска вода је здрава и количински знатна, што омогућава успешно наводњавање свих усева, нарочито повртарских.

Постанак села и прошлост.

Ждеглово је старо српско село свакако настало у Немањино или предњеманино веме. Турци су га забележили у тефтеру 1516. године као тимарско село нахије Петруш. Каква је судбина села била после рефоорме турског царства од 1839. године не зна се ништа. Могуће је да је село задржало своју слободу, а можда га је неко од моћних Турака или Арбанаса из суседних арбанашких села у Горњој Јабланици подвластио. У топонији села није се сачувао никакв траг на турски период; ни на време спахијског система, нити на време након његовог укидања. Као да Турци нису у атару овога села нису имали директне својине на ма ком делу сеоског атара. Све би то говорило да је село после ђулханског хатишерифа остало слободно село. Ждеглово је после ослобођења од Турака имало 20 кућа и 36 пореских глава. Не зна се да су Ждеглово плаћали аграрни дуг или није. Све то остаје да се накнадно испита и обради.

Земље и шуме.

Ждеглово има атар величине 50о хектара, од чега на оранице и баште спада 258 хектара.

Земља носи ове називе: Јасење, Тетреб,  Козарска Долина, Клисура, Смуге, Јечменке. Каскавица, Рид, Куса Долина и Прогон.

Порекло становништва.

И поред тога што је село веома старо, Ждеглово не спада у велика села. У речној долини, густа сеоска насеља се нису могла развијати у велика села. По статистичкимподацима Ждеглово је 1948 године имало 408 становника; 1953 – 504; 1961 – 509; 1971 – 551 и 1981 године 576 становника у укупно 103 домаћинства.

У селу живе ови родови:

-Трноселци (Николићи) су староседеоци.

-Нисини су староседеоци.

-Смиљкови су староседеоци.

-Везелци су староседеоци.

-Терзици су староседеоци.

-Брдари су староседеоци.

-Мишини су староседеоци.

-Купусарови су староседеоци.

У Ждеглову живи велика ромска група:

-Дурмишивићи су непознатог порекла.

-Мацићи су непознатог порекла

-Асановићи су непознатог порекла.

-Сулејмановићи (Шевко и његова три сина) су досељени из Гргуровца.

Занимање становништва.

Главно занимање је замљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз. Иако има услова са повртарство, ова култура је у повоју. Уводи се и узгој јагода.

Некада је било много коза и оваца. Чували су и биволе. Сада коза и бивола нема, оваца врло мало. Пољопривреда је механизована. Нека домаћинства чувају коње за вучу. Волова нема али крава има разних врста. Млеко продају Задрузи а сир на пијаци у Лебану.

Омладина се не оредељује за земљорадњу, већ за школовање и разна занимања у привреди, трговини и индустрији. Сада око 75% домаћинстава има бар по једног члана ван пољопривреде. Имају раднике и у иностранству.

Роми су пољопривредни радници. „Да није њих, каже Лука Николић, не би имао ко да окопа поља ждегловска и обере кукуруз у јесен.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ждеглово (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Коњино, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Коњино или Коњина се налази на крајњем западу области Доња Јабланица или, ако рачунамо низводно,ово село је прво насеље на левој обали Јабланице, на речној тероси, коју је ова река измоделирала после изласка из своје клисуре.

Тип села.

Као и сва равничарска села која морају да економишу са земљом потребном за обрађивање, село је згуснутог типа.

Име села.

Легенда о овом селу говори како је овде била ергела царице из Царичиног Града. По тој легенди, када је царица са својим љубавником, пастиром из Свињарице, који је задобио љубав моћне жене не самом лепом свирком на фули, већ и изградњом водовода од Радана до Царичиног Града, бежала испред разјареног цара, који се тек из боја вратио, дошла је са својом златном кочијом до Коњина да замени уморне коње одморним, али, на ергели коња није било. И тако ово место доцније добије име Коњине или Коњино.

На страну ове легенде, село Коњино са овим именом настало је  у поствизантијском периоцу, у време када су наши словенски преци овде настанили. У то време, у току организованог феудалног друштва, на овом месту са тако богатом пашом до наших дана, за рачун неког поглавара, чувани су коњи. Људи задужани за овај посао, засновали су своје село које је добило име Коњино.

Воде.

Село се налази на реци Јабланици која, овде, ослобођена своје клисуре, а обогаћене водом плаховите планинске Шуманке, бива често хировита, прави меандре, односи плодну земљу и оставља пустош за собом. Коњино се морало временом помешатати и бежати од обале реке.

На месту званом Страна постојао је у брегу кладенац, сада је око 20 домаћинстава каптирало овај извор и своје домове довело здраву планинску воду.

Овде је притисак Јабланице јак, па издан није дубока па свако домаћинство има свој бунар.

Земље и шуме.

Атар села Коњина протеже се на 933 хектара, од које површине на њиве и баште зајватају 400 хектара док је под шумом 333 хектара.

Земља носи ове називе: Страна, Црквиште – култно место; посећују га болесници и стављају крстиће на оболеле делове тела, Росуља, Солина, Козарска, Бела Вода, Пржарска Долина, Ловачка Долина и Камен.

Останак села и прошлост.

Турци су у свом тфтеру из 1516. године пописали село Коњино као тимарско село нахије Прокупље. Под именом Коњино, села са 11 пореских глава помиње и Милан Ђ. Милићевић. Очигледно да се ради о старом српском селу насталом још у време немањићке државе. Локалитет Црквишште и грађевински матријал од некадашње цркве, говоре да је на овом месту да је овде постојало насеље пре доласка Словена и да је неко ромејско насеље ране Византије имало и своју цркву.

Порекло становништва.

После ослобођења од Турака Коњино је имало 25 кућа. Према попису из1948. године оно има 588 становништва, код последње пописа 1981. године 836 становника и 204 домаћинстава.

У селу живе ови родови:

-Меанџици су пореклом из Црне Траве.

-Тонићи-Цакићи су из лесковачког Прибоја.

-Димитреици су из лесковачког Прибоја.

-Ристини су непознатог порекла.

-Ивкови су непознатог порекла.

-Павловићи су непознатог порекла.

-Станковићи су непознатог порекла.

Занимање становништва.

Земљорадња је основно занимање у којој повртарство узима све више маха. На својим ораницама сеју пшеницу, кукуруз, кромпир, купус и пасуљ као подкултуру.

Некада су овде гајене козе. А било је и бивола. Име села сведочи о гајењу коња у далекој прошлости. Сада их у селу има око 50 грла. Говеда-краве чува свако домаћинство, по 2-3 грла. Свиње гаји свако домаћинство, за посек, приплод а прасад продају на пијаци у Лебану.

Омладина тражи запослење у индустријским и другим привредним организацијама у Лебану и Лесковцу. Има их и у иностранству на привременом  раду.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Коњино (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Лугаре, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Лугаре се налази на 15 километара западно од Лесковца, на десној обали реке Јабланице, која се овде поприлично одвојила од брегова сушичке језерске терасе, па се има утисак да је усред пространог поља.

Тип села.

Село је по типу равничарско, збијено. Домови су поређани поред сеоског вијугавог сокака који допире све до реке Јабланице.

Име села.

Код имена села Лугара очигледно се ради о једном фитониму. Пре настанка села овде је била густа шума, чији су поједини примерци до скора постаојали и као џинови, горостасног облика, који су расли високо у небо. Стабло једног храста, по причању мештана, било је толико дебело да га десеторо људи нису могли обухватити. Године старости се нису могле одредити, па је могуће да потиче од косовске битке, као онај у ветерничког селу Стројковцу, Рашид-бегов храст.

Када су се први становници овде населили била је читава шума џиновског дрвећа, гај, луг, па је месту засељавања у лугу добило своје име Лугаре.

Воде.

Река Јабланица је једина текућица. Корито је доста плитко а притисак подземних вода веома јак те се у селу лако копају бунари на дубини од 4 до 7 метара. Вода је здрава и питка јер пролази кроз шљункасте наносе реке испод активног слоја плодне и растресите земље.

Земља и шуме.

Лугаре има атар који се простире на 350 хектара, од које површине оранице и баште захватају 215 хктара.

Земља носиове називе: Шипковача, Базовка, Трсаци, Крушкар, Вињага, Црница, Селиште и Прогон.

Постанак села и прошлост.

У атару села Лугара постоји локалитет Селиште, који се налази испод брега којим се на северној страни завршава сушичка језерска тераса и настаје равница коју је измоделирала река Јабланица. Да ли је на овом месту било првобитно село Лугаре или је можда било неко сеоско насеље, можда чак из параисторије, није познато. Наводи се да је село Лугаре после ослобођења од Турака имало 15 кућа.

Данас у Лугару живи род Смрчанци и броји 28 домаћинстава. Да ли су они дошли после расформирања Смрчја као села или раније и да ли је село Лугаре пре доласка Смрчанаца већ постојало као село? Лугара нема у турском тефтеру из 1516. године, па се може предпоставити да је нов сеоско насеље настало у XVII или XVIII веку, можда на тај начин што се, налазећи се на путу од Шумана ка Лесковцу, којим су крстарили арбанашки зулумћари, поместило током XVIII века, даље од пута, преко реке Јабланице, у густом лугу лагунова? Наравно, све ово је засновано на претпоставкама.

Лугаре као да није било госпдарско село. Нико не памти ма ког Турчина као господара села, нити у топографској номенклатури има било каквих трагова турске власти или турске економије. Све то иде у прилог предпоставци да је Лугаре новије село и да је сачувало своју слободу после реформе турског царства ог 1839. године.

Порекло становништва.

Према попису становника од 1981. године у Лугару живи 380 становника у 90 домова.

У селу живе родови:

-Смрчанци су досељени из Смрчја.

-Тошићи су досељени из Шилова.

-Јованци су непознатог порекла.

-Петковићи су непознатог порекла.

-Степановци су непознатог порекла.

-Златановићи су непознатог порекла.

-Слишанци су из Слишана.

-Цветановићи су непознатог порекла.

Занимање становника.

Лугарци су земљорадници. Сеју пшеницу и кукуруз. На поврће су мало орјентисани а јагодарство је тек у повоју.

У селу од стоке једва да има 50 – 60 грла оваца; свако домаћинство чува од две до шест крава. Млеко продају Земљорадној задрузи у Лебану. Сир носе на пијацу у Лебане, некада у Лесковац. У селу је некада било доста бивола сада их нема.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Лугаре (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Мало Војловце, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Војловце се налази у алувијалној равни реке Јабланице, на њеној десној обали. Од Лесковца је удаљено око12 километара.

Тип села.

По типу то је згуснуто село издуженог облика, у симбиози са селом Цекавицом.

Име села.

Нејвероватније хомоним од српског средњовековног мушког имена Воило. За разлику од Великог Војловца, које је веће насеље, ово се зове Мало Војловце. Раније се звало Пусто Војловце, како су га забележили хроничари села овога краја.

Воде.

Река Јабланица је једина текућица у овом селу. У атару села постојала су два кладенца – Ровине и Рид. Овде су некада била појила за стоку. Сада су затрпани.

Иако је близу Јабланица, издан се задњих година повукла. Некада је била на  4-5 метара. Сада мештани користе хидрофоре који са веће дубине извлаче здраву пијаћу воду за људе и стоку.

Земље и шуме.

Атар села Малог Војловца се простире на 237 хектара. Највећи део овог простора је под шумом – 103 хектара.

Земља носи ове називе: Селиште, Параспур, Лојзиште, Кајтазовица, Гробљарске, Попрљивица, Прогон, Просјак, Крања, Гусина, Ранђелове Њиве, Голке и Цинцарске Врбе.

Постанак села и прошлост.

За Мало Војловце (назив „ПУСТО“ одржао се у народу до данашњих дана) немамо ништа да забележимо мада се ради о старом српском селу насталом у току старе немањићке државе. Турци су у сумарном попису села нахије Дубочица забележили као тимарско село нахије Прокупље 1516. године под именом Доње Војловце. Можда се на мало и велико Војловце (потурском тефтеру Горње и Долње Војловце) односи на оно што је Драгољуб Трајковић забележио у своме реду „Станоништво лесковачког краја“. Миграционе струје које су изазвали Турци крајем XIV и почетком XV века често прелазе Саву и Дунав и заустављају се у јужном пределу Подунавља. У њима учествују не само становници Косова и из динарских крајева, већ и они из Поморавља.

Једна од тих струја, првих година XV века, повела је и наше претке из Лесковачке области. Тада су са становницима некадашњег села Војловца пошли и калуђери и у околини Панчева основали манастир Војловце. Одакле потиче име банатско манастира Војловце тек треба да се истражи а претпоставка да се ради о „манастиру“ из села Војловца у  Доњој Јабланици и докаже.

Као и село Цекавица и Мало Војловце је било почитлучено после танзиматске реформе турског царства. Слободу су дочекали као село под господарлуком.

Порекло становништва.

Забележено је да је после ослобођења од Турака село Пусти Војловци имало 13 пореских глава и 10 кућа – подаци су из два различита извора.

По статистичким подацима село Мало Војловце је 1948. године имало 239 становника; 1953. – 250;  1961. – 243; 1971. – 225 и 1981. – 233 становника.

Становништво села чине ови родови:

-Стојановићи су непознатог порекла.

-Лазарови (Лазаревићи) у непознатог порекла.

-Вељини су пореклом из Славујевца. Име су добили по пастиру Вељи, кога је неко, док је чувао козе, заклао и бацио у шуму. Ово се десило под Турцима.

-Копинци (Цвековићи) су из Коњина – бежали од Турака и Арнаута.

-Панчини су непознатог порекла.

-Митићи су непознатог порекла.

-Стојиљковићи су непознатог порекла.

-Пејићи су непознатог порекла.

-Денићи су непознатог порекла.

-Ђокићи су досељени из Коњина.

-Стаменковићи су непознатог порекла.

У овом селу има група Рома. То су:

-Куртешићи су досељени из Бошњаца.

-Османовићи су непознатог порекла.

-Арифовићи су из Белановца.

Сви су муслимани. Сматрају се ерлијама.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мало Војловце (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Тогачевце, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Тогачевце се налази на падини рида који чини северну страну сушичке језереске терасе. Његов атар не допире на северу до реке Јабланице, већ се између овог села и реке Јабланице протеже појас земљишта Пертата до Цекавице која припада Пертату. Са друге стране атар овог села се протеже на добар део сушичке језерске терасе на којој се граничи са атарима поречког села Стројковца (Ветерница), Дрводеље, Доње Бунуше, Радоњице и Кукуловца.

Тип села.

Тогачевце је село збијеног типа. Иако на северној страни лежи на важној саобраћајници – Шуманском или Пазарском путу, његов главни шор води у правцу Сушице, на којој страни му је и највећи део атара. Од Лесковца је удаљено 11,5 километара.

Име села.

По легенди у самом селу село Тогачевце је хомоним, односно постало је од личног имена неког Тогача, који се овде први заселио.

Воде.

Од Јабланице је село удаљено на око пола километра, али се на јужној периферији додире са речицом Сушицом. У селу има бунара. Готово свака кућа има бунарску воду.

Земље и шуме.

Атар села Тогачевца обухвата простор од 831 хектара.

Земља носи ове називе: Големо Трње, Крива Бара или Забарје, Пржине, Тнице, Стаменкова Страна, Ровине, Долинче, Лојзарска Чука или Лојзарско Путе, Карањовац, Куса Падина, Делнице, Женина Долина, Сушица, Росуље Доња, Средња Росуља, Луг, Старча или Старчева Долина, Церак, Дубока Долина, Станков Кладенац, Црквиште је у Цушици, Гуштерске Ливаде, Тршевине, Трошевине, Турсеке Њиве и Доњи или Турски Кладенац.

Постанак села и прошлост.

По казивању Жике Аранђеловића, учитеља у пензији из Лесковца, родом из Тогачевца, село је настало за време Турака, највероватније у XVII веку. Он своје мишљење темељи на казивању Милорада Ивановића из Тогачевца, старог 80 година, коме је отац Тодор приповедао. Тај Тодор је живео 101 годину и умро је 1952 године. По казивању покојног Тодора, Турци су овде доводили сељаке и засељавали их, јер је земља била ненасељена и плодна, па Турци од ње нису имали никакве користи до настанка села.

Најпре је село подигнуто на локалитету Пржине, на песковитој земљи, доста далеко од паше која се налазила на сушичкој језерској тераси по њеним брдима, али су морали да преместе село. Други разлог за премештање села је појава мрава у великом броју, који људима нису давали мира а нападали су и стоку. Тада су прешли на Селиште а одатле на место где се данас налази.

После реформе турског царства, извршене 1839. године, село је било под господарлуком. Тај господар је живео у Нишу иимао свог помоћника. У село је долазио по приход. Тај господар је од мештана узимао „девет“. Са имања у директној својини узимао целокупан плод. Мештани су поред тога плаћали и „десетак“ турској држави.

Порекло становништва.

Село Тогачевце се не помиње у турским пописима из XVI века. Забележено је да је Тогачевце као Тогачевац имао 85 пореских глава у 48 кућа и припадало општини бошњачкој. Према попису становника 1948. године у њему је живело 966 становника а 1981. године 980 становника у 209 домова.

У селу живе ови родови:

-Живини су сродни са родовима:

-Цвејини и Гадини. Први насељеници из ових родова су били први становници села Тогачевца, па се сматрају његовим оснивачима. Не зна се одакле су досељени. Презивају се и као:

-Живковићи, Цакићи и Вељковићи.

-Дузгунци-Јањини (Ивановићи);

-Павлови (Павловићи);

-Танинци (Цветковићи, Цветановићи и Стојиљковићи);

-Циврини и;

-Кеприш су непознатог порекла. Родови Павлови, Танинци, Циврини и Кеприш су у сродству са Дузгуницима.

-Стокини (Ђорђевићи и Ђокићи) су непознатог порекла.

-Радини-Чокини (Живковићи) су непознатог порекла.

-Ванчини (Јовићи) су непознатог порекла.

-Вилипови (Стојилковићи) су непознатог порекла.

-Димитрови (Аранђеловићи и Стојановићи) су непознатог порекла.

-Анђелкови (Анђелковићи) су пореклом из Игришта – потиснути су од Арбанаса.

-Оризанци (Мицковићи, Миљковићи и Милосављевићи) су из Оризара код Прилепа.

-Мијајлини-Сејкини (Младеновићи) су сродни са родом:

-Димитровић су непознатог порекла.

-Цветини (Ранђеловићи) су непознатог порекла.

-Печенкини-Медоњини (Стевановићи) су непознатог порекла.

-Гуштрци (Ивковићи) су непознатог порекла.

-Стојанови (Стојановићи) су непознатог порекла.

-Стаменкови (Стаменковићи) су непознатог порекла.

-Нискини (Нискићи) су непознатог порекла.

-Словчини (Павловићи-Станковићи) су непознатог порекла.

-Цветкови (Цветковићи) су непознатог порекла.

-Живкини (Живковићи) и:

-Миленковићи су непознатог порекла.

Нови насељеници, посел Другог светског рата:

-Душан Михајловић је из јабланичког села Дрводеља.

-Душан Антић је из Гагинца.

-Симоновић Василије је из Стојковца.

Ако је тачно да је село Тогачевце настало у XVII  веку, први насељеници би могли бити они родови који су 1690. године кренули са Арсенијем Чарнојевићем, па се из масе исељеника издвојили и, добро примљени од Турака, овде заселили. У прилог овој теорији иде порекло рода Оризанци, пореклом из македонског села Оризора. Такву врсту насељеника имамо и у Ђинђуши – Вележанци, Пешинци у Турековцу из Тетова. Из Новог Града у Цекавици и др.

Први насељеници су били из Тетова, Гостивара и Кичева. Била је то велика сеоба Србаља под воћством Арсенија II Чарнојевића, пећког патријарха.

Све што је кренуло у неизвесност није дошло до Саве и Дунава. Било је много породица, које су се пред том неизвесношћу, склањали у мирне крајеве Србије. Турске спахије су их радо прихватале. Њима је била потребна радна снага за плодну земљу у њиховим тимарима. Такав је био случај са крајем у коме се заселило Тогачевце. Био је плодан и ненасељен. Турске спахије су залутале исељенике-бегунце радо засељавале на пустој земљи и пружали им заштиту, не из хуманих разлога колико из личне економске користи.

Занимање становништва.

У почетку је, без оруђа за рад, Тогачевчани су се посветили сточарству и узгоју коноље. Били су познати као „конопчари“ због производње ужади и других предмета од кудеље.

Данас им је главно занимање земљорадња, и то повртарска култура, које продају широм Србије. Баве се и ковачким занату. У селу има 4-5 ковачким радњи. Многи родитељи из далеких села Јужног Поморавља шаљу своју децу да код тогачевачких ковача изуче овај занат.

Земљорадња је механизована. У селу има 70-80 трактора са прикључним справама. Имају један комбајн у приватном власништву, два камиона и више комбија за превоз повртарских производа широм Србије.

Око 70 домова је увело у своје куће здраву планинску воду а свака кућа има бунар, по која са хидрофором.

Од стоке чувају млечне краве. Имају и коње. Оваца има мало. Свако домаћинство гаји свиње за посек и приплод.

У доњем делу села, поред шуманског пута, плацеви и зграде су згуснуте па место личи на неки мали градић.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Тогачевце (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Ћеновац, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Ћеновац је друмско насеље подигнуто са обе стране пута Лесковац – Лебане. Његов доскорашњи положај био је нешто даље на југу, на левој обали реке Јабланице, како су лоцирана обично сва села у долини ове реке. Но, хировита река, која је била један од услова настанка ове сеоске насеобине, постала је опасност за њу. Њена вода је песком пунила ионако плитко  корито и код надошлих вода продирала у дворишта и зграде, па су Ћеновчани, хтели – не хтели, морали да поместе своје село на сигурније место, нешто даље од реке, жртвујући за нове плацеве најбољу своју земљу.

Тако се пре педесет година Ћеновац нашао на данашњем месту, удаљен од Лесковца на око 10 километара западно од ове вароши.

Име села.

У основи речи Ћеновац стоји Ћено са суфиксом „вац“. Шта је Ћено? Или шта би могло да значи? По Вуку Караџићу, ћено је име пса. Узимајући ово у обзир Ћеновац је могао бити село или заселак, рецимо, старог и великог села Пертата, у коме су људи неког средњовековоног властелина имали дужност да одгајају штенад за лов, омиљеној забави средњовековног друштва. Дакле, у Ћеновцу су живели људи ослобођени других дажбина и работа са обавезом да одгајају псе, да их вежбају за лов и старају о њима.

Воде.

Главна текућица је Јабланица. Притисак Јабланице кроз растресити алувијум Области је тако снажан и лак, да се вода у селу и баштама налази на великој висини. Издашна је и пријатна за пиће. Бунаре има свака кућа. Многи употребљавају хидрофоре, па тако праве мале водоводе до стаје, кухиње и купатила. Постоји и бара Караула.

Земље и шуме.

Атар овог села велики је 400 хектара, од које површине њиве и баште захватају 212 хектара.

Земља носи ове називе: Санариште, Осови, Забел, Језеркоње, Поље,  Поље позади ћуприје, Селиште, Копак, Ново Лојзе, Ћошка и Прогон.

Постанак села и прошлост.

Пошто га нема у турском сумарнм попису, а судећи по имену, морало се заселити у доба немањићке државе, вероватно је у доба турских пописа сматрано засеоком села Пертата у чијој се непосреедној близини налази, па је делило судббину овог села за време турске власти. Можда и као мало чифлучко насеље није ни узето у обзир код пописа као одвојена јединица.

Порекло становништва.

Према Видосави Николић-Стојанчевић, Ћеновац је у време ослобођења од Турака имао 17 домова. По статистичким подацима из 1980. године имали су 432 становника и 88 домаћинстава.

У њему живе ови родови:

-Лазаревићи су старинци.

-Вањини (Стојановићи) су пореклом из Славујевца.

-Коњинци (Цветковићи) су досељени из Коњина, бежећи од Арбанаса.

-Ванчини су непознатог порекла.

-Митићи су непознатог порекла.

-Стојиљковићи су непознатог порекла.

-Пејићи су непознатог порекла.

-Динићи су непознатог порекла.

-Ђокићи су из Коњина.

-Стаменковићи су непознатог порекла.

Роми:

-Курташевићи;

-Османовићи;

-Арифовићи и:

-Мулутиновићи.

Има их укупно 10 домаћинстава. Сви су муслимани и сматрају се ерлијама. Углавном се баве пољопривредом.

Занимање становника.

Ћеновчани су добри пољопривредници; сеју све врсте жита. Саде кромпир. Баве се повртарством. Негују добре пасмине крава. Узгајају свиње на модеран начин. Имају под воћњацима 10 хектара и под виноградима 12 хектара. Пеку добру ракију. Чувају и овце – неколико домаћинстава.

Близина тржишта омогућава им уновчавање производа раних усева, нарочито папрке, парадајза и  купуса. Нека домаћинства још увек гаје конопљу и гаје сточну репу за исхрану стоке.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ћеновац (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Цекавица, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Цекавица се налази на десној обали реке Јабланице, на алувијуму који је свукла из далеких планина ова река и дуж свог корита таложила.

Тип села.

Цекавица је равничарско село збијеног типа. На западу се граничи са селом Мало Војловце. Дворишта и куће обеју села тако су срасли једно до другог, да чини праву насеобинску симбиозу и врло тешко је одредити где се завршава једно и почиње друго село.

Име села.

Пре доласка Турака из Новог Брда су се доселила два брата. Један се звао Петар а други Цека. Стигли су до Пертатске цркве. Цека је прешао реку Јабланицу и заселио се на међи на месту „Тополе“. Петар је остао са друге стране и подигао свој дом. Када је село настало село је добило име по свом првом становнику Цветку – Цеки. Дакле Цека – Цекавица.

Воде.

Главна текућица је Јабланица. Постоји још и поток Деда-Ђорђина Долина, једна краатки и мали водени млаз чије се извориште налази у атару села Цекавице у правцу Тогачевца. Постоје два кладенца: Тршевине и Кашкало. Овај последњи је готово поништен. Свака кућа има бунар, чија је дубина 5 метара. У пољу због заливања башта, набијају се цеви до 7 метара дубине и из њих помоћу бензински пумпи извлачи вода и њоме заливају баште.

Земље и шуме.

Атар села Цекавица простире се на 604 хектара. Од ове површине оранице и  баште захватају 267 хектара. Под шумом је 240 хектара. Осталу површину заузимају друге културе и неплодно земљиште.

Земља носи ове називе: Селиште, Гушчар, Глогови, Бунарке, Тополе, Страна, Миленкова Арница, Герјак, Гумниште, Сушице, Липовац, Широка Арница, Шипкова Страна, Дубока Долина, Међа, Куса Падина, Гарчиште, Прогон, Коларова Ливада, Прлоган, Равњак, Тршевине, Мутавџике, Голи Рид, Бегогв Забел, Спаијска Башта, Бегова Башта, Падеш, Пржине, Вињага, Смуга, Трлина, Кашкала, Благун, Голи Рид и Прлоган.

Постанак села и прошлост.

Цекавица је старо српско село, настало пре доласка Турака. Село се помиње у турском тефтеру 1516. године, јасно говори да је село настало у доба српске средњовековне државе. Као тимaрско село, Цекавица је током дуге турске власти, прелазила у лено многих генерација турских тимарника а када је спахијски систем укинут село су почитлучила два господара; један се звао Шериф и живео је у Лесковцу а други се звао Али-бег, који је живео у Пертату. На Али-бега се сачувала успомена у топономији села Цекавица – Бегова Башча и Бегов Забел. Цековчани су плаћали царски десетак и господарски деветак. Када је дошло до ослобођења мештани су плаћали аграрни дуг држави уз порез. Ни један Цековчанин није због тога запао у тешкоће.

Пре одласка Турака, господар села Цекавице Шериф, казао је Деспотовима да хоће да их прода другом господару, па их је тада питао: „Хоћете ли да се купите“?. Деспотови су прихватили „да се купе“. Настало је погађање и назад договорена знатна сума златника. Деспотови су тада били мнгољудна породица, која је имала 30 чланова. Исплатили су уговорену суму и постали слободни сељаци. После ослобођања а по одлуци Берлинског конгреса потчињени сељаци морали су читлук сахибијама и бившим господарима да плаћају откупнину. Деспотови једини у селу нису спадали у аграрне дужнике нити су плаћали аграрни дуг.

Порекло становништва.

Цекавица је после ослобођења од Турака имала 41 пореску главу и 20 кућа.

По статистичким подацима село је 1948. године имало 503 становника; 1953. – 549;  1961. – 566; 1971. – 544 и 1981. – 523.

У селу су настањениови родови.

-Деспотови су досељени из Новог Брда.

-Терзисци су непознатог порекла.

-Цветанови су непознатог порекла.

-Призеткови су непознатог порекла.

-Ђоринци су непознатог порекла.

-Тотини су непознатог порекла.

-Живкови су досељени из Полога.

-Деда-Станковци су непознатог порекла.

-Шољини су непознатог порекла.

-Врачарци су досељени са Врачара (сада Београда), вероватно као робље, могуће је у доба Синан Паше.

-Денчинци су сродни Врачарцима и истог су порекла.

Занимање становника.

Стари земљорадници, Цекавчани се и данас баве пољопривредом. Сеју пшеницу и кукуруз, код којих усева се јавља тржишни вишак. Саде и кромпир на 10% обрадиве површине. Повртарство је битно важна култура. Гаје паприку, купу, парадајз.

Локалитет „Мутавџиско“ је доказ о некада развијено мутавџијском занату, израдом предмета од козје длаке: покроваца за стоку, застирача, узице за опанке, разне торбе и друго.

Од стоке гаје сименталке. Млеко продају откупљивачима. Гаје свиње. Пола села чува коње. Овце имају само три домаћинства. Земљорадња је механизована. У селу имају млин и школу, изграђену 1932. године.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Доња Јабланица“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Цекавица (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бачевина, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Бачевина се налази на југозападној периферији пусторечке области а подигнута је на странама брегова који чине нижи део највише дулувијалне терасе Лесковачког Језера између Слишанске Реке на северу и Свињаричке Реке на југу, које у овом делу свога тока теку готово паралелно.

Тип села.

Групице њених кућа, у  којима живе поједини родови, захватају велики простор, па иако су домови у тим групама збијени, због међусобне удаљености неких махала, село одаје утисак разбијеног типа.

Име села.

Име села Бачевине везано је за Царичин Град. Према легенди, на месту данашњег села биле су цареве бачије са многобројним овцама, које су на овим пространствима напасане а у бачијама зимовале. Дакле, бачије су допринеле да село добије назив Бачевина.

Воде.

Поред једне од махала Бачевине тече Свињаричка Река. Паралелно са њом, на северу, тече поток који извире из Ђокиног Кладенца, па се, испод села, улива у Слишанску Реку а ова у Мијајличку Реку изнад села Мијајлице.

На територији села Бачевине постоје ови кладенци: Ђокин Кладеенац, Петков Кладенац и Маријин Кладенац. Између Петровог и Ђокиног Кладенца налази се махала Љубинци. Маријин Кладенац има „лековито“ дејство. Изнад овог кладенца извире вода жућкасто обојена, Кладенац има карактер култног места. Оболели на овом извору перу очи и остављају белеге.

Свака кућа има бунар. Осим тога две трећине домаћинстава увеле су водоводом текућу воду у своје куће и двориште. Водоводе су правили удружени домаћини са разних изворишта. Тако у селу постоји 13 водовода.

Земље и шуме.

Атар села Бачевине захвата простор од 578 хектара. Од ове површине на оранице и баште пада простор од 261, воћњаке 20, винограде 4, ливаде 62, пашњаке 112, шуме 103 док је неплодно 16 хектара.

Земља носи ове називе: Царев Поток,  Виштићор, Равњак, Чукар, Црквиште или Дрењак.

По саставу, земља је пескуша, жута иловача као и црна иловача (утринско земљиште око основне школе).

Постанак села и прошлост.

На локалитету Дрењар, недалеко од обале Свињаричке Реке постоји црквица покривена ћерамидом. Кров је на две воде. Зидана је нетесаним каменом уз употребу византијске опеке. Црква је подигнута поссле 1912. одине на развалинама старе православне цркве. Црквица има димензије 5 х 3,5 метра – унутрашња страна.

Апсида је мала и овална а свод цркве је овалан. Испод мале апсиде постоји укопан камен у земљу правилно округлог облика, висок око 60 сантиметара. Дебљина камена је око 70 сантиметара. На доњој површини са јужне и северне стране постоје два обична завијутка.Стуб који држи овај велики камен је при врху пластицифиран са два испупчења и два удубљења.

Црква има прозор на јужном зиду и поред њега врата од обичних дасака. На апсиди је мали застакљен отвор.

Камен на овом стубу је у садашњој црквици био часна трпеза. Сада ретки посетиоци, углавном породице које имају покојнике новијег датума, пале свеће. Очигледно је да доњи део, то јест стуб, јесте део стабла стуба старе цркве а горњи камен је њен капител.

Црквица је у запуштеном стању. Под је од земље а врата са запада отворена. Црква има своју порту, ограђену каменим зидом, али разваљених врата.

Са западне стране од црквене порте пролазио је аквадукт, којије доводио воду са Радана у Царичин Град.

Судећи по пластици земљишта око цркве и трагова од опека и камена, вероватно је стара црква имала већу и ограђену порту. На северозападној страни од цркве, наоко 50 метара, мештани су, копајући земљу, наишли на људске кости. Бутњаче су биле „огромне“ дужине, па су сељаци мишљења да су то били гробови већег раста од људи данашњег времена.

Порекло становништва.

Бачевина спада у групу мањих пусторечких сеоских насеља, код пописа 1953. године имала је 80 домова и 485 становника; године 1961. кућа је било  86 а становника 473 дој је у 1971. години било 102 куће и 453 становника.

Садашње становништво Бачевине чине ови родови:

-Милчићи-Кокарци су досељени из Црне Траве.

-Ђокићи-Ђокинци су из Криве Реке.

-Петровићи-Пилчани су из Криве Реке.

-Трајковићи-Црновци (по селу Црновцу) су из криве Реке.

-Радосављевићи-Гарци су из Гара.

-Мирковићи су из Криве Реке.

-Богдановићи-Богдановци су пореклом из Доброг Поља.

-Голубовићи-Голубанци су из Доброг Поља.

-Анђелковци-Царовчани су из села Царовца – Крива Река.

-Пешићи су из Криве Реке.

-Љубићи су из Криве Реке.

-Јовићи су из Црне Траве.

-Миленковићи су из Криве Реке.

-Миленовић Стојанча је из Лозана – довела га мајка.

Занимање становника.

Становници села Бачевине сеју на својим њивама пшеницу и кукуруз као главне усеве. Као подкултуру пасуљ. Од ових усева се јавља тржишни вишак.

Свака кућа има своје баште где узгајају поврће за своје потребе.

Од воћа највише негују шљиве, црне ранке и шумадинке. Од шљива пеку ракију, у просеку свако домаћинство потроши до 200 литара у току године. Имају нешто јабука савремене сорте. Имају старих крушака заосталих од Турака.

Од стоке гаје само краве, у просеку по две по домаћинству и нешто оваца. Млади одлазе на школовање, напуштају село тако да су домаћинства углавном старачка.

Имају четвороразредну основну школу као истурено одељење слишанске школе. Село је екектрифицирано.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Бачевина (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Бојник, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип насеља.

Бојник је пусторечко насеље подигнуто у алувијалној равни Пусте Реке, на обема обалама ове најважније текућице целе области.

Насеље је збијеног типа са тенденцијом да се претвори у урбано насеље.

Име насеља.

По легенди Бојник (поље) добило је име по томе што је „некада на том пољу био некакав страшан бој“. По другој легенди „бој на бојничком пољу“ повезан је са легендом о Царичином Граду. По овој легенди, свињар из Свињарице се заљубиоу цареву кћер, па је тражио од цара њену руку. Цар је пристао под условом да овај доведе воду са Радана у Царичин Град. Свињар је то, уз велике непоре, урадио. Цар му је, у намери да спречи свињара да постане његов зет, поставио још један услов. Рекао је да је његова кћер заручена за неког племића и да свињар мора да подели мегдан са њим. Свињар прихвати и овај услов. Бој се имао одиграти на пољу где је сада Бојник. Свињар је изашао на двобој наоружан страшном батином а племић копљем. Овај двобој се завршио трагично по свињара. Од тада се поље, где се одиграо двобој, назвало Бојник. По трећој легенди, цар из Царичиног Града, гонећи неверну царицу и свињара из Свињарнице, стигао бегунце у бојничком пољу и ту их погубио.

Воде.

Кроз Бојник протиче Пуста Река, која изнад овог места прима са своје леве стране Коњувачку Реку а са десне стране, на источној периферији Бојника, Каменичку Реку.

Бојник се снабдева водом за пиће из бунара и пумпи уз употребу хидрофора код добростојећих домаћинстава. Осим Пусте Реке, изданска вода није ни близу издашне. Најближи хоризонт изданске воде је 5-7 метара. Други слој изданске воде је на дубини од 80-83 метра. Проблем снабдевања пијаћом водом Бојника је приоритетни проблем.

Постанак насеља и прошлост.

Бојник је као насеље постојао још у античко доба. Кроз њега је пролазила једна од римских саобраћајница која је ишла од Ниша за Егејско море. Као српско село Бојник је настао у средњем веку. Српско становништво у њему се одржало за време Турака. Фон Хан је у свом путопису забележио да у Бојнику 1858. године било само 20 албанских кућа, поред њих је било и српских староседелачких домова од којих воде порекло садашњи родови: Петковци, Бабићи и Ђенићи. Надирући у Бојник Арбанаси су подвластили српске куће које су ту остале, па су им морали давати десетак. За време Турака у Бојнику је постојала џамија на месту где је сада основна школа.

У Другом светском рату Бојник је доживео један од најстрашнијих покоља у лесковачкој Котлини. Бугари су 17. фебруара 1942. године у кориту Пусте Реке код сеоског гробља стрељали око 500 стараца, старица, млађих жена и деце од неколико месеци. На месту покоља подигнут је споменик жртвама а око њега надгробне плоче поубијаних. Међу њима је мермерна плоча са овом садржином:

„Овде су се срели човек и звер, љубав и мржња, невини и осрамоћени, врлина и злочин, лепота и ружноћа, деца и џелати, светлост и тама. Непотпуне су речи да изразе бол народа овога краја“.

Земље и шуме.

Атар насеља Бојник је велики 967 хектара, од чега оранице и баште захватају 593, воћњаци 6, виногради 16, ливаде 71, пашњаци 124, шума 111 и неплодно 46 хектара. Обардивост тла је врло добра.

Земљиште носи ове називе: Поље-Аеродром, Јазбине, Цер, Вукина Падина, Левидске Њиве, Стари Бојник, Честа, Појатине, Суљин Поток, Слани Поток, Габер, Селиште, Здравсковске Њиве и Ледина.

Порекло становништва.

Бојник је насеље Пусте Реке које је у непрекидном развоју и због тога број његових становника у сталном порасту. Два су битно важна чиниоца која доприносе напретку Бојника. Први, што се ово место налази на раскрсници путева ове регије а друго што је ово место постало админиистративни центар средишне зоне пусторечке области.

Ево како изглда у демографском погледу погледу овај раст Бојника: 1953. Бојник је имао 228 кућа и 1110 становника; 1961. – 357 – 1448;  1971. – 475 – 1773 док се 1974. године сматрало да у Бојнику има преко 500 домова са око 2000 становника.

У моменту рада на овој књизи утврђено је да у Бојнику живе ови родови:

Староседеоци:

-Ранђеловићи-Петковићи;

-Здравковићи-Бабићи и

-Ђенићи-Гиљанци.

Досељеници:

-Стојановићи-Рупци су досељени из Рупља.

-Јовановићи-Врањанци су у Бојник досељени из Лозана.

-Крстићи су досељени из Црне Траве.

-Ђорићи-Врањанци су из околине Врања.

-Миљковићи-Пешунци су досељени из Ђаца – Стари Драговац.

-Денићи-Петровићи звани Качарци су досељени са Косова.

-Марковићи-Салавци (Латини) су староседеоци који су се 1878 године повукли са Арбанасима, па се, потом , вратили у Бојник.

-Трајковићи су досељени из Масурице.

-Николићи су досељени из Црвене Јабуке.

-Здравковићи-Новоселци су из Новог Села – Власина.

-Ђошићи су из Сувог Поља.

Нису пописани родови досељене из Шоплука или унутрашњости Пусте Реке.

Ваља напоменути да је 1878 године, у време ослобођења Бојника од Турака, у њему живело 20 арбанаских кућа, који су напустили Бојник. Међутим остали су да живе под српском влашћу браћа Кадрија, Џафер, Малић, Рама и Јусуф. Имали су на Пустој Реци воденицу, коју су од њих купили Црнотравци Крстићи. Ови Арбанаси нису остали у Бојнику већ су се иселили у јабланичко село Ђелекаре где им потомци и данас живе.

Занимање становништва.

Добар део бојничких становника запоселн је у привредним предузећима друштевног сектора, превасходно у ПИК „Пуста Река“, затим Фатексов погон из Вучја и ткачница Експортекса из Лебана. У пољопривредној производњи се јављају се као тржишни вишкови пшенице, кукуруза и пасуља.

Бојник има и дом здравља са 8 лекара, два стоматолога, два зубна техничара и један зубар и 25 медининског особља – углавном медицинске сестре.

Бојник је привукао велики број занатлија разних струка; кројача, ковача, поткивача, колара, столара, лончара, лимара, ћурчија, обућара, казанџија, бојаџија, качара, млинара, бербера, стаклорезаца, машинбравара, електроинсталатера, зидара-фасадера, молера, фарбара, каменорезаца, пекара, фотографа, посластичара, угоститеља, превозника и др.

Пазарни дан у Бојнику је уторак.

У Бојнику постоји основна школа са истуреним одељењима у овим селима: Лапотинцу, Придоврици, Каменици, Горњи и Доњем Коњувцу, Плавцу, Ђинђуши, Сувом Пољу и Цркавици.

У Бојнику постоји дом клултуре са биоскопском салом и библиотеком.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, насеље Бојник (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Боринце, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

 Боринце је подпланинско село које се налази на падинама Петрове Горе и то делимично под самим Великим Петровцем. Око овог села су атари села Ображде са северозапада, Слишана са југа, Гајтана са запада и Мајковаца са истока. Има две махале – Село и Статовац.

Тип села.

И ово село, као и сва села источних досељеника, је збијеног типа, с' тим што му је махала Статовац прилично удаљена од централног дела Боринца, које носи назив Село.

Име села.

Нема никакве легенде о постанку имена овога села. По свој прилици село је добило име или по имену његовог оснивача или баштиника или, пак, по  боровој шуми која је могла расти на падинама Петрове Горе. Ово име вероватно потиче из доба српске средњовековне државе.

Воде.

Кроз Боринце протиче Бориначка Река, која прима са десне стране Статовачки Поток. Извориште Бориначке Реке налази се на месту званом Шопот на Радану.

У атару овог села има неколико извора: Тодоров Кладенац, Бујеров Извор, Турска Чабура или Велика Падина, У Зукар а зову га и Чубура Ибриш. Налази се више махале Статовац. Из изворишта Лековита Вода, које је раније било култно место нако је су излазиле жене на Ђурђевдан, ухваћена је вода и каптирана у сеоски водовод па је добијена вода и за јавну спомен чесму у средини Боринца.

Земље и шуме.

Атар села Боринца величине је 594 хектара. Оранице и баште захватају 133 хектара, воћњаци 15, виногради 3, ливаде 107, пашњаци 210, шуме 97 док је неплодно земљиште 29 хектара.

Земљиште носи ове називе: Огоревине, Равниште, Добријан, Чесма, Ибриш, Бара, Селиште, Молине, Брдуљске Ливаде, Благуњак, Марков Поток, Штетине, Бара друга и Рид.

Из прошлости села.

Изнад села су зидане цркве посвећене Огњеној Марији. На Великом Петровцу је црква Св. Петра. Водовод из Радана за Царичин Град пролазио је кроз бориначки атар.

Када су се први насељеници са истока почели досељавати у Боринце затекли су само три арбанашке куће. У раседлији која раздваја Радан планину од Видојевице постоје три села под именом Статовац, Горњи , Доњи и Средњи. Махала села Боринца Статовац је четврто насеље под овим именом.

Из најновије историје забележен је овај догађај, везан са махалу Статовац. Партизани су у тој махали потукли једну бугарску јединицу. Када је казнена експедиција бугарске војске и похватала Статовчане у намери да их стреља у знак одмазде, ови  су се спасли лукаством. Рекли су да се њихово село зове Боринце а да је село Статовац далеко од њих. Бугарски официри су у ово поверовали, на картама нашли село Статовац, Статовчане пустили и отишли управцу села између Радана и Видојевице, која је била под четничком влашћу.

Порекло становништва.

Боринце спада у пусторечка села чија се популација рапидно смањује; 1953. године у њему је живело 418 становника а 1971. године било их је само 241.

Садашње становништво чине ови родови:

-Јанковићи су пореклом из Црне Траве.

-Игњатовићи су пореклом из Црне Траве.

-Марковићи су пореклом из Црне Траве.

-Виденовићи су се доселили из Рупља.

-Стојичићи-Добропољци су из Доброг Поља.

-Митићи-Добропољци су из Доброг Поља.

-Петровићи-Гарци су из Гара.

-Ђикићи-Брдуљци су из Брдуља – махале Црне Траве.

-Спасићи-Брдуљци су из Брдуља.

-Вукашиновићи су из Вучиног Дола, махале Црне Траве.

Занимање становника.

Бориначка земља, она под ораницама, није довољан да исхрани становништво овог села. Осим тога квалитет није као у долини Пусте Реке. Због тога су, по традицији, Боринчани су сви печалбари: зидари, тесари, фасадери, керамичари. То се види и по начину њиховог одевања, сву су обучени у конфецијска радничка одела. Раде по целој земљи. У иностранству их има 11. Земљу обрађују жене и старци. Имају по једну краву. Воће је раније гајено више. Када су се населили преци садашњих родова затекли су много крушака. На месту Чабура и сада постоје старе крушке – големке, жутонајке и јечменке.

У селу постоји четвороразредна основна школа, истурено одељење оранске основне школе. Похађају је деца из Боринца, Ображде и Мајковца.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Боринце (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Брестовац (Горњи Брестовац), општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип насеља.

Село Бресотвац (Горњи Брестовац) се налази на ивици дилувијалне терасе у којоу је са северне стране Пуста Река усекла корито које се, код села Брестовца, ослобађа клисуре и прелази постепено у пусторечку алувјиалну раван. Село је збијеног типа.

Име села.

Брестовац је свакако добио име по густој брестовој шуми, која је овде расла.

Воде.

Са северне стране села протиче Пуста Река, до које допиру северне куће и дворишта овог села. Осим тога, са јужне стране села, на удаљености од неколико сторина метара, протиче Вујановска Река, која се испод Брестовца улива у Пусту Реку.

У атару овог села има неколико кладенаца: Код Бреста, У Реку, Бара. Изнад села постоји баруштина на локалитету код Кучке или Милтенова Појата. Овај извор има својство култног места. Људи верују да је његова вода лековита, па су оболеле жене долазиле да пију воду са овог извора.

У селу има бунара чија је дубина 15-17 метара, али је вода „тешка“. У новије време 12 кућа је довело текућу воду са локалитета Врбе удаљено око два километра у правцу Магаша.

Земље и шуме.

Атар села Брестовца захвата простор од 999 хектара, од које површине оранице и баште захватају 493, воћњаци 48, виногради 17, ливаде 155, пашњаци 148, шуме 80 и неплодно 58 хектара.

Земља носи ове називе: Рид, Преко Реки или Равниште, Вујановски Рид, Више Село, Врба, Над Ранђела, Код Кучку-шума, Магашка Река, Стеванова Ливада, Код Камен или Гарвански Камен, Црквиште, Дубрава, Коњарник, Преко Ливада, Виногради, Јанићијина Падина, Ђорин Брег, Селска Ливада, Јешина Тршевина и Миладинова Падина.

Постанак села и прошлост.

Брестовац је свакако једно од старих српских села насталих у доба  српске средњовековне државе. И тада је Брестовац би значајније насеље. Доказ за то је локалитет Црквиште, место где се налазила стара православна црква. Није познато када је ова црква порушена. На темељима су Брестовчани подигли нову цркву 1922-24. године, која и сада, иако запуштена, постоји. Црква слави Ђурђевдан. Село Брестовац је Хан забележио под именом Вратофци као за оно време велико село од 86 кућа. Иако је у то доба у Брестовцу било Арбанаса, очигледно је да се не ради о селу које су они основали, већ о српском селу из кога су се Срби под притиском Арбанаса или услед других догађаја иселили.

Порекло становништва.

У Брестовцу је 1953. године било 160 домова са 912 становника; 1961. – 178 – 806 а 1971. године 183 дома са 682 становника.

Садашње становништво овог села чине родови:

-Богдановићи-Богданови су досељени из Клисуре – код бугарске границе.

-Станојевићи-Драћови (у Драћевој махали) су из Клисуре.

-Димитријевићи су досељени из Црне Траве.

-Миладиновићи-Ваљавичари су из Клисуре.

-Стојановићи-Гранџини (Гранџина махала) су из Клисуре.

-Стајићи-Криворечани су из Криве Реке.

-Спасићи-Бугари су изнеког села са бугарске границе.

-Николићи-Клетија су из Клисуре.

-Ђорђевићи-Златкови су из Клисуре.

-Илићи-Златковићи су из Клисуре.

-Станковићи-Николићи су из Клисуре.

-Страхињићи-Џелци су из Клисуре.

-Рашићи-Богојини су из Клисуре.

-Димићи-Димини су из Клисуре.

-Лепојевићи-Хајласи су из Клисре.

-Трајковићи-Милини су из Клисуре.

-Радојичићи-Драћови су из Клисуре.

-Павловићи-Ђорини-Паликруше су из Клисуре.

-Петковићи-Павловићи-Драњци су из Клисуре.

-Момчиловићи-Јеремијини су из Клисуре.

-Манићи-Јанини су из Клисуре.

-Радојичићи други-Јосимови су из Клисуре.

-Аризановићи су из Клисуре.

-Златковићи су из Клисуре.

-Стојиљковићи-Ваљавичари су из Клисуре.

-Петковићи-Шуткови су из Клисуре.

-Живковићи-Такини су из Клисуре.

У Брестовцу живе и ови родови Рома:

-Талиповићи,

-Речковићи,

-Саитовићи и

-Бећировићи

Занимање становника.

Брестовчани на својим ораницама као главне усеве еју пшеницу и кукуруз. Пољопривреда је механизована. Земљорадњом се баве старачка домаћинства, којих је у овом селу 100%.

У селу имаоко 300 оваца и свака кућа у просеку по две краве. Свиње и живину гаје за своје потребе.

-Становници овог села су печалбари, углавном зидари. Сваки мушкарац, који није пензионер, ради као печалбар ван села. Многи су регистровали своје зидарско-фасадерске радње.

Село има свој центар троугласрог облика који подсећа на трг варошице. За време Другог светског рата када је велики део пусторечке територије био ослобођен, у Брестовцу је био одређен пијачни дан.

Имају осмогодишњу школу, меснуу канцеларију, продавницу „4. јул“ из Лебана, ПИК „Тома Костић“ из Лесковца млин и мењачницу а имају и амбуланту.

Омладина из овога села се школује и одлази на занате.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Брестовац (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бреговина, Град Прокупље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан. 

Положај села.

Бреговина је подигнута на присојној страни благог нагиба два брега на вишој дилувијалној тераси на око два километра од Житног Потока. Између ова два места је удолина правца југоисток-северозапад, на чијем је дну корито потока са изворишта на локалитету Вашариште, на западној градини Житног Потока. Ова се удолина све више продубљује, што се иде даље низводно а житнопоточки поток прераста у Златну Реку.

Језерска тераса код Бреговине је благо нагнута у правцу Пусте Реке. На њеној ужој ивици, изнад саме клисуре кроз коју Пуста Река тече, налазе се рушевине Бреговинског калета.

Тип села.

Село Бреговина има две махале. Прва се зове Горња Бреговина а друга Доња Бреговина. Осим тога постоји још једна група од шест кућа, коју мештани зову Раниште и још Албанија а њене становнике Албанци. Село је збијеног типа.

Име села.

Топоним Бреговина симболично указује на пластику земљишта на коме је село подигнуто.

Воде.

Пуста Река тече јужно од Бреговине на око два километра. У Бреговини има два кладенца: Доњомалски Кладенац и Кладенац у Башти. Како је терен брдовит и на приличној надморској висини, изданске воде има доста близу површинског слоја земље, па се бунарска вода добија на 4-8 метара дубине. Осим тога Бреговчани су у село довели водовод из Куртишке Реке.

Постанак села и прошлост.

Бреговина је старо српско село које је, изгледа, улазило у састав Житног Потока као његова махала.

У позноримском и рановизантијском периоду недалеко од данашњег села Бреговина била је значајно утврђена варош, која је била уклопљена у познати средњобалкански одбрамбени систем Византијског царства. Ископавања на омом локалитету су вршена неколико година са изванредно добрим почетним резултатима. На жалост, са тим радовима се престало пре 13 година.

Земље и шуме.

Бреговина има атар од 599 хектара. Од ове површине оранице и баште захватају 239 хектара, воћњаци 20, виногради 1, ливаде 101, пашњаци 167, шума 49 и неплодно 22 хектара. Земља је 5. и 6. класе, углавном пескуша. Мада има и моћнијих слојева плодне земље (до 4 метра) практично је радни слој земље у овом атару од 20 до 40 сантиметра дебљине.

Земља носи ове називе: Ограње, Језеро, Сама Кућа, Река, Кале, Сламе, Бреговински Рид, Равниште и Јасике.

Порекло становништва.

Становништво овог малог села је у сталном опадању. Од 1953. године до1971. године се преполовило. Прве године имало је 411 становника а задње 241. У Бреговини има 20 затворених кућа.

Данашње становништво чине ови родови:

-Вељковићи су досељени из Власине.

-Младеновићи-Кукулинци су досељени из Црне Траве.

-Миленковицћи су из Власине.

-Петровићи су из Власине.

-Атанасковићи су из Власине.

-Благојевићи су из Власине.

-Стаменковићи су из Власине.

Занимање становништва.

Бреговина је печалбарско село: „Крај чекичарски и дунђерски. Да није тако не би се могло живети“, рекао је један мештанин – Славко Вељковић.

Бреговчани сеју на својим њивама пшеницу и кукуруз, саде кромпир за своје потребе. Имају воћњаке, углавном шљиву шумадинку,од које пеку ракију, у просеку од 200 литара по домаћинству. Крај водотока имају баштице са паприком, луком и другим поврћем. Све за своју кућу.

Стоке имају мало и поред тога што имају услове за сточарство. Нека домаћинства немају чак ни краве. У целом селу има 100-150 оваца а пре рата је било и до 2000 грла ситне стоке.

Деца Бреговине иду у школу у Житном Потоку.

Омладина се опредељује за разне занате и школу. У селу живе само старци и старице уз ретке изузетке.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Бреговина (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бублица, Град Прокупље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Бублица је подигнута на југоисточним падинама Житнопоточке дилувијалне заравни, у коју се, на овом месту, дубоко усекла раседлина, по чијем је дну пробушила корито Пуста Река.

Тип села.

 По типу село је слично свим селима подигнутим од насељеника са истока. Чини га седам махала разбацаних по брежуљцима, које, свака за себе, представља групу збијених кућа.

Име села.

Изгледа да је топоним Бублица настао од речи бубла, која по Вуку Караџићу значи грудву, гуку. Изнад централног дела села Бублица уздиже се као заобљена грудава локалитет Језеро, те је врло вероватно да је назив овог села постао од облика овог узвишења.

Воде.

Главна текућица је Пуста Река, удаљена од села око километар. Осимове реке, нарочито из правца бубличког језера, тече неколико поточића. Један извире из Ајдучког Кладенца, други се зове Стојанин Поток и потиче од чесме Љубисава Цветковића. Трећи има извор код Пушиних од језера а четврти, Марикин Поток, извире из Језера.

У селу има бунара а у новије време са Радана, из локалитета Ћумурана, спроведен је у село водовод па текућу воду има 107 кућа и школа.

Постанак села и прошлост.

Бублица је старо пусторечко село. Настало је у доба српске средњовековне државе, када и толика друга многа села овог краја.

Немачки путописац Фон хан је 1858. године у Бублици нашао 50 албанских кућа, што укаује да је ово село у то време било чак и од Житгног Потока веће. Код пописа извршеног 1879. године под војном управом, у Бублици је забележено 12 кућа са 56 мушкараца и 41 женом.

У Бублици, у средини велике порте ограђене каменим зидом, постоји црквица са дрвеним звоником. Грађена је од камена као и она у Злати од које је нешто већа. По казивању људи црквица је из доба Цара Душана.

У атару села локалитиет Света Вода је култно место. Налази се на десној обали Пусте Реке. На Велики петак жене долазе на извор, умивају се, перу очи, пију воду а дају је и стоци. На извору остављају белеге.

Земље и шуме.

Атара села Бублице обухвата простор од 1341 хектара. Од ове површине на оранице и баште пада 524 хектара, под воћњацима је 108 хектара, винагради захватају 10 хектара, ливаде 142, пашњаци 220, шуме 260 док је неплодно 67 хектара.

Земља носи ове незиве: Језеро, Д'лви Рид, Трле, Лепојин Рид, Андонова Колиба, Марино Кале, Преко Реку, Магашки Рид, Андрејино, Реке-Милкова Воденица, Дуњак, Тутурњаник, Чука, Рид, Лолуничка Махала, Мали Рид, Големи Рид, Падина, Брестовачки рид, Старо Лојзе, Дубрава, Мачински  Пут, Бели Камен, Миланова Ограђа, Крадњи Рид, Крадњи Бунар и Арнице.

Порекло становништва.

И Бублица спада у она села Пусте Реке чија се популација рапидно смањује. По попису становника 1953. године у овом селу је било 1146 становниак; 1961. – 891;  1971. само 555 становника. Мештани се исељавају у оближње градове или иду у иностранство.

Садашње становништво чине ови родови:

-Јовановићи-Милковци су досељени из из Горње Мелне на подручју Бугарске.

-Миленковићи су досељени из Шипковца – Бугарска.

-Јовановићи други су досељени из Д'лге Луке – Бугарска.

-Илићи су досељени из Власине.

-Петковићи су из Шипковице - Бугарска.

-Петровићи су досељени из Шипковице –Бугарска.

-Савићи су из Шипковице – Бугарска.

-Николићи су досељени из Мелне – Трнско.

-Драгановићи су из Шипковице – Бугарска.

-Павловићи су из Шипковице – Бугарска.

-Ђорђевићи су из Шипковице – Бугарска.

-Пауновићи су из Д'лге Луке.

-Алемпијевићи су из Власине.

-Стаменковићи су из села Колонца на српској територији.

-Миленковићи-Јованчини други су из Колонца.

-Богдановићи су из Колонца.

-Ђорђевићи други су из Колонца.

-Петровићи трећи су из Бреговне – призетко.

-Јовановићи су из Мелне, усињен.

-Андрејевићи су из Колонца.

-Николићи други су из К'шле.

-Лазаревићи су из Стрезимировца.

-Цветковићи други су из К'шле.

-Искреновићи су из Станца – Бугарска.

-Кулићи (Душан) су из Мариног Кала (Херцеговац).

-Милековићи су из неког села у Бугарској.

-Митровићи су из Божице.

-Николићи трећи (Божидар) су из Божице.

-Стојановићи су из Црне Траве.

-Златановићи су из Доње Мелне близу Зеленог Града.

-Костадиновићи су из Шипковице.

-Михајловићи-Попови су из Власине.

-Милановићи су из Милославца у Бугарској.

-Атанасковићи су из Шипковице.

Занимање становништва.

Земљорадња је основно занимање. Сеју пшеницу и кукуруз. Кромпир само за своје потребе. Шљиварство је развијено. Када добро роди немају где да је сместе. Испеку од 100 до 1500 литара ракије.

Чувају по две краве у просеку. У целом селу има 5-6 коњаа. Оваца има око 400. Некада их је било више, па и коза, којих више нема.

Уз земљодардњу Бубличани су одувек били печалбари. Стари су им били зидари, тесари и ћиримиџије..Сада се омладина бави занатима: керамичарским, зидарским, тесарским и другим. Многи се школују па из овог села има лекара, инжењера, професора. Уметници су: Звонимир Марковић, који је завршио уметничку академију и Милорад Михајловић, са средњом уметничком школом.

Село има четвороразредну основну школу као истурено одељење Основне шкле у Житном Потоку.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Бублица (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Вујаново, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Вујаново се налази на благим падинама брегова, између којих су потоци, који скупљају атмсферску воду са пространих површина средње пусторечке равни, и они којима отиче вода са изворишта на Радану и са падина Петрове Горе, усекли своје долинице и долине, од којих је најдубља она северозападно од Села, којим протче Вујановска Река, једна од десних притока Пусте Реке, у њеном горњем току. Вујаново је у средишту једне простране зоне Пусте Реке најређе наеље у целој овој области и без икаквих саобраћајница.

Тип села.

Вујаново има три махале: Село, Тврдаци и Гусињци. Махала је среддишњи и првобитни део Вујанова. По типу Вујаново је у централном делу збијеног типа а таква му је и махала Тврдаци. Махала Гусињци је разбијеног типа, каква су насеља осталих црногорских и херцеговачких досељеника.

Име села.

Овај топоним потиче највероватније од имена оснивача села, односно властелина коме је село у току српске средњовековне државе припадало. Нема никаквих легенди и објашњења о настанку имена овог села, какав је случај са многим селима Пусте Реке.

Воде.

Вујановска река је главна текућица у овом крају. Она приточе поред села са његове северозападне стране на око један километар. Њене компоненте су Ивањска и Бориначка Река, које се састају испод села Мајковца.

На северу од села налази се извор-Кладенче, на општенародној утрини. Осим тога свака кућа има бунар. Бунари су дубоки до 10 метара. У средини села је сеоски-арнаутски бунар. Четири домаћинства Вујановца су са локалитета језеро довели воду до својих кућа.

Постанак села и прошлост.

Вујаново је старо село основано у доба српске средњовековне државе. Михајло Луковић га помиње у два маха и увек у вези а дуговањем неког Вукоте Рајића, из Вујанова по првој белешци 1434. године док га у другом случају помиње 1438. године.

Код пописа становника 1879. године у Вујанову је живело живело је само 52 становника у 7 кућа. У току рата 1877/78. године село је било спаљено и његови становници Арбанаси су га напустили.

Старо Вујаново је имало своју цркву. Сада је то Црквиште култно место, на распети петак овде жене долазе, стављају крстиће на оболела места, са уверењем да ће тако излечити своју болест. При томе остављају ситан новац и разне белеге. Око црквишта има трагова од старих кућа и других зграда. Можда су то биле црквене или манастирске зграде а можда и остаци старог Вујанова.

Земље и шуме.

Вујаново има атар који се простире на 646 метара. Од тога су оранице и баште на 237, воћњаци 13, виногради 4, ливаде 78, пашњаци 221, шуме 79 а неплодно је 14 хектара.

Земља носи ове називе: Јасенов Рид, Магашко, Браниште, Лабура, Преки Дел, Тршевине, Језеро и Ораница.

Земља је црна иловача, пескуша и лиска.

Порекло становништва.

Вујаново је мало село, које се све више смањује. Према попису становника из 1953. године оно је имало 385 житеља, док је 1971. године пописано само 180 људи и жена.

Сада у Вујанову  живе ови родови:

-Љубићи су досељени из Црвене Јабуке.

-Грујићи су из Црвене Јабуке.

-Анђелковићи су из Црвене Јабуке.

-Марјановићи су из Црвене Јабуке.

-Ђорићи су из Црвене Јабуке.

-Марковићи су из Црвене Јабуке.

-Јовановићи су из Црвене Јабуке.

-Стаменковићи су из Црвене Јабуке.

-Виденовићи су из Црвене Јабуке.

-Стојичићи, призетко, досељен из Боринца.

-Митровићи су из Црне Траве,

-Станојевићи су из Црне Траве.

-Стефановићи су из Лозана.

-Миладиновићи су из Црне Траве.

-Динићи су из Црне Траве.

-Богдановићи су из Црне Траве.

-Пејићи су из Црне Траве.

-Михајловићи су из Црне Траве.

Сви ови родови су настањени у централном деслу Вујанова – Селу.

-Ђурашковићи су досељени из Црне Горе, из Гусиња.

-Јовановићи су из Гусиња.

-Павловићи су из Гусиња.

-Караџићи су из Гусиња.

-Ђуровићи су из Гусиња.

Св и ови родови из Гусиња, осим рода Караџићи,  су једна род. Гусињци живе у махали која носи име њиховог родног краја – Гусињци.

-Трајковићи су из Криве Реке.

-Коцићи су из Криве Реке.

Ова два рода су настањени у махали Тврдаци. Ово име су добили по томе што су „тврди“.

Занимање становника.

Вујановчани се баве земљорадњом. Сеју пшеницу, која добро успева, и кукуруз, за који вујановачка пескуша и лиска није најпогодније тло. Године 1974. пшеница је одлично родила, док је кукуруз био слабашан, низак, са по којм малим класом на другом или трећем струку.

Од стоке чувају краве. Два до три грла по домаћинству. Оваца у целом селу има око 200 брава.

Вујановчани су печалбари, пре свега зидари, фасадери, керамичари и др. У селу има доста ратних пензионера и пензионера рада. Домаћинства су старачка. Омладина иде на рад у град или се сели, јер ово беспутно и забачено, са земљом слабе плоднсоти не пружа младима никакву перспективу.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Вујаново (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Горње Бријање, ошпштина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Горње Бријање се налази на месту где се на северу затвара пусторечки басен, на левој обали Пусте Реке. Лоцирано је на месту најповољнијем за природна људска насеља; има пространо и плодно поље, текућу воду и брежуљакаст терен погодан са винограде, вићњаке, шуму и пашу.

Тип села.

Горње Бријање је село збијеног типа. Има 6 махала: Насип, Средњи Шор, Цунга, Брођани, Ликарци и Оџинци, које су међу собом раздвојене сеоским сокацима.

Име села.

По једној легенди, власници села Доњег и Горњег Бријања била су два брата истог  имена – Барјам. Када су се браћа поделила између себе, једном је припало доње насеље и названо Доњи Барјам, а горње другом брату и добило име Горњи Барјам. Временом се назив Барјам претворио у Бријање, па су тако села названа Доње и Горње Бријање.

По другој легенди, на месту где је подигнуто село Бријање, растао је бујни бурјан, па је добило име по овој биљци – Бурјан – Бријање.

Воде.

Поред села Горњег Бријања тече главна текућица ове области – Пуста Река, пошто прими воде свих притока са територије целе Котлине. Поред воде текућице, непосредно испод села утиче у Пусту Реку и поток Крушица, који извире из хајдучког Кладенца, под Добром Главом и натапа долиницу која припада Горњем Бријању.

Благодарећи притиску Пусте Реке, изданске воде су близу површине и свака кућа има свој бунар. У најновије време, две групе кућа овог села, ископали су бунаре на локалитетима Троњ и Лука који се налазе на вишим теренима и из ових бунара пластичним цевима довели воду у своја дворишта и куће. Неке куће користе хидрофоре којима црпе воду из својих бунара.

Земље и шуме.

Атар овог села је велики 949 хектара. Од ове површине оранице и баште заузимају простор од 689 хектара, воћњаци 11, виногради 23, ливаде 30, пашњаци 36, под шумом је 116 а неплодно 44 хектара.

Земљиште носи ове називе: Цунга, Троњ, Лука, Шаварадин, Језеро, Бунариште, Јекетари, Грчка Шума, Честа, Дреновачки Рид, Лојза, Старо Село, Рев, Гургац, Кале, Садиков Кал, Спасина Падина, Хајдучки Кладенац, Калениче, Песине,  Девет Бира, Зидине, Папрат и Ковиљски Рид.

Постанак села и пршлост.

На локалитету Цунге др Милутин Гарашанин утврдио је неолитско налазиште на великом простору из винчанско-плочничког периода. За историју овог краја вема су значајни остаци римске тврђаве на риду југоисточно од села. По траговима тврђава је била дуга око 500 метара а широка 100 метара. Унутар спољашњег зида, нарочито на северозападном делу, очувани су зидови од зграда четвртастог облика у висини око 75 сантиметра. Међу камењем од порушених зидова утврђења и зграда налазе се одломци старих тегула. Једна мештанин из Горњег Бријања нашао је међу овим рушевинама четири метална новчића; два из доба рисмког цара Аурелијана, један из доба цара Галијена и једна византијски новчић.

Хајдучки Кладенац и изнад њега локалитет Црквиште су исто тако занимљиви трагови прошлости овог краја. Код кладенца су се састајали хајдуци док је на месту Црквиште сада млад багрењар. Драшко Крстић, учитељ у Придворици тврди да је пре десетак година на истом месту пронашао делове керамиичког посуђа па чак је један суд за воду.

На локалитету Гургец, при дну рида који се спушта ка Пустој Реци, изнад самог потока Крушице, постоји једна шупља стена. По народном веровању, она је станиште самовила, које у глуво доба ноћи, пре изласка сунца, својом ванприродном моћи лечи новорођенчад од плача и других болести.

Порекло становништва.

Иако на плодној земљи и живој саобраћајници, Горње Бријање спада у групу пусторечких села, чије становништво опада, али не рапидно за разлику од других села у околини. Тако је оно 1953. године имало 168 кућа и 1013 житеља док је 1971. године број кућа износио 217 а број становника смањен на 925. Ово указује на распад породичних задруга и уситњавање сељачког радног газдинства.

Сада у Горњем Бријању живе ови родови:

-Ристићи су староседеоци – под Турцима досељени са Косова.

-Смиљковићи су староседеоци.

-Тасићи су староседеоци.

-Марковићи су староседеоци – под Турцима досељени са Косова.

-Станојевићи су досељени из Урвича – Владичин Хан.

-Цакићи су досељени из Требешиња – Врање.

-Виденовићи-Гарци су досељении из Гара – Власотинце.

-Јовановићи-Грци, Ашани, су досељени из Грчке Македоније.

-Ђорђевићи-Козилци су из села Козила – Власотинце.

-Ђорђевићи други су досељени из Рупља – Црна Трава.

-Стојковићи-Јурковићи су из Рупља.

-Благојевићи-Оџинци су досељени из Доброг Поља.

-Тасићи-Врањанци су досељени из Требешиња.

-Вучковићи су досељени из Црне Траве.

-Ристићи други су досељени из Црне Траве.

-Соколовићи су досељени из Црне Траве.

-Младеновићи су досељени из Гара.

-Крстићи су досељени из Црне Траве.

-Петковићи су досељени из Ломнице – Власотинце.

-Стефановићи-Јумерови су досељени из околине Власотинца.

-Диманићи су досељени из Власотинца.

-Младеновићи други су из околине Врања.

-Стојановићи су досељени из Гара.

-Миловановићи су досељени из Бујшине - Грделича Клисура.

-Стојковићи други су из Бујшине.

-Павловићи су из Бујшине.

-Марковићи су из Бујшине.

-Симоновићи-Костадиновци су из Требешиња.

-Јовићи су из Слатине – Копашница.

-Стојковићи-Зебинци су из Слатине – Копашница.

-Митровићи су досељени из Брода.

-Стојановићи-Падежани су досељени из Падежа – Грделичка Клисура.

-Стаменковићи су досељени из Јелашнице код Ниша.

-Игњатовићи су досељени из Падежа – Грделичка Клисура.

-Стојковићи други-Зебинци су из Зебинаца.

-Митровићи су из Зебинаца.

Занимање становништва.

Основно занимање је земљорадња. Плодна земља је у долини Пусте Реке, уз примену агро-техничких мера даје добре резултате. Сеје се пшеница и кукуруз са максималним приносом обеју култура, као и знатним тржишним вишковима. Баштованство и поризводња кромпира само за домаће потребе. Воће користе за производњу ракије, а виногради за вино и ракију.

Сточарство је стајско. Чувају по две краве, просечно по домаћинству. Оваца има мало. За узгој свиња има добрих услова али се не користе.

Горњобријанчани се баве печалбарским занатом. Иду у велике градове и раде све послове. У самом селу регистровано је 11 занатских радњи: три столара, колар, бомбонџија, пет зидара фасадера и један молер-фарбар.

Омладина се школује. Село нема своју школу па ђаци иду у суседно место Косанчић, удаљено један километар.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горње Бријање (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Горње Коњувце, ошпштина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Горње Коњувце се налази на благим падинама брежуљака којим се са  источне стране најнижа дилувијална тераса у овом делу Пусте Реке и у алувијалној равни коју је између ових брежуљака издвајала Коњувачка Река. Суседна села су: Дубрава, Злата, Зоровац и Доње Коњувце.

Тип села.

Село Горње Коњувце је збијеног типа.

Име села.

О имену овог села у народу нема никаквих легенди. Међутим, на северозападној страни села постоји потпис Коњарник, што указује да су се на њему чували коњи. Прима причању мештана на локалитету Болница постојало је коњско гробље. Село Коњувце би, према томе, моглода буде насеље српских средњовековних Влаха, задужених за чување коња неког властелина. Како има два Коњувца, које одваја мост на Коњувачкој Реци, оно узводено је добило име Горње Коњувце а оно низводно – Доње Коњувце.

Воде.

Коз Горње Коњувце протиче Коњувачка или Мала Река. У селу има бунара а постоји и извор у Петканин Рид.

Постанак села и прошлост.

Први писани траг о Горњем Коњувцу оставио нам је Фон Хан у свом путопису од Београда до Солуна, у коме каже да је Горње Коњувц 1858. године имало 17 арбанашких кућа, што није тачно, јер се у Горњем Коњувцу за време Турака постојале и две српске куће, од којих воде порекло два рода данас настањена у овом селу.

Земље и шуме.

Атар Горњег Коњувца велики је 639 хектара. Од ове површине оранице и баште захватају 440, воћњаци 24, виноггради 16, ливаде 37, пашњаци 27, шума 71 док је неплодно 27 ара.

Земља носи ове називе: Петканин Рид, Плоче, Ливаде, Преко Реке, Под Село и Мала Река.

Порекло становништва.

Иако на доброј земљи (црна иловача), саобраћајници и поред текућице која не пресушује, Горње Коњувце је у постепеном опадању. Оно је 1953. године имало 99 домова са 571 становника док је у 1971. години село имало 119 домова са 425 становника.

Садашње становништво чине ови родови:

-Стојановићи су досељени из Власине.

-Игњатовићи су досељени за Власине.

-Грујићи су са Власине.

-Лепојевићи су са Власине.

-Јовићи су староседеоци.

-Младеновићи су староседеоци.

-Савићи су досељени са Власине.

-Савићи други су досељени из Црвене Јабуке.

-Игњатовићи други су досељени са Власине.

-Младеновићи други (Митка Бугарин) не знају за своје порекло.

-Радовановићи су са Власине.

-Радивојевићи су са Власине.

-Стојановићи други су са Власине.

-Петровићи други са са Власине.

-Пејићи су такође са Власине.

-Ивковићи су досељени са Власине.

-Илићи су досељени са Власине.

-Пејићи други су досељени са Власине.

Занимање становника.

Коњувчани сеју на својим ораницама пшеницу и кукуруз као главне културе у којима се јавља тржишни вишак у знатнијем износу. Кромпир саде само за домаће потребе. Баште су им мале као у већини пусторечких села. У њима узгајају поврће са сопствене потребе.

Од воћа највише има шљива врсте „шумадинка“. Пеку ракију који продају у Бојнику и Лесковцу.

Од стоке чувају само краве, по две по домаћинству. Имају нешто и оваца. Свиње чува свако домаћинство за своје потребе а тако исто и живину.

Земљорадњом и сточарством се баве само жене и старци. Млађи људи иду на рад по разним градовима Србије, нарочито у Београд, Лесковац и Ниш. Омладина се школује. У Горњем Коњувцу постоји основна школа за полазнике ђака и из Доњег Коњувца. Четвороразредна је и истурено одељење школе у Бојнику.

У Горњем Коњувцу је 1974. године било регистровано 11 занатских радњи: један колар, бомбонџија, качар, три столара и пет зидара-фасадера.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горње Коњувце (Бојник) appeared first on Порекло.