Порекло становништва насеља Граница, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Граница се налази на северном ободу пусторечке области засељена на благим падинама брежуљака извајаних на најнижпј дилувијалној тераси. Највише тачке на тим околним брежуљцима имају надморску висину од 382 метра, онај јужно од села, а 385 и 390 она два на северу села. Суседна села су: Зоровац на југу, Горње Коњувце на југозападу, Дубово и Ново Момчилово на северу (топличка села), затим Каре (топличко село) и Ћуковац на истоку.

Тип села.

Село Граница је збијеног типа.

Име села.

Нема поузданих података које би указале због чега је овако названо ово село. У околини села, на северу, постоји локалитет Граница. То је један брег преко чије коте иде замишљена граница пусторечке области, односно то је вододелница између слива Пусте Реке у Топлице. Но, постоји могућност да се брег назвао Границом због тога што је на њему расла врста храста-граница. Могуће је да је село добило своје име по именом недалеког брега Граница. Све остаје само као могућа претпоставка.

Воде.

Кроз село Границу тече поток, на чијим обалама је засељена Граница. Извориште овог потока налази се на југозападу села, на локалитету Селишки Бунар. Овај поток тече поред села Ћуковца, па се испод Косанчића улива у Пусту Реку.

У селу има бунара, а у задње време половина села је каптирала изворску воду на локалитету Селишки Бунар и начинила водовод до села.

Постанак села и прошлост.

Српско село Граница заселило се на овом месту за време Турака. Најпре су овде дошла четири брата из толичког села Грудаша: Рака, Трајко, Цена и Петар. Начинили су своје колибе покривене сламом испод арбанашког села, које је постојало на локалитету Селишки Бунар а Арбанасима давали девети део својих усева. Изгледа да поменута браћа нису били ни први ни једини житељи Границе. Под Турцима је у Граници и оснивач садашњег рода Љубисављевића – Љуба. У турско време се у Граници населио Стојан Коларац, оснивач садашњег рода Коларци.

Овде је свакако и пре доласка првих насељеника из села Грудаша и Мајковца, постојао српско насеље. О томе сведоче остаци цркве нађени на ливади Алексе Илића. Ливада се налази на путу за Зоровац. После Првог светског рата становници села Границе су на овом месту су пронашли олтар старе цркве и крст, па су на том месту подигли нову цркву, која је служила до Дтугог светског рата. Зна се да је црква и Граница славила Бели Петак.

Земље и шуме.

Атар села Граница је велики 716 хектара. Од ове површине оранице и баште заузимају простор од 482 хектара,  воћњацима 19, виноградима 19, ливадама 26, пашњацима 35, шумом 120 док је неплодно 18 хектара.

Земља носи ове називе: Тршевине, Азировке, Љубу Курбаћ, Тополке, Манастир, Скоруше, Арнаутско Гробље, Врњиве, Кладеначка Ширина, Ашанске Њиве, Дервишове Ливаде, Друм, Падина, Мрзашане, Љуштина, Шпат, Живина, Планиште, Дубовски Поток, Голема Ширина и Чекрк.

Порекло становништва.

У популационом погледу, Граница спада у она села чији број становника благо опада. Године 1953. године у сели је живело 569 становника, док их је приликом пописа 1971. године било 494.

Данас у Граници живе  ови родови:

-Илићи су староседеоци, досељени под Турцима из Грудаша, села у Топлици.

-Илићи други су староседеоци.

-Илићи трећи су староседеоци.

-Љубисављевићи су староседеоци.

-Стојановићи-Коларци су названи по оснивачу рода Стојану, досељеном за време Турака из Мајковца.

-Мицићи су староседеоци.

-Прокићи су досељени из топличког села Ћуковца.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Обично се посеје пшеница на око 150 хектара а кукуруз на око 300 хектара. Тржишни вишак откупљује ПИК „Тома Костић“ из Лесковца, који има своју продавницу у селу.

Кромпир се узгаја само за домаће потребе. Воће: шљиве и мало крушака. Виногради су засађени сортом „прокупац“ и мало „афус“. Све за своје потребе.

Сточарство је стајско. Обично се чувају краве, по две по домаћинству. Оваца има мало. Свиња по 3-4 у просеку. За пијацу само прасад.

Пре Првог светског рата у граничком атару је било много храстове шуме, па су је Бугари посекли и дрва одвезли.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Граница (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Добра Вода, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Добра Вода е налази под самим Раданом, на горњој ивици дилувијалне терасе и право подпланинско село. Изнад села се уздижу обрасли буковом и храстовом шумом Велики и Мали Крш, затим, ниже од њих, као џиновска купа изникла из језерског дна некадашњег Лесковачког Језера, Мали Камен.

Тип села.

Међу ливадама, гајевима храстове и букове шуме, воћњацима и њивама расуло се село чије су куће и дворишта окружене парцелама домаћинства. Добра Вода је изразито разбијеног типа, расуто по заравнима и брежуљцима благог нагиба, уз макадамски пут који води у планину Радан а једним делом са севера обилази и иде раседлином између Радана и Видојевице у правцу Пролом Бање и Куршумлије. Ово село има своје махале: Гусињци (према Ивању), Добру Воду, затим Марино Кале  које је обрађено као засебно насеље. Добра Вода се граничи са овим селима: Магашем – чији је заселак некада била, Мариним Калетом, Драгим Делом и Ивањем.

Име села.

По некима Добра Вода је добила своје име по томе што је на постору на коме је подигнуто налазио велики број извора здраве и питка – „добре“ воде. По другима село је добило своје име по чесми која се зове Добра Вода на имању Светислава Младенеовића.

Воде.

Кроз Добру Воду не протиче ни једна стална текућица, али због тога има доста кладенаца: Добра Вода код Вучелића два извора; код Глушца један извор на имању Мирка и Данила Манојловића; на локалитету Извор има више кладенаца, на имању Стамена Стефановића такође има кладенаца.

На територији села постоји локалитет Блато. На њему је мало језеро у коме вода никада не пресушује. Обрасло је шеваром. Јужно од језера тече Магашка Река, чија вода, понекад, улази и у језеро. Језеро се може претворити у идеалан базен.

У новије време известан број домаћинстава каптирао је неке од кладенаца и довео воду у своја дворишта.

Постанак села и прошлост.

Садашње село Добра Вода настало је у првој деценији овог (XX) века, па нема своју прошлсот. Локалитет Добра Вода је старији од насеља. Судећи по томе што се на атару Добре Воде на локалитету Врбица налази Црквиште или Црквина, говори о томе да је у доба ране Византије или српског средњег века овде било сеоско насеље. О томе сведоче још и трагови темељи некадашњих кућа, затим трагови воденица.

Земље и шуме.

Земља атара села Добра Вода улази у састав катастарске општине Магаш па није могуће одредити његову величини и намену.

Земљиште носи ов називе: Извор, Шупа, Остриковац, Врбице-Црквиште, Калкаџије, Деловоде, Мали Камен, Чукар, Блато, Гаринско и Дрмец или Мали Дрмец.

Порекло становништва.

Добра Вода је имала 1953. године 63 куће и 389 становника. Код пописа 1961. у овом селу је пописано 94 куће са 406 становника а 1971. године 92 куће са 329 становника.

Данашње становништво чине ови родови:

-Раденовићи сз досељени из Плава – Црна Гора.

-Ковачевићи су досељени из Херцеговине.

-Манојловићи су досељени из Херцеговине – околина Гацког.

-Бајевићи су из Херцеговине.

-Ђурашковићи су из Ђурине Реке – Плав.

-Дамњанци* су из Херцеговине.

-Ропчевићи су из Херцеговине, доселили се из Мариног Калета, потомци четвртог Струњашевог сина Рома (нејасно, оп Милодан).

-Нововићи су из Црне Горе.

-Гашевићи су из Црне Горе. Најпре су били у Гајтану.

-Спахићи су из Црне Горе, најпре били у Гајтану.

-Марковићи су из Црне Горе, најпре били у маћедонцу.

-Радовићи су из Црне Горе.

-Крстићи су из Црне Горе.

-Стефановићи су из Црвене Јабуке, најпре били у Магашу где имају род.

-Станковићи су из Црне Траве.

-Ђорђевићи су из Црне Траве.

-Николићи су из Црне Траве.

-Младеновићи су из Црне Траве.

-Мишићи су из околине Врања, најпре били у Бучумету.

-Вучелићи, Пећанци.

*По казивању Мирка Манојловића и Стевана Дамњанца, родови Манојловићи и Дамњанци воде порекло од Орловића Павла, па су се називали Орловићи. Храбри и ратоборни стално су убијали Турке, те је султан издао наредбу да се униште сви Орловићи. Да би се сачували, Орловићи су променили своје презиме. Тако су једни постали Манојловићи а други Дамњанци. Један од Манојловића-Ристо Манојловић био је за време књаза Данила хајдучки харамбаша, па је као такав дошао у Црну Гору и постао перјаник и барјактар кнежев. Учесвовао је у чувеној граховској бици, где је и погинуо. У књизи знаменити црногорски и херрцеговачки јунаци налази се и име Ристе Манојловића.

Иако је исељавање из родног краја многих данашњих насељеника Пусте Реке главни разлог био економске природе, било  је и других разлога. Тако су насељеници из Плава и Гусииња (например род Раденовићи) дошли у Србију да би избегли међусобна истребљења вршена обострано у овом делу Црне Горе између муслиманског и павославног живља, док неке породице, после окупације Босне и Херцеговине од стране Аустрије нису хтели да остану под аустријском влашћу већ су се доселили у Србију.

Занимање становника.

Све до Другог светског рата становници Добре Воде сусе бавили земљорадњом и на својим њивама сејали пшеницу, кукуруз, раж и овас. Рађао је добро и кромпир „на новој земљи“. Сада је земља углавном напуштена. Раденовићи су имали диван виноград, сада је пашњак. И поред тога што има добре услове за сточарство и стоке је мало, јер нема ко да је чува.

Становници Добре Воде, они динарског порекла, нису печалбари. Тим пословима се баве Црнотравци и Врањанци.

Омладина иде у индустрију, неки су возачи, неки су се у војсци школовали и постали подофицири и официри.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Добра Вода (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Доње Коњувце, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Доње Коњувце је подигнуто на обалама Коњувачке Реке, непосредно испод Горњег Коњувца, од којег је раздвојено мостом преко Коњувачке Реке на макадамском путу Бојник – Житни Поток.

Тип села.

Село је подељено на 7 махала: Врањанци, Бајинци, Клисурци, Власинци, Карадци, Грујунци и Граовци. Село је збијеног типа. Атар Доњег Коњувца граничи се са атарима ових села: Црквице, Речице, Славника, Горњег Брестовца, Дубраве, Границе и Зоровца.

Име села.

Доње Коњувце је старо српско село, настало у доба српске средњовековне државе као насеље властелинских људиа задужених за чување коња, како је објашњено за име села Горњег Коњувца.

Воде.

Целом дужином села тече Коњувачка река. Осим ове текућице, са јужне стране села, на око 500 метара, тече Пуста Река, па се село нашло на обалама двеју највећих текућица целе области.

У Доњем Коњувцу, благодарећи притиску Пусте Реке и Коњувачке реке, изданске воде су близу и издашне, па готово свака кућа има свој бунар у дворишту а има и јавних-сеоских бунара са добром пијаћом водом. Неки Коњувчани су помоћу хидрофора увели текућу воду из својих бунара у кућу и двориште као чесме, па су тако и купатила у кућама начинили.

Постанак села и прошлост.

Фон Хан је у свом путопису од Београда до Солуна навео да је Доње Коњувце 1858. године имало 20 албанских кућа.

То је прва забелешка о овом пусторечком селу. По ослобођењу помињу га Мита Ракић и Милан Ђ. Милићевић без неког осврта на ово село особитог значаја. За време Турака Арбанаси су у потпуности запосели ово српско село, па су га, после ослобођења од Турака ових крајева, напустили продавиши своје поседе српским насељеницима.

На западу села, на коти 314 метра, постоји прва црква са зиданим звоником посвећена св. апостолу Павлу. Поред цркве је била зграда основне школе. Црква је у запуштеном стању, испуњена венцима помрлих Коњувчана, а школска зграда је у потпуном распадању. Међутим, Доњекоњувчани изграђују зграду са своју основну школу на путу за Речицу и Славник.

На улазу у Доње Коњувце подигнут је импозантан споменик палим Коњувчанима у току два светска рата, а недалеко од њега, у дворишту зграде у којој је смештена месна канцеларија, налази се биста народног хероја Ђурђелине – Ђуке Динића, док је уз споменик биста народног хероја Воје Радића.

Земље и шуме.

Атар села Доњег Коњувца простире се на 899 хектара, од које површине оранице и баште захватају простор од 661 хектара, по чему спада у најбогатија села пустореке области. Воћњаци захватају 20, виногради 15, ливаде 45, пашњаци 20, шуме 83 док је неплодно 55 хектара. Земља је црква и смеђа смоница.

Земљиште носи ове називе: Ребнице или Јаз, Болнице, Брестовачко, Разљевштине, До Дубравачко, Карадачка Чука, Рид или Код Гробља, Падина, Под Цркву, Смоница, Вирови, Гранички Рид, Јазбине, Рустенска Ширина, Ново Лозје, Мирине, Тршевине, Старо Лозје, Буковица, Поље, Преко Реку, Јазбине, Средорек,  До Црквичко, На Преод, Цер, Горње Ливаде, Баре, Бабин Мост и на Ћирино.

Порекло становништва.

После Другог светског рата село Доње Коњувце је било веома напредно село, пуно предузимљивих људи. По броју радњи било је испред Бојника. Сада је у уочљивом опадању. Године 1953. у  њему  јебило 178 домова са 899 становника, 1961. године имало је 192 дома са 755 становника а 1971. години 190 домова са 686 становника.

Данашње становништво чине ови родови:

-Пејићи су пореклом са Власине.

-Крстићи су са Власине.

-Николићи су из Џепа – Грделичка Клисура.

-Пејићи други су пореклом са Власине, досељени из Горњег Коњувца.

-Златковићи су пореклом из Криве Феје, досељени из Речице.

-Илићи су досељени из Границе.

-Цветковићи су из Дервена – Црна Трава.

-Станковићи су из Џепа – Грделичка Клисура.

-Петковићи су досељени из Клисуре – бугарска граница.

-Лепојевићи су из околине Џепа.

-Ђорђевићи-Џодини су из Клисуре – бугарска граница.

-Костићи су из Грделичке Клисуре.

-Станојевићи (Веља) су из Клисуре.

-Ристићи (уд. Перса) су из Џепа.

-Крстићи други су из Црне Траве.

-Манићи су непознатог порекла.

-Маринковићи (Милорад) су из Драгог Дела.

-Добреновићи су из Клисуре – буграска граница.

-Милчићи (Гојко, учитељ) су из Слишана, пореклом из Доброг Поља.

-Гријићи су из Клисуре.

-Вељовићи (Сава) пољопривредни техничар, су из Куршумлије.

-Стојановићи (Драгољуб тракторист) су из Границе.

-Стојановићи други су из Рафуне.

-Живко Н је из Рафуне.

-Стојановићи трећи (Велимир, призетко) су из Црквице.

-Петровићи (Светозар) су из Мачкатице.

-Стојановићи четврти (Станко) су из Радевца.

-Величковићи (Стојанча) су из Рафуне.

-Станковићи други су из Граова.

-Станковићи трећи (Станко) су из Радевца.

-Крстићи су из Грделичке Клисуре.

-Марковићи су из Рафуне.

-Стојиљковићи (Андра) су из Дрводеља.

-Живковићи (Томислав) су из Драгог Дела.

-Анђелковићи-Џандарови су са Власине.

-Станковићи четврти су из Дубова.

-Вучићи су из Клисуре.

-Ранђеловићи су из Клисуре.

-Анђелковићи други-Дервенци су из Дервена.

-Грујићи су из Горњег Коњувца.

-Петровићи (Јован) су са Власине.

-Дојчиновићи су из Црне Траве.

-Стефановићи (Станислав) су из Радевца.

-Милтеновићи су из Црне Траве.

-Ристићи су из Стрезимировца – Бугарска.

-Симоновићи су из Лапотинаца.

-Станковићи су из Радевца.

-Бранковићи су из Црне Траве.

-Тошићи су из Раче Крагујевачке.

-Синићи су са Власине.

-Атанасковићи су из Власине.

-Тадићи су из Власине.

-Момчиловићи су из Власине.

-Костадиновићи су из Власине.

-Цветковићи други (уд. Рада) су из Црне Траве.

-Момчиловићи други су из Бајинца.

-Станојевићи (Благоје) су из Клајића.

-Недељковићи (Веља) су из Клајића.

-Ђорђевићи су из Вишевца код Врања.

-Стошићи су из околине Врања.

-Симоновићи су из Ћурковице – околина Врања.

-Стојановићи пети су из Грделичке Клисуре.

-Милошевићи су из Радевца.

-Петковићи су из Криве Феје.

-Љубићи су из Старог Села.

-Михајловићи су из Дрводеља.

-Станојевићи други су из Преслапа.

-Младеновићи су из Бајинца.

-Крстићи-Станишљовци су из Црне Траве.

-Симоновићи други су из Ћурковца код Врања.

-Михајловићи други су из околине Врања.

-Богдановићи су из Гаџине Махале – Власина.

-Анђелковићи други суиз Бајинца.

-Петковићи други су из Равног Дела – изнад Власотинаца.

-Цветковићи други су из Бајинца.

-Живковићи (Сава) су из Драгог Дела.

-Цветковићи трећи (Станијан) је из Џепа.

-Радивојевићи-Лалинци су из Лалиноваца.

Роми:

-Зећировићи

-Тацковићи.

Занимање становништва.

Као земљорадници Доњокоњувчани сеју на својим ораницама пшеницу и кукуруз као главне усеве на којима се јавља знатан тржишни вишак. Имају и крмно биље – детелину за исхрљану својих крава. Кромпир само за домаће потребе. Поврће свих врста узгајају за своје потребе. Имају живине. Од стоке чувају краве, у просеку по две по домаћинству.

Земљу ору друштвеним тракторима и у приватној својини. Жању и вршу задружним комбајнима.

Виноград има мало. Грожђе са сопствене потребе – вино и ракија. Од шљиве шумадинке пеку ракију, коју и продају.

Доњекоњувчани сада мање обраћају пажњу на земљорадњу, са коју су вазана само старачка домаћинства иоко 5% омладине. Један део омладине иде на школовање, други на занате. Мушкарци постају молери и грађевинари – зидари и тесари, потом аутомеханичари док девојке иду у текстилце.

У Доњем Коњувцу пре рата је било 5 ковача, 4 колара, 2 тишлера, 2 поткивача. 3 секирача (праве секире и мотике), 2 пинтера, 3 обућара, 3 опанчара, 6 трговачких радњи и две кафане. Укупно 32 радње, као мала варошица. Данас у селу има само 3 угоститеља, један колар и један млинар. Доње Коњувце је почело да замире од када се Бојник претврио у адмнистративни и привредни центар бојничке комуне.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Доње Коњувце (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Драговац, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Драговац се налази на десној обали Каменичке Реке и то на њеном ушћу у Пусту Реку. Од Бојника је одвојен дубоким коритом бујичне Каменичке Реке.

Тип села.

Село је збијеног типа и лежи у алувијалној равни пусторечке области која, од овог села, добија облик прострнагог, равног и плодног поља.

Име села.

Највероватније је ово село добило име по свом оснивачу или баштинику.

Постанак села и прошлост.

Драговац је старо српско село, које је сачувало своју српску етничку компактност за све време турске владавине. По логедни, ово село се најпре налазило на локалитету Стари Драговац, који се налази на југу од садашњег села између пута за Бојника и пута за Мрвеш.

На овом локалитету, по самој пластици земље, види се, да је ту некада било људско насеље. Осим тога постоји још неколико старих бунара. Најзначајнији траг овог насеља јесу остаци цркве, од које су се сачували зидови висине до два метра, озидани каменом и византијском опеком. Око цркве стоје гомиле опеке и камена од порушених делова зидова и зграда око цркве. Унутар цркве постоји један капител, постављен тако да му равни део стоји горе. На овом капителу људи пале  свеће.

На дну северног зида цркве сачувао се леп од малтера са траговима живописа.

Стари Драговац се зове још и Кућиште. Ово древно место се у давна времена преместило на локалитет Лештар, на десној обали потока Ђаце. На том месту је извор који носи назив Девказан.

Кроз Лештар је пролазио стари пут Бојник – Лебане, којим су ишли каравани са разном робом. У  караванима је било камила, које су пиле воду на овом извору. Отуда назив Девказан, по камили  - деви.

У брегу је било „подрума“ чији се трагови и данас могу уочити. Ту су биле ливнице разног метала. У граду је било много трговачких и занатских радионица. Било је 90 папуџиница.

У данашњем Драговцу је постојала црква код ушћа Каменчке Реке у Пусту Реку. Цркву је неки Циганин „опоганио“, па се преселила у село Доње Коњувце, гда и данас постоји.

Када је Фон Хан 1858. године прошао кроз Пусту Реку, у селу Драговцу је затекао 30 српских кућа.. У том селу није никада ушао Арбанас, иако их је било у Бојнику.

По попису становника из 1879. године у Драговцу је било 26 кућа са 218 становника.

Земље и шуме.

Атар села Драговца је велики 822 хектара. На оранице и баште пада 500 хектара, воћњаци заузимају простор од 5, виногради 8, ливаде 106, пашњаци 92, шума 79 док је неплодно 32 хектара.

Земљиште носи ове називе: Више Село, Равна Шума, Блатарнице, Кућиште, Средњи Рид, Бели Брег, Тршевине, Грчке Трле, Ледине, Ђерен, Нешине Врбе, Куке, Јаз, Над Јаз, Прогон и Смуга.

Порекло становништва.

Драговац спада у онај мали број пусторечких села чије је становништво у сталном порасту; 1953. године село је имало 743 становника; 1961. – 785; 1971. – 986 становника.

Садашње становништво чине ови родови:

Староседеоци:

-Денићи.

-Денићи други.

-Здравковићи – Врчовићи.

-Петровићи-Тачини-Гајдаши.

-Станковићи-Шљакини.

-Здравковићи други – Домишљани.

-Стојковићи-Џаманци.

-Здравковићи трећи-Курџини.

-Стојиљковићи-Пешунци.

-Настићи-Пешунци.

-Миљковићи-Пешунци.

-Јанковићи-Пешунци.

-Смиљковићи-Пешунци.

-Ценићи.

-Ђенићи-Пешунци.

-Ивановићи.

-Маринковићи.

-Марковићи.

-Минићи.

-Арсићи.

-Димитријевићи.

-Маринковићи други.

-Маринковићи трећи.

-Смиљковићи други-Милчанци.

-Коцићи.

-Станковићи Други.

-Николићи.

-Николићи други-Рабатка.

-Стојиљковићи.

-Стојковићи други-Кељуши.

-Стојковићи трећи.

-Алексићи, староседеоци, прешли из Бојника.

Досељеници:

-Станковићи (Василије) досељени из Радевца.

-Костићи су досељени из Доњег Стопања.

-Јовановићи (Никодије) су непознатог порекла.

-Јовановићи други су досељени из Рупља.

-Манчићи су досељени из Пирота.

-Пејчићи су из Црне Траве.

-Анђелковићи су из Црвене Јабуке.

-Стојковић (Драгољуб) је дошао из околине Врања.

-Цакић Костадин се доселио из Лапотинца.

-Мишићи су досеељени из Мрвеша.

-Стојиљковићи (Петко) је дошао из Обилића – Косово.

-Николић Влада је из прокупачког краја.

-Тасић (Љуба) је из Радевца.

-Николић (Живанка) је из Бојника.

-Стошић (Тодор) је из Сувог Поља – Зелетова.

-Стојановић (Душан) је из Лапотинца.

-Радовановић Божидар је дошао из Прокупља.

-Младеновић Стојанче је из Каменице.

-Јовановић Милорад је из Клајића.

-Николић Борисав је из Клајића.

-Величковићи су из Поповца.

-Илић Градимир је из Придворице.

-Јовић Момчило је из Равне Бање.

-Глигоријевић Милутин је из Славника.

-Илић Бошко је из Црне Траве.

-Миљковићи су из Придворице.

Роми:

У Драговцу живи највећа ромска група у Пустој Реци. Њу чине ови родови:

-Феризовићи.

-Куртићи.

-Бајрамовићи.

-Стајићи.

-Тафићи.

-Демировићи.

-Местановићи.

По занимању су музиканти, пољопривредници, неки раде у иностранству док неколико сиромашних живи од социјалне помоћи.

Занимање становника.

Драговчани се баве земљорадњом. Сеју ппшеницу, кукуруз, јечам. Саде кромпир са домаћу потребу. Пасуљ као подкултуру. Имају мало винограда и воћњака.

Од стоке чувају по две краве у просеку. Свиње само за своје потребе, оваца скора да и нема. У целом селу има 20 коња.

Баве се занатима. Печалбаре. У самом селуима 15 регистрованих радњи разних заната: 4 зидара-фасадера, 2 фотографа, 2 содаџије, 2 тесара, поткивач, бојаџија, стаклорезац, посластичар и берберин.

Полазници основне школе похађају осмогодишњу школу у Бојнику.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Драговац (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Дубрава, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Простор између Пусте Реке на југу и Златне Реке на северу, које у овом делу теку приближно парарелно, имао је на западу старо српско село Бублицу а на југу оба Коњувца. Унутар тог простора није било насеља, а земља је била сва под храстовом шумом – дубовима, од којих су неки били толико дебели, да их три човека не би могла обухватити. По тим дубовима ово међуречје звало се Дубрава, а и сада ности тај назив на генералштабним картама. У шуми је било много дивљачи; вукова који су се кретали у чопорима и до 25 у броју, затим јелена и друге дивљачи. Када су први херцеговачки насељеници одлучили да се у овом мору храстове шуме, у овој дубрави населе Херцеговци и Црногорци, чија су села обично разбијеног типа, ново село Дубрава је друмско насеље, са кућама са обе стране широког шора, збијеног типа. Околна села су: Бублица, Брестовац, Злата, Горње и Доње Коњувце.

Воде.

Дубрава је засељена на грбини једног сплета од брежуљака које су атмосферске воде створиле током векова на нижој дилувијалној тераси што се у правцу истока спушта почев од села Бублица. Текућица на овом простору нема а атмосферска вода се слива делимично ка Пустој Реци а делимично ка Златној и Коњувачкој реци.

Из прошлости села.

Дубрава је ново пусторечко насеље. Подигнули су га херцеговачки и црногорски насељеници између 1902-1904. године.

Херцеговци су дошли 1902. године а Црногорци 1904. године. Први су се овде населили родови.: Ковачевићи, Николићи и Јанковићи. За њима су дошли Црногорци Кривокапићи, Вујачићи и други. Насељеници су се најпре латили посла да искрче шуму и подигну своје домове. На крчевини су саградили своје село око шора правца исток – запад. Шор је широк и прав, а средином је касније изваљан пут, којим данас долази аутобус.

Земље и шуме.

Атар села Дубраве је велик 305 хектара, од које површине оранице и баште захватају простор од 224, воћњаци 3, виногради 2, ливаде 6, пашњаци 24, шуме 33 док је неплодно 13 хектара.

Земља носи ове називе: Присоје окренуто ка југу и Осоје нагнуто ка северу. Оба ова топонима су њиве и плацеви села Дубрава.

Порекло становништва.

Данас Дубрава није више Херцеговачко и Црногорско насеље. У новије време у ово село су се стали насељавати Врањанци. Ти нови насељеници су појачали популацију овог насеља, која је била у вертикалном опадању. Ево како је изгледало расељавање Дубраве: 1953. године у овом селу је било 35 кућа са 157 становника; 1961. године – 32/118 а 1971. 21/63.

Данас у Дубрави живе ови родови:

Херцеговци:

-Николићи.

-Јанковићи.

-Ковачевићи су се одселили.

Црногорци.

-Кривокапићи су из Трешњева (Трешњевика).

-Банићевићи су из околине Никшића.

-Вујачићи су из Грахова.

-Булајићи су из околине Никшића.

-Миловићи су из околине Грахова.

-Голубовићи су оиз околине Никшића.

-Вујичићи су из Грахова.

-Буљановићи (Благоје) су пореклом из Плава или Гусиња.

Врањанци.

-Петковићи су досељени из Криве Феје.

-Ђорђевићи су из Криве Феје.

-Маринковићи су из Криве Феје.

-Марковићи су из Криве Феје.

-Филиповићи су из Криве Феје.

-Младеновићи (Сима) су пореклом из Бугарске, овде досељени пре 18 година из Добре Воде.

-Јовићи (Стојанча) су пореклом из Криве Феје, овде дошли из Ивања.

-Станковићи су из Гариња код Џепа.

Занимање становника.

Дубравчани сеју на својим њивама пшеницу, кукуруз, јечам и овас. Саде и кромпир. Пошто немају ливаде сеју детелину за исхрану стоке.

Од стоке чувају краве. Поједнина домаћинства имају по два грла, али има кућа које немају ни једно. У целом селу има 2 коња и 5-6 оваца. Живину има свака кућа.

Шуме су им у осоју. Имају мало воћки.

Омладина се шклује; иде у војне и друге школе, студира медицину, учи за просветне раднике.

У селу живе старачка домаћинства која живе од пензија – борачких и радних.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дубрава (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Ђинђуша, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ђинђуша се налази делимично на југоисточнимм падинама сплета брежуљака, који у овом делу Лесковачке Котлине раздвајау пусторечку раван од јабланичког басена, а делимично у алувијалној равни Пусте Реке на месту где она прави велики лук, оставља источни правац свога тока и узима курс у правцу севера. Кроз село пролази асфалтирани пут Лесковца и Бојника, удаљено од Лесковца 16 километара а од седишта комуне Бојника 6 километара.

Тип села.

Ђинђуша се село збијеног типа и има шест махала: Мурђину на северу, Шопску на југу, Белијарску уз поток на југу, Вележанску према гробљу и Пањевачку и Бердујску ка западу.

Име села.

По легенди која је у  народу учувана, Ђинђуши је име ддао Турчин на чијем се спахилуку ово село налазило. Наиме, Турчин се подсмевао српским женама што су се разним минђушама-ђинђувама китиле, па је по ђинђувама селу наденуо ово име.

Воде.

Село Ђинђуша је засељено на обали Пусте Реке. То је главна текућица поред села и кроз цео пусторечки басен. Осим ове реке, кроз село и његов атар теку воде ових потока: Самкин Забел, Ибрин Поток и Липарски или Шипски Поток.

Благодарући притиску Пусте Реке изданске воде су близу па свака кућа има бунар дубине 10-15 метара. У новије време поједина домаћинства путем хидрофора уводе воду у кућу.

У атару овог села има неколико кладенаца од којих су најважнији: У Липар, Мацина Арница и Смакин Забел.

Земље и шуме.

Земљиште Ђинђуше, нарочито оне у долини Пусте Реке, спада у најплоднија земљишта овог региона. У равници су њиве и ливаде а на косама брежуљака виногради и забрани.

Земља носи ове називе: Голица, Зука, Сорце, Мало Поље, Преко Поток,  Црне Крушке или Црквишта, Трешевине, Лапотински Пут, Попов Забел, Липар, По Страни, Ибраимов Поток, Лозјарски Брег, Арница или Мецине Арнице, Мичине Арнице, Пертатско, Каменита Чука, Чаир, Оџине Њиве, Ограђе, Шип, Пореске Главе, Стрељаник, Ајдинов Забел или Мирчин Брег и Коваљиште.

Постанак села и прошлост.

Положај села Ђинђуша је могао бити погодан из давнина за човека и његово обитавање; то су питоми брежуљци, шуме иливаде, слатке воде у реци, потоцима и барама. Било је обилате паше на све стране и дивљачи, у водама много риба, барских птица. Због тога се овде настанио човек праисторије од којих се сачувао траг не масту званом Сорце, оном повијарцу у правцу Лапотинца, који се благо спушта према Пустој Реци. Пронађени су фрагменти керамике винчанско-плочничког карактера а уз то и кременог оруђа. Очигледно је овде била несеобина из млађем каменог доба.

Овако погодно место за ловачки и сточарски народ, какви су били Словени, привукао је наше ране претке, па су се они у Ђинђуши настанили што доказују трагови по називима земљишта – Мецина и Мирчина Арница.

У пољу, западно од села, у правцу Придворице, уочи Првог балканског рата, откопани су темељи апсиде православне цркве, код које је на западној страни пронађен некадашњи бунар. На Велики Петак народ долази и водом из бунара пере очи, верујући да је она лековита.

Албанци су крајем XVIII века дошли у Ђинђушу, затечене породице су претворили у своје чифчије, све до ослобођења до 1878. године, а забележено је 1884. године у Ђинђуши 12 кућа.

Порекло становништва.

Ђинђуша данас броји око 200 домова и спада у напреднија села Пусте Реке, чије се становништво не расељава.

Становништво овог села чине следећи родови:

-Бардуљци су из Бардуља код Љуборађе, досељени 1890. године.

-Џобањци су из Бошњака, били су аргати Албанаца, па се после 1878. населили наземљу својих читлук-сахибија.

-Николинци су поркла као и Џобањци.

-Михајловићи-Накини су из Бошњака, као и Џобањци.

-Петровци су из Бошњака, као и Џобањци.

-Мицкови су из Брезовице – Власотнице.

-Илићи су староседеоци.

-Глишићи су из Лесковице код Љубеређе.

-Димитријевићи-Стојадинови су из Лесковице.

-Младеновићи су из Лесковице.

-Пиндаци су из Лесковице.

-Живкови су из Бошњаца засељени су одмах по одласку Турака.

-Раскови су из Лесковице.

-Ленкини су из Лесковице.

-Ђикићи су из Лесковице, досељени 1885. године.

-Милан Асановић, Ром, се доселио из Плавца.

-Дарковчани су из Дарковца.

-Антини су из Македоније, околина Велеса, досељени 1872. године.

-Бркинци су из Бошњака.

-Дангупци су из Бошњака.

-Симоновић Драгољуб је из Крчмира.

-Миланови-Ражани су из Плавца.

-Миленковци-Коларци су из Крчимира.

-Величковићи су из Лесковице – досељени из Љуборађе 1917. године.

-Цветковићи-Ацини су из Бошњака.

-Вељковићи-Синђини су из лапотинца, дошао 1929. као призетко.

-Илић Александар је из Миланова, призећен 1954. године.

-Митић Стојилко – Циле Мрвешки је староседелац, али га је мајка приликом преудаје водила у Мрвеш.

-Новкови-Чичкови (Чичко – чича са брковима) су из Орао Дола код велеса, досељени 1872/73. године.

-Петровићи-Станкови су из околине Велеса – Орао Дом досељени 1872. године.

-Дамњановић Борко је из Турековца, посињен у Ђинђуши.

-Златановићи-Баба Сикини су из Лапотинца.

-Вељковићи су из Бошњака.

-Митићи су из Црвене Јабуке.

-Стојковићи, од којих је Драгољуб качар, су из Црвене Јабуке.

-Миџарови су из Бошњака.

-Стојилковић Милорад је из Кукавице – Власотинце.

-Стошић Никола, призећен из Сувог Поља, веероватно је пореклом Врањанац.

-Здравковићи-Дунцини су староседеоци.

-Цветковић Драгутин-Стојнин је из Бошњака.

-Цветковић Владимир је из Бошњака.

-Здравковићи-Тошини су из Бошњака.

-Јовановићи-Бугарци су из околине Трна у Бугарској.

-Шавалци су из околне Прилепа.

-Мирчини су из села Лепче код Прилепа.

-Митровићи-Денчини су из Бошњака.

-Станковић (Љубомир)-Толини је призећен из Придворице.

-Станковић Илија је из Плоча.

-Здравковићи-Баба Ружини су из Бошњака.

-Величковићи-Брезовчани су из Брезовице.

-Ђорђевић (Тодор), поткивач, је из Клајића, призећен.

-Деда-Тошини су досељени из Лесковице код Љуберађе.

-Цветковић (Илија) је из Предејана, призећен.

-Татарци су досељени из Прекопчелице.

Занимање становништва.

Главно занимање је земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз, као главне усеве. Свако домаћинство чува у просеку по две краве, због чега су приморани да сеју детелину. Винограда имају 27 хектара, па су Ђинђушани, после Стубљанаца и Лапотичана, највећи произвођачи грожђа у Пустој Реци. Одлични су произвођачи бостана. Од пре две године узгајају јагоде. Од поврћа производе лук и паприку. Гаје и дуван.

Многи од њих су вешти зидари, па раде на грађевинама у Београду и Лесковцу. Имају и занатлија, и то: пет штрикерки, једног колара, два ковача, два кројача, једног столара, једног качара, двојицу тракториста и једног млинара.

Повезани у аутобусом са Бојником и Лесковцем.

Имају четвороразредну школу, истурено одељење у Бојнику.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ђинђуша (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Зелетово (Суво Поље), општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Зелетово се налази на најнижој дилувијалној тераси пусторечке котлине која се, источно од села, благо спушта у раван Пусте Реке.

Тип села.

То мало село од 45 домова, поређаних у облику потковице, збијених дворишта, у којима су куће и остале економске зграде сваког домаћинства. Село је подигнуто на утринском земљишту старог суседног села Плавца покривеног храстовом шумом. Од ове шуме је остало десетак храстова на земљишту које је и данас празно и лежи у југозападном углу сеоског простора. На том простору је школа а и споменик палим борцима НУОП и жртвама фашизма са бистом народног хероја Станимира вељковића Зелета.

Име села.

До 1974 године село Зелетово се звало Суво Поље, па под називом и сада налази у свима картама овог региона. Међутим, 1974. године, одлучено је да се село назове именом једног од организатора устанка и партијског руководиоца лесковачког подручја Станимира Вељковића Зелета, родом из Сувог Поља.

Постанак села и прошлост.

Зелетово је ново насеље. Основано је на пространој утрини до тада ненасељеној. Терен на коме је село подигнуто је без реке и речице, благог нагиба према Пустој Реци, па је због тога добило име Суво Поље. Село су основили насељеници са изворишта реке Пчиње, околине Трговишта. Потомци тих првих насељеника и данас чине главне родове овог насеља.

Воде.

Нити кроз село, нити у његовј близини има ма какве текућице као што обично бива код сеских насеља. Пуста Река је удаљена од села випе од једног километра. Село се за потребе људи и стоке служило водом из бунара а у задње време изграђен је водовод. У алувијалној равни Пусте Реке је ископан бунар, па се из овог бунара помоћу хидрофора вода избацује у резервор изнад села западно од данашње школе, одакле се, природним падом, одводи у сваку кућу. Вода из водовода је коришћена и за чесме са две славине у виду оборених тестија од бронзе које су вешто уклопљене у споменик палим борцима и жртвама рата и фашизма.

Земље и шуме.

Зелетово има мали атар од свега 340 хектара. Оранице и баште захватају 211 хектара, воћњаци 2, виногради 7, пашњаци 29, шуме 50 док је неплодно 14 хектара.

Земља носи ове називе: Чукар-Село, Језеро, Модра Глава, Ширине, Глигорине, Дугачке Њиве, Испод Насип, Тршевине, Радојково и Горњи Делови-Присоје.

Порекло становништва.

По попису становништва из 1971. године Зелетово је имало 42 куће и 161 становника. Према попису из 1953. године број кућа је био исти – 42 али је у селу живело 261 становник, што значи да је у задњих 18 година број становника смањен за стотину људи, односно за преко једну трећину укупног броја становника.

Становништво Зелетова чине ови родови:

-Вељковићи-Џиџини су досељени из Ђермана – Трговиште.

-Крстићи-Крлежи су из села Луке – Крива Паланка.

-Митровићи су из Цмиљана на Косову.

-Илићи-Биљаф су из Ђермана – Трговиште.

-Јовановићи-Вељковићи-Чољаци су из Ђермана – Трговиште.

-Стошићи-Полицајци су из Лескице код Криве Паланке.

-Јовановићи-Курцупи су из села Луке код Криве Паланке.

-Станисављевићи-Лисаци су из Ђермана – Трговиште.

-Павловићи-Чољаци су из Ђермана – Трговиште.

-Костићи-Бељаци су из Ђермана – Трговиште.

-Китановићи-Дибраци су из Ђермана – Трговиште.

-Цветковићи-Дошљаци су из Ђермана – Трговиште.

-Богдановићи-Јуруци су из Бреснице – Трговиште.

-Михајловићи – Аџилојци су из Стајовца – Трговиште.

-Ђошићи-Џиде су из села Луке код Криве Паланке.

-Митровићи – Цуцулци су из Ђермана – Трговиште.

-Миловановић (Михајло)-Ерлез је из Мијајлице.

Родови по реду пети (Јовановићи – Чољаци) и под девет (Павловићи – Чољаци) до Другог светског рата презивали су се Вељковићи; исто тако родови Петковићи и Богдановићи-Јуруци потичу од истог претка.

Сви ови насељеници напустили су родни крај и дошли у Пусту Реку због репресалија Турака и бугарских комита, као и из економских разлога; дошли су на равну и плодну земљу.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Од стоке чувају само краве и свака породица пар свиња за домаће потребе. Омладина и старији здрави људи иду у печалбу и тако стекну у старости пензију. Неки имају и борачку пензију.

У селу постоји четвороразредна основна школа као истурено одељење омогодишње школе у Бојнику. Школска зграда је проста грађевина-кованица, па се мештани спремају да подигну нову школу од печене цигле. Уз школу је мала башта у којој учитељ Радисав Манчић гаји најнужније поврће.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Зелетово (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Зоровац, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово мало село од свега двадесетак кућа налази се на валовитом земљишту чија се надморска висина креће између 347 и 382 метра, на око седам километара северно од Бојника. Суседна су му села: Граница на северу, Обилић на североистоку, Плавце на истоку, Горње и Доње Коњувце и Мала Црквица на југу.

Име села.

Зоровац је добио име по краљици Зорки, жени Краља Петра I, а кћери црногорског Краља Николе.

Воде.

Ван путева, Зоровац је далеко и од текућица у овој области. За невољу, у овом селу се тешко наилази и на изданску воду, тако да цело насеље има само један бунар, који лети пресуши.Стога становници овог села хватају кишницу, којом се служе за многе своје потребе у води.

Земље и шуме.

Атар овог малог села је исто тако мали; има свега 119 хектара. Од ове поршине под шумом су три хектара, исто толико под ливадама а остало је обрадива земља.

Земља носи ове називе: Балићеве Ливаде, На Петрово, на Брдо, на Божово.

Постанак села и прошлост.

Зоровац је засељен почетком XX века. Први досељеници дошли су из Црне Горе 1904 године. Земљиште је било под шумом и пашњацима. Досељеници су искрчили шуму и тако створили дворишта за своје куће и њиве. Прве њиве образоване су на крчевини, доносиле су добар плод. Паше је било у изобиљу за мали број досељеника и њихова стада. Временом се исцрпљивала земља па је давала мање рода. Данас њиве Зоровца не дају вусоке приносе јер је стајског ђубрива мало а вештачко скупо.

Порекло становништва.

До педесетих година овог века, Зоровац је био чисто црногорско насеље. У њему су живели родови првих досељеника: Жижићи из села Милошевића под планином Војник близу Шавника; Маловићи из Дробњака, Лакићевићи-Цуце, Тодоровићи-Мораче: Шкилетићи-Пјешивци. Прва четири рода доселила су се у Зоровац 1904. године а Шкулетићи 1912. године.Од Црногораца је у Зоровцу живео и Милорад Петровић, који се касније населио населио у Доњем Коњувцу, где сада има своје потомке. Педесетих година село мења карактер чисто црногорског насеља; Црногорци се селе у Лесковац и друге градове у Србији а њихова имања купују нови насељеници. Тако се први Врањанац Милорад Крстић населио у Зоровцу 1953. године. Пре доласка у Зоровац, Милорад је живео у суседном селу Плавцу, где су му преци дошли из врањанског села Сурдула 1908. године. Милорад се оженио Црногорком Јованком Жижић и дошао на њено имање.

Сада у Зоровцу живе ови родови:

-Жижићи су из околине Шавника, досељени 1904. године.

-Маловићи су из околине Никшића – Дробњаци, досељени 1904. године.

-Лакићевићи-Цуце су досељени 1904. године.

-Тодоровићи-Морачани досељени су 1904. године.

-Шкулетићи-Пјешивци досељени су 1912. године.

-Крстићи-Врањанци доељени су 1953. године, призетко.

-Станковићи су из Костадинца (Косово) доељени 1955.. годинее.

-Ковачевићи-Ере су из Власова (Пролом Бања) су досељени 1956 године.

-Тасићи су из јабланичког села Радевца, досељени 1960. године.

Занимање становништва.

У селу су старачка домаћинства. Главно занимање је земљорадња. Сеје се пшеница икукуруз. Има нешто винограда, и то на мањим површинама. Имају нешто шљивика. Од комина и шљива пеку ракију. Испеку по стотину литара ракије и то попију. Омладина је напустила село и запослила се у фабрикама, армији и милицији.

Од стоке чувају у просеку по две краве, 1- 2 свиње и нешто живине, све за домаће потребе.

Деца школског узраста, колико их још имају у селу, похађају нижа одељења основне школе у селу Граници а виша одељења у Бојнику.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Зоровац (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Ивање, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ивање је подпланинско село, мада не онако изразито као што су Обржда и Добра Вода. И над њим се надвио шумовити Радан, али не онако непосредно, као што се над Ображдом наднела Петрова Гора са својим највишим висом Великим Петровцем. Иако је Ивање подигнуто на највишој дилувијалној равни Лесковачког Језера, оно је у нижој зони ове терасе коју су, вековним радом, горски потоци са Радана већ избраздили и у њој сторили дубоке дубодолине. Изнад села терена је равнији.

Тип села.

По своме типу, Ивање је права копија села из кога су се населили преци њихових становника – Црне Траве, са махалама, које су једна од друге одвојене, али саме за себе оне су типа збијених кућа. Поједина махале носе имена по називима махала старог завичаја или по родовима насељеним у њима, као што је то и у старом завичају било. Тако имамо ове махале у Ивању: Село у центру, Голоусци, Ридарци, Златници, Именкини.

Назив села.

Име села Иваања потиче од властите именице мушког рода Иван. По легенди село је припадало косовском легендарном јунаку Ивану Косанчићу, као његов лено и добило његово име. Легенда о имену села Ивања није далеко од историјске истине, јер спада у групу старих пусторечких села, која се помињу у документима из прве половине XV века.

Воде.

Кроз село протиче Ивањска Река чије је извориште дубоко на Радан планини, на локалитету Крајњи Оман или Партизанска болница, где постоје два извора.

Пошто се ослободи клисуре и допре до равни Лесковачке Клисуре, његова вода се цепа у два крака, лево ја Магашка Река, десно је Ивањска Река. Место где се вода дели носи назив Деливоде.

По легенди, вода је подељена вештачким путем, што су учинили становници Магаша и Ивања. Ивањчанима је припао мањи водени ток. До деобе воде дошло је после огорчене битке ова два села, у којој је погинуло деветоро људи оба села. После битке завађена села су се наравнала и воду оделила какао и сада тече. Све погинуле суграђане су сахранили на месту битке и над сваким гробом је постављен камени споменик на мести Деливоде.

Ивањска низводно прима са десне стране воду Боринске Реке.

Извори или кладенци су у овом селу веома чести: Голубовац, Именци, Село, Ђурчијски Кладенац, Ридарски Кладенац, Чабура, Стубла и Голешки Изворе. Збор обиља изворск воде, Ивањчани нису копали бунаре, али су изградили водовод и свака друга кућа има чесму.

Постанак села и прошлост.

Мита Ракић је у својој студији „Из Нове Србије“, одмах после ослобођења од Турака затекао село пусто и попаљено. Крозовај део водио га је „чича Зенел, Арнаутин“ који му је показао једно црквиште, где постоји само зид од врата а све остало је порушено. Црквишште се налази ла локалитету Голубовац. Ту је био српски средњовековни манастир, где су свраћали хајдуци на храну и обавештења о кретању Турака. Турци су спалили манастир.

У Ивању постоји још једно црквиште, на коме се и данас налази у запуштеном стању.

Први писано споменик о селу Ивању оставио је Дубровчанин, трговац из Новог Брда, Михајло Лукаревић у својој књизи дужника међу којима има и мештана Ивања и то у највећем броју, што потврђује да је село Ивање још у првоој половини XV века (1438. година) било значајно село, да је имало живе трговачке везе са Новим Брдом. Да је било значајно село потврђује и чињеница о разностраном привредном активношћу што доказује голема тросковишта гвоздене руде на месту званом Соколова Ливада.

Недалеко од Ивања, на Ивањски ливадама, налази се Партизански дом у алпском стилу, усред бујне шуме и цвтних ливада. Сјајан кутак за одмор и рекрецију

Земље и шуме.

Атар села Ивања граничи се са атарима Вујанова, Магаша, Добре Воде, Ображде, Мајковца и Орана. Простран је 953 хектара, од чега на оранице и баште пада 293, ливаде 210, шуме 381, воћњаке 23, винограде 5, пашњаке 23 док је неплодно 18 хектара.

Земља носи ове називе: Мајковачка Страна, Голушки, Страње, Мира, Пажаре, Шаварике, Широка, Доња Ливада, Ћумурана, Горња Ливада, Кандари, Голубовац, Манастириште, Живански Рид, Црквени Браник и Бугарске Баште.

Порекло становништва.

Према званичним подацима Ивање је 1953. године имало 574 тановника; 1961. – 513 а 1971. – свега 322.

Садашње становништво Ивања чине ови родови:

-Станојевићи су досељени из Црне Траве - Гаринци.

-Стојановићи су досељени из Црне Траве.

-Томићи-Макинци-Турци су досељени из Црне Траве.

-Ратковићи-Чукурусци су из Црне Траве.

-Драгановићи-Весинци су из Црне Траве.

-Јовићи су досељени из Црне Траве.

-Цветковићи-Чукурусци су из Црне Траве.

-Момчиловићи-Чукурусци суиз Црне Траве.

-Данковићи-Чукурусци су из Црне Траве.

-Стојановићи-Ћурчисци су из Црне Траве.

-Радосављевићи-Штрбанци су из Црне Траве.

-Ђорићи-Илићи звани Богићевци су из Црне Траве.

-Љубићи-Ћурчисци су из Црне Траве.

-Анђелковићи-Симоновци су из Црне Траве.

-Томићи-Ћурчисци су из Црне Траве.

-Соколовићи-Весинци су из Црне Траве.

-Китановићи су из Црне Траве.

-Грујићи су из Црне Траве.

-Радовановићи су из Црне Траве.

-Јовићи су непознатог порекла.

-Стефановићи-Ћурчисци су из Црне Траве.

-Васићи-Ћурчисци су из Црне Траве.

-Јовановићи – Ћурчисци су из Црне Траве.

-Драгановићи други су из Црне Траве, звани Чаушевци.

-Радовановићи – Чаушевци су из Црне Траве.

Сви родови су досељени у раздобљу од 1880-1885 године. Родови Соколовићи и Ивановићи прво су се настанили у Лапотинцу. Равна и ниска земља им се није допала, па су прешлу у Славник а одатле у Ивање, где их је привукло много воћа, обиље воде, велики број воденица на Ивањској Реци, богате шуме и простране ливаде.

Невоље насељеника првих година долазиле су нарочито од упада Албанаца преко границе, убијања људи и пљачки стоке. Сваки човек је био на опрезу а одбрана је била заједничка и сви мушкарци су притицали у помоћ нападнутима на знак црквених звона из појединих села. Било је и озбиљних оружаних сукоба.

Занимање становника.

Земља села Ивања није велике плодности. Обрадиву земљу Ивањчани сеју пшеницом, кукурузом о овсем. Кромпир се сади само за домаће потребе. Покушало се са дуваном али без успеха. У селу има око 250 оваца и око 500 говеда, углавном краве.

У Ивању 95% домаћинстава је старачко. Омладина се бави ван села занатима: зидарским, механичарским, браварским, елткричарским,тв механичарским, керамичким идр. Велики број иде у средње и високе школе, економске и медицинске, има правника, грађевинксих инжењера, електро инежењера, текстилних инжењера, машинаца, архитеката и др...

Млади Ивањчани су запоселни у Лесковцу, Нишу, Београду и другим градовима.

Обрада земље се обавља на примитиван начин. У селу има само четири трактора. Жетва се обавља задружним комбајнима.

У селу постоји четвороразредна основна школа, као истурено одељење основне школе у Орану.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ивање (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Гласовик, Град Прокуље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Гласовик се налази на северозападном ободу пусторечке области, на падинама Пасјаче и на највишој дилувијалној тераси Лесковачког Језера у овм региону. Има шест махала, раздвојеним пољем и дубодолинама. Махале носе ове називе: Пчињани, Новоселци, Средњи Рид, Бајинци, Гаџинџи (или Гаџина Махала) и Шумљани. Махале су збијеног типа осим Шумљана, која није велика и чије су куће раштркане.

Име села.

По легенци, име села је дошло отуда, што се глас овде далеко чује. Називи махала: Ново Село је добила своје име по насељеницима из власинских планина где такође постоји Ново Село. Гаџина Махала је насељена становницима из истоимене махале у Власини. Бајинци су из власинског села Бајинца (Млачишта). Рид по засеоку у Власини. Шумљани  -  засељени у шуми планине Пасјаче.

Воде.

Главни водоток је Гласовичка Река, која извире на Пасјачи и има у изворишту два крака, који се састају у селу. Гласовичка Река је богатија водом од Златне Реке не само од изворног дела, већ и због тога што низводно прима са леве стране воде Мачинског Потока и Шопке изнад села Злате.

У селу има извора, као например Ристини Котле и Денчин Бунар. Има и бунара.

Старине у селу.

Поред пута за Прокупље, изнад махале Ново Село, налазе се развалине Гласовићког Калета. Локалитет је неистражен. Ова тврђава је свакако из античког и рано византисјког периода и улазила је у фортификациони систем Илирика на важном путу за римски Хамеум.

У Гласовику постоји и стари рудник гвоздене руде-магнетида, експлоатисане у доба Римљана, а можда и у доба српске средњовековне државе. Основна је претпоставка да је ова руда топљена на многим местима по целој Пустој Реци а пре свега код Ивања.

Земље и шуме.

Село Гласовик има простран атар од 1472 хектара. Обрадива земља је само на 282 хектара. Под воћњацима је 44 хектара, виноградима 8, ливаде су на простору на 254, пашњаци на 195 хектара, под шумом 242 док је неплодно 46 хектара.

Земља носи ове називе: Утрина, Текија, Јабуковац, Испод Белог Камена, Заједничке Ливаде, Арница, Реџин Гроб, Денчин Бунар, Два Рила, Коњарник и Српско Гумно.

Порекло становништва.

Становништво овог села је у сталном опадању не само по броју људи, већ и домаћинства. По статистичким подацима 1953. године Гласовик је имао 172 куће и 896 становника, 1961. године 145 кућа са 688 становника а 1971. године 141 кућу и само 513 становника. У махали Бајници има 9 празник кућа („закована врата“) а за исељење се спрема још 10 домаћинстава.

Данас становништво Гласовика чине ови родови по махалама:

Пчињани или Миљковци:

-Филиповићи су пореклом из Призрена, одакле су прешли у Пчињу а из Пчиње су 1886. године дошли у Гласовик.

-Миљковци су најпре дошли са Карпата у Ушће код Црне Траве а одатле у Гласовик.

Махала Ново Село.

-Петковићи, постојбина им је из околине Ужица одакле су дошли у Власину а са Власине у ослобођени Гласовик.

-Момчиловићи-Јапанци су са Власине.

-Величковићи су досељени из Пчиње. У роду су са Филиповићима.

Гаџина Махала.

-Анђелковићи су са Власине, Гаџина Махала.

-Грујићи су са Власине – Гаџина Махала.

-Симоновићи су из села Дупла Липа на Власини.

Махала Рид:

-Симоновићи су пореклом  из села Дупница код Сјенице, одатле су за време Турака дошли у Власину а са Власине - село Дупле Липе досељени у Гласовик.

-Димитријевићи-Бугари су досељени из Божице.

Махала Бајинци:

-Стојиљковићи су из Бајинаца (Млачиште).

-Ивановићи су из Бајинаца.

-Јовановићи су из Бајинаца.

-Стојковићи су из Бајинаца.

-Огњановићи су из Бајинаца.

-Динићи су из Бајинаца.

-Илићи су из Бајинаца.

-Младеновић Стојан је из Кожинаца, призећен у Гласовику.

-Митровић Благоје је из Крушевице.

-Јанковићи су из Бајинаца.

-Ристићи су из Доњег Статовца.

-Момчиловићи су из Бајинца.

-Динчићи су из Ћуковца.

-Младеновић Филип је из Драгог Дела.

-Младеновић Сретен је из Шевиша.

Махала Шумљани:

-Љумовићи су из Пипера – Црна Гора.

-Бојовићи-Васојевићи, Црна Гора.

-Вукашиновићи су непознатог порекла.

-Митићи су са Власине.

-Филиповићи су из Пчиње.

-Трифуновићи су са Власине.

У Гласовику има Рома, род:

-Лилићи, беземљаши, живе од најамног рада у чувања сеоске стоке. Припадају Хришћанској религији.

Занимање становника.

Гласовичани се баве земљорадњом. Сеју пшеницу и кукуруз као главне усеве. У баштама узгајају поврће са сопствене потребе.

Од стоке чувају краве, у просеку по једно грло у домаћинству. Свиње гаје за домаће потребе. Цело село има 150 оваца. У Махали Рид Циганка чува овце „на ак“.

Гласовичани не живе од земљорадње и сточарства. Главно има је занимање печалбарство. Сво мушко становништво способно за рад се отисне на рад по градовима. Највише су зидари и керамичари. На селу остају само стари.

У Гласовику постоји четвороразредна основна школа као истурено одељење осмогодишње школе у Житном Потоку

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Гласовик (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Злата, Град Прокупље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Село Злата је подигнуто на северној граници пусторечке области на обалама двеју речица: Гласовичке и Златне Реке, на риду на коме су налазе остаци античког града. Речице се испод села састају и формирају Коњувачку или Малу Реку. Испод села Злата практично настаје пусторечка алувијална раван низ долину Коњувачке Реке, која се све више шири што се ова река све више приближава ушћу у Пусту Реку. Село је збијеног типа.

Име села.

По легенди коју је Хан забележио, у граду изнад данашњег села Злате „живела је нека краљица Злата“. Оне је имала још две сестре. Свака је изградила свој град. Једна је подигла Царичин Град а друга Копријан или вулгарно назван Курвин Град. Постоје легенде о љубавним авантурама које су свака за себе на свој начин доживљавале. О господарици града на изласку из Јужне Мораве из Лесковачког Поља – Копријана забележена је и објављена легенда. Овом приликом приказујемо легенду о господарици Златског Града - Злати. Била је лепа и моћна девојка. Саградила је град а испод њега снажну и велику брану. Такоје начињено језеро које је штитило град са западне стране у коме се таложило злато, које је након испуштања воде кроз отвор на брани, вађено из песка наталоженог на дну језера. Снага језера коришћена је за покретање млинова, ваљавица, самокова. Злата се у пуној моћи заљубила у момка из Коњувца и сањала како ће се за њега удати. Али је њен изабраник оженио другу девојку што је код Злате изазвала бесну љубомору и одлучила да му се освети. Пустила је воду из језера. Рушилачки талас водене стихије и за тили час потопила село Коњувце, којом приликом је страдао Златин изабраник и његова жена.

Постанак села и прошлост.

Својом северозападном периферијом село Злата захвата део античког града. Златски Град су свакако Словени порушили или је томе допринео неки тектонски поремећај. На месту данашњег села Злата постојало је српско насеље под именом Злата, вероватно у доба српске средњовековне државе. Село је имало своју црквицу, која се до однас очувала и за коју се претпоставља да је саграђена за време Турака. Арбанаси су током свог надирања у Пусту Реку у току 19. века, протерали српско становништво и њему се населили. Хан је 1858. године затекао 30 арбанашких кућа. Арбанаси су у овом селу, односно југозападно од њега, имали своју текију, чији су се трагови у шибљу и сада очувани.

Воде.

Као што је већ речено, ово село је засељено на обалама двеју речица Златне и Мачинске Речице. Поред ова два водотока село има бунаре, јер изданске воде има у изобиљу. У последње време начињен је водовод којим је здрава вода довдена са Белог Камена, локалитета на обронцима Мрљачког Виса у масиву Видојевице. Приликом изградење водовода уништени су трагови Златског Града.

Недалеко од села, узводно, тече са севера водоток Шопка. Извориште му је из правца Кожинца и Старог Момчилова. Шопка има водопад висине 6-7 метара на месту Вучарник где се налазе темељи старе воденице.

Изнад Шопке постоји чесма Света Вода. По легенди, на овом извору су се Римљанке из Златског Града умивале да би очувале кожу својих лица. И данас је чесма култно место. Људи је сматрају лековитом, па њоме перу перу очи и главу лечећи очне болести и главобоље.

Земље и шуме.

Атар села Златова велики је 736 хектара, од које површине оранице и баште захватају 344, воћњаци 21, виногради 17, ливаде 70, пашњаци 189, шума 52 док је неплодно 40 хектара.

Земљиште носи ове називе: Раскрсје, Језеро, Кале, Делннице, Рид, Голи Рид, Средњи Рид, Мачји Поток, Раниште, Голи Камен, Шопка, Над Село, Микуље, Смонице, Суваре, Поље, Калеми, у Рупе и на Дубовско или Томин Браник.

Порекло становништва.

Попуулација села Злате је у сталном и знатном опадању. Године 1953. у Злати је живело 698 становника а 1971. само 417.

Садашњи родови:

-Стојичићи су досељени са Власине.

-Стојиљковићи-Велковци („Турци“) су са Власине.

-Пејићи-Томини су са Власине.

-Петровићи-Банковци су са Власине.

-Станковићи су досељени из Црне Траве.

-Лазаревићи су из Црне Траве.

-Младеновићи су досељени из Знепоља.

-Радосављевићи су са Власине.

-Јовановићи су досељени са бугарске границе.

-Антићи су са Власине.

-Костадиновићи-Потокаре су са Власине.

-Ђорђевићи су са Власине.

-Стаменковићи су са Власине.

-Димитријевићи су из Божице.

-Андрејићи су са Власине.

-Станимировићи су са Власине.

-Ђокићи су из Црне Траве.

-Јовановићи други са са Власине.

-Станковићи су са Власине.

-Трифуновићи су са Власине.

-Ристићи су са Власине.

-Ђорђевићи други – „Бугари“ из Трна.

-Ђорђевићи трећи су из Црцавца – Ветерничка Клисура.

У Злати живе и Роми, и то ови родови:

-Зекировићи, Хришћани.

-Катићи у досељени из Плавца.

Занимање становништва.

Становници села Злате сеју на својим њивама све врсте ситног и другог жита, пре свега пшеницу и кукуруз од којих имају тржишне вишкове. Младе не виде перспективу у земљорадњи па иду на занате и печалбу. У селу живе само старчка домаћинства.

Од стоке чувају краве, упросеку по две по домаћинству. Има нешто и оваца.

У Злати постоји основна школа са четири разреда. Полазници суиз Злате и суседног села Мачине.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Злата (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Драги Део, Град Прокупље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Драги Део се налази на осојној падини рида, који се као последњи огранак Радана протеже између Драгоделске реке са западне стране и удолине са источне стране, и дошле до корита Пусте Реке код њеног формирања. Драги Део има свој заселак који се зове Крушкар. Овај заселак је удаљен од Драгог Дела око два километра и налази се у  самом кориту Пусте Реке, где ова настаје спајањем Драгоделске, Статовачке и Куртешке Реке.

Тип села.

Драги Део је село збијеног типа и ганичи се са селима: Марино Кале, Добра Вода, Богујевац, Статовац, Бреговина и Бублица.

Име села.

Нисмо у могусћности да објаснимо шта значи име овог подпланинског пусторечког села; да ле је назив дошао по привлачности овог места са обилатим пашњацима под планином, која се недалеко од села уздиже, или пак по томе, да је земљиште на коме је село, код деобе браће припао као део ономе ко се звао Драги, како се прича по селу.

Воде.

Пошто је Драги Део подигнут на риду, кроз њега не тече ни једна текућица. Западно од села, на око два километра, тече Драгоделска Река, чије се изворишта налази на Радану. Са јужне стране, дубодолином која одваја рид на коме је село и онај на чијем је крајњем делу тврђава Марино Кале, тече незнатан поток без имена, чије се извориште исто тако налази на Радан планини, на локалитету Ћумурански Извор. Овде су заправо два извора, Велики и Мали Оман.

На око 3 километра северно од села тече Пуста Река. То су текућице које обилазе село Драги Део и поред њега теку.

У атару Драгог Дела постоје два кладенца, Ледени Извор и Ћумурана. Вода леденог Кладенца је каптирана и водоводом доведена у село, те свака кућа у Драгом Делу располаже планинском текућом водом. Што се тиче воде са извора Ћумурана, води из њега су употребили Бубличани за свој водовод и око тога се са Драгоделчанима пред судом парничили.

Постанак села и прошлост.

Драги Део се у прошлости налазио близу саобраћајнице, која је преко Магаша ишла у правцу Куршумлије. Осим тога, на истоку, на око километар, налазила се тврђава Марино Кале. На готово истом одстојању, само на северу, била је утврђена античка варош Бреговинско Кале. У атару Драгог дела постоје два места на којима се топила руда. По казивању мештана из Драгог Дела, на локалитету Таваник, који се налази испод Горњих Ливада, био је рудник гвоздене руде. Испод локалитета Тавник постоје остаци од зидина и шљаке од топљене руде. На локалитету Ораси као и на другом локалитету који носи име Валог има зидина, које указују да је на овим местима у прошлости било насеље.

Када се Драги Део доводе у везу са Бреговином из античке епохе може се са сигурношћу говорити о бујном и бурном животу на овом месту у античко и рано византијског доба а, вероватно, и у доба српске средњовековне државе.

Земље и шуме.

Драги Део има атар који се простире на 822 хектара. Од ове површине оранице и баште захватају само 138 хектара. то је најмањи комплекс обрадиве земље који има ма које од 53 сеоска насеља Пусте Реке. Под воћњцима је 23, ливаде 183, пашњаци 148, шума 290 док је неплодно 40 хектара.

Земља носи ове називе: Лојзе, Батољ, Црквиште, Оџаци, Статовачки Рид, Пољане, Каменитица, Суве Круше, Бктешевица, Скоруша, Ораси, Валог, Текија, Гумниште, Бостаниште, Сењак, Крушка, Средње Ливаде, Горње Ливаде, Китанова Бара, Таванак, Црквина, Рид, Ниже Црквине и Код Богданове Воденице.

Порекло становништва.

Драги део је сеоско насеље чији број становника рапидно опада. Од 404 становника пописаних 1953. године свео се на 229 – 1971. године.

Садашње становништво чине ови родови:

-Радовановићи-Карагузови су досељени са Власине.

-Младеновићи – Црњини су са Власине.

-Раденковићи – Ђоре (по Баја Џори-Ђори) су из Власине.

-Голубовићи су са Власине.

-Маринковићи-Карагузови су са Власине.

-Величковићи-Карагузови су са Власине.

-Страхињићи су са Власине.

-Станковићи су са Власине.

-Здравковићи-Карапанџе су са Власине.

-Живковићи-Калајџије су са Власине.

-Здравковићи други – Рашковци, Роми су са Власине.

-Јанковић Вукоје је из Црне Горе.

-Бећировић (Ђока), Ром, не зна за своје порекло.

У засеоку Крушкар живе ови родови:

-Николићи-Бугари су пореклом из Божице, Љубате, Мађила и Топлог Дола.

-Недељковићи - Бугари, су из истог краја као и Николићи.

-Раденковићи-Бугари су истог порекла као и претходни.

-Пешићи, исто порекло.

-Ранђеловићи, исто порекло.

-Ђорђевићи су досељени из села Добре Воде.

Занимање становништва.

Драгоделчани сеју на својој оскудној земљи пшеницу, кукуруз и овас. Саде и кромпир за своје потребе. Пасуљ као подкултуру. Од воћа имају крушке и јабуке, које су наследили од Арбанаса, али је то све остарело и не доноси плод. Има много дивљих крушака, од чијег рода пеку ракију, као и од шљива.

Чувају говеда врсте буша и то по 2-3 грла. Оваца у селу има око 300 а некада их је било 10 пута више. У целом селу имају само једног коња. Свиње узгајају за домаћу употребу.

Драгодалчани су сви од реда грађевиинари и иду ван села у пчалбу. Омладина се определиле за занате металске струке док у селу живе само старци и жене.

Пре рата у Драгом Делу је било ових самосталних занатских радњи: два ковача, две бакалнице, 3-4 столара, пинтера исти толико. Данас у селу има само два кројача, један албатин и колар. Немају ни једну продавницу прехрамбене робе што им нарочито тешко пада.

Као устаничко село Драги Део је за време Другог светског рата паљен три пута. Окупатор је извршио масовно стрељање људи. Погинулима и жртвама фашистичког терора подигнут је леп споменик.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Драги Део (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Житни Поток, Град Прокупље – Топлички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Житни Поток се налази на благо заобљаним повијарцима који се, као подгорина Пасјаче, спуштају ка југу у Пусторечку област. У доба кад су наши словенски преци населили ове крајеве пастири су напасали своја стада по Пасјачи, на Видојевици, Радану у другим суседним планинама, потоми брежуљци, на којима се заселио Житни Поток, били су веома погодни за земљорадњу и, тек отети од шума, и врло плодни. При врху села на западној периферији, налази се и сада извориште потока, који је по језерском дну дубио своју долиницу и, са водама других потока, проширивао у правце села Злате. Обале овог потока, односно стране брежуљака са обе стране његових обала су и сада пашњаци, питоме ливаде и воћњаци.

Име села.

Некада су ту биле њиве на којима је успевало жито, па је цео крај око потока добио име Житни Поток. Кансије засељено село на овом месту названо је истим именом.

Воде.

Кроз село Житни Поток, на његовој западној периферији, тече поток, који се зове Житнопоточки Поток. За врема Турака а можда и раније, у Житни Поток је земљаним цевима доведена вода из Гласовичке удолине и служила је за шедрван у џамији и чесму у селу. Данас су Житнопоточани изградили водовод и у своје село довели здраву и питку воду са изворишта код Белог Камена, испод Мрљичког Виса и свака кућа има чесму.

Земље и шуме.

Земљиште атара Житног Потока се налази између атара ових села: Бреговине на југозападу, Старог Села и Шевиша на северозападу и северу, Гласовика на северу, Мачине и Злате на југоистоку и Бублице на југу. Праве равнице у атару нема, већ се благо простире по нагнутим брежуљцима, од којих је најстрмији Бреговински Рид. Најпространија поља се налазе у правцу села Злате, где су и најудаљеније парцеле Житнопоточана.

Земља носи ове називе: При Бунар-Бандер, Над Лозје, Испод Село-Друге, Испод Пут, Над Пут, На Јованово, На Раван, Синадинов Поток, Голема Ливада, Кирине Реке, Бреговински Рид, Ограњски Рид, Симоновски Рид, Крајњи Рид, Луке, Лојза-До, Мачински Рид, Пољане, Големе Ливаде, Повише Пут, Ћунак, Текија, Турска Падина, Чука, Куртишка Река, Башче, Писарско, Рид, Мазна, Орница, Кезина, Вучја Пласт и Мале Ливаде.

Постанак села и прошлост.

Нема видљивих доказа да је на месту Житног Потока било некада античко насеље било за време Римљана или Византије. У непосредној блзини налази се Бреговинско и Гласовичко Кале, осим трагова од темеља цркве у облику лађе, на Вашаришту, северозападно од Житног Потока, која је морала служити неком народу тог времена.

Као што су под зидине Царичиног Града и осталих градова у овом делу византије стигли су Словени у току VI или почетком VII века, тако да су они овде дошли, опсадама изгладнеле посаде ових градова, а када су их освојили, предали их огњу а становнике поробили и побили.

Скутнут под Мрљачким Висом и Пасјачом и у њиховом присоју, крај где је житни Поток, могао је бити погодан за зимовалиште пастира који су сва своја стада напасали на падинама Пасјаче и Видојевице, да касније прерасте у стално насеље, са замљиштем погодним за обрађивање и узгој разних жита. Тако је никао Житни Поток. Морало је то бити негде у X или XI, дакле пре Немање. Срби су живели у овом крају све до пред крај XVIII века, када су се, под притиском Албанаца, повукли су се у области Србије које су од њих узнемираване. Има примаре да су муслимани присвајали хришћанске богомоље у своје, односно цркве у џамије.

Да су Срби живели у Житном Потоку у после доласка Албанаца, поред њих, доказ су називи земљишта Арница-Орница и др.

Житни поток је, као у Пуста Река, ослобођен од Турске власти 1877/78 године. У Пустој Реци српској војци су се супротставили Албанци добровољци. Ти одреди пусторечких Албанаца су се повлачили у правцу Малог Косова долином реке Јабланице и путевима којима ће касније да одступа српска војска испред којих је текла река жена, деце и стараца који су напуштали са целокупним иметком крај који су пре једног века њихови дедови освојили. Остале су само чифчијске породице и која циганска кућа. Посе Берлинског конгреса, многи Арбанаси се се почели враћати у Пусту Реку али се нису могли прилогадити новим условима живота, продавали су своју имовину српским насељеницима.

У Житном Потоку је већ 1890. године отворена прва основна школа. Уочи Првог балкансог рата, око 1910. године, у овим крајевима су изграђени стратешки путеви који су водили у правцу Малог Косова чиме је Житни Поток постао провредни центар једне простране области. Овим просторима се повлачила и српска војска 1915. године у правцу Малог Косова – и касније у Албанију.

У току 1917. године толички устанак је захватио у ову област. Житнопоточани су се придружили устаницима а по слому устанка поднели су све муке осталих побуњених крајева овог дела Србије.

Порекло становништва,

Данас у Житном Потоку живе ови родови:

-Брођани су из Брода.

-Дрндарски су из Црне Траве – Дрдарска Махала.

-Чаушлије-Чауши су из Црне Траве – Чаушевска Махала.

-Мечкари-Ратка Митровића*, удова

-Петровићи*

-Китановићи

-Ивановићи-Ивишини су из Црне Траве – Ивишанска махала.

-Грци-Платнари су из Црне Траве, али неко време један од предака је радио у Солуну, у фабрици платна.

-Станковићи

-Стојановићи

-Зајци-Стојичићи

-Петровићи други

-Јоцићи

-Рајковићи

-Влајко Рашић

-Економци-Станковићи

-Ђорђевићи

-Станковићи трећи

-Крстићи-Гребенари

-Крстићи-Турци

-Цветковићи-Ковачи

-Цверановићи

-Митровићи-Ковлије

-Ђокићи

-Стојановићи-Дрндари

-Стаменковићи други-Дрндари

-Радојловићи

-Симоновци-Илићи

-Симоновци-Стефановићи

-Златановић Мијајло – Јеврејин

-Миомир Пешић – Брођанин је из Брода

-Благојевић Драгомир

-Ратковић Љубисав

-Крстић Александар

-Николић Марица

Роми.

У Житном Потоку постоји Циганска колонија. Многи су потмци оних Цигана, који су овде живели за време Турака а неки су се касније населили.

Група на западу села:

-Јовановић Драгиша

-Јовановић Божика

-Јовановић Заим

-Јовановић Стојан

-Јовановић Станислав

-Јовановић Ратко

-Јовановић Слободан

-Хусемовић Живомир

-Хусемовић Милош

-Хусемовић Милоје

-Хусемовић Раде

-Демировић Данко

-Илић Стојанча

-Илић Томислав – Томча

-Илић Зоран

-Илић Станоје

-Јовановић Витко

-Авдић Љуба

-Раимовић Слободан

-Ибић Сретко

-Ђорђевић Радојо

-Јовановић уд. Станица

Група на истоку села:

-Зекировић Ђура

-Зекировић Бранко

-Авдић Драги

-Авдић Милош

-Авдић Миливоје

-Реџеповић Мирко

-Јашаревић Властимир

*Није наведено порекло многих родова.

Занимање становника.

Главни занимање Житнопоточана је земљорадња и стајско сточарство. Зидарски радници су по традицији и печалбари. Земљорадњом се баве само старачка домаћинства и жене. Житни Поток је погодан за воћарство. Имају све врсте крушака, затим јабука, шљива, дуње.

Вашар се одржава два пута годишње, на Јеремијин дан – 14 маја и Св. Симеона – 14 септембра. Пре Другог светског рата вашар је трајао два а сада један дан. Пијачни дан је недељом. Од занатских рањи овде постоје: две кафане, једна месара, две пекаре, један ковач, два млина, једна поткивач, обућар, берберин, два посластичара, бојаџија, каменорезац и три кројача.

Занимање Рома.

Постоји једна ковач, два зидарска помоћника. Неки су свирачи. Имају дувачки оркестар. Неке Циганке праве црепуље за печење хлеба. Лети раде као сезонски радници у пољопривреди. Баве се бербом печурака.

Ђура Зекировић је грађевински мајстор и превозник. Бранко Зекировић свира кланирет са Србином. Обојица су одлични свирачи и певачи. Има их на раду у Немачкој. Мирко Реџеповић је сеоски овчар.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Житни Поток (Прокупље) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Гегља, општина Лебане – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип насеља.

Гегља се налази на риду коју чини вододелницу Јабланице у Пусте Реке. Њених осам махала: Шопска, Миткинци, Стошинци, Спиринци, Влајковци, Шукурци, Тасинска Махала и Расовача – раније самостално село, представљају скупину домаћинстава које обично припадају једном роду, али су разасута по падинама ридова, па се добија утисак да је село раштркано, као што изгледају друга пусторечка села. Околна села су: Кривача, Шилово и Радиновац (јабланичка) и Лалиновац, Штулац и Прекопчелица – пусторечка.

Име села.

По једној легенди, Гегља је добила име на следећи начин: Свињар из Свињарице је изгубио своје свиње па се у потрази за њима је нагазио босом ногом на трн па је почео гегати те је место добило име Гегља. По другој легенди, када је царица из Царичиног Града бежала са својим љубавником од разјареног цара, у Штулцу је коњима отпао потков, па су коњи повредили „босе“ ноге почели храмати-гегати те се место назове назове Гегља.

Воде.

Једина текућица у овом селу је поток Расовача, чије се извориште налази у махали Расовача, чије име и носи, и то испод рида на коме су остаци муслиманске текије на коти од 506 метара. Иначе у селу постоје два сеоска бунара а и многе куће имају своје бунаре чија је добина од 10 до 15 метара. Има случајева да је изданска вода тако блиска површини земље, да допире готово до ивице бунара. И становници села Гегље су, као и готово сва села Пусте Реке, почели довођењем воде усвој домове водоводима које изграђују удружени мештани. Тако шест кућа махале Расовача имају водовод, четири у махали Миткинци и шест у Шопској Махали.

Постанак села и прошлост.

На локалитету Текија, одакле се пружа поглед на многобројна села Пусте Реке, постоје одломци од византијске опеке. Осим тога, поред западног зида текије, на северном и јужном углу споља, постоје два четвртаста, изгледа мемерна, камена, која вире из земље око15 сантиметара, димензија 1 х 1 метар. Са много основа се може претпоставити да су ова два камена служила као база за стубове неке античке грађевине, највероватније рановнизантијске цркве.

На развалинама овог града подигнута је од камена са дрвеним везицама четвртаста зграда текије у којој су три гроба. Текија је била велика 8 метара ширине и дужине.

Текију је као свето место посећују Албанци не само јабланичких села, већ и са Косова. Њу сматрају светим и хришћани, па је у болести походе, у нади да ће се излечити.

Уз текију је био до Другог светског рата и стан дервишов. Последњи дервиш се звао Јунуз Јакуповић. Пошто му је неко у току рата убио сина, Јусуф се иселио у Призрен а бугарска војска у једној офанзиви на партизане спалила је текију.

У Гегљи данас постоји црква посвећена Светом Пантелејмену. Свештеник долази у цркву на дан њене славе. Тада се народ окупи и у црквеној порти а омалдина весели и игра.

Земље и шуме.

Атар села Гегља је величине 697 хектара, од које површине оранице и баште захватају 202, воћњаци 19, виногради 3, ливаде 75, пашњаци 140, шума 39 док је неплодно 19 хектара.

Земљиште носи ове називе: Бунаја, Славка, Суљине, Станкова Ливада, Оранице, Горње Њиве, Црквиште, Текијски Вис, Страна и Криви Камен, Јанке Њиве и др.

Порекло становништва.

Иако непосредно у суседству планине Гољака, односно његових северних огранака који се протежу до Јабланице, одакле су се Арбанаси као из своје базе, пребацивали у Пусту Реку и постепено заузимали, у Гегљи се до ослобођења задржало 17 српских кућа, чије потомство и данас живи у овом селу.

Као у случајевима већине пусторечких села, и из Гегље постоји сталан, али благ, одлив становништва. Тако је ово село 1953. године имало 112 кућа и 686 становника, 1961. године 117 кућа са 635 становникаа 1971. године број кућа је износио 116 а становника 602.

Садашње становништво чине ови родови:

Староседеоци:

-Ивковићи.

-Митићи-Миткинци.

-Стошићи – Стошинци.

-Тасићи-Тасинци.

-Миљковићи

-Стојановићи.

Досељеници:

-Богдановићи су досељени из Гара.

-Маринковићи си из Криве Реке.

-Анђелковићи не знају за своје порекло.

-Анђелковићи други не знају за своје порекло.

-Игњатовићи не знају за своје порекло.

-Здравковићи не знају за своје порекло.

-Пешићи су из Гара.

-Станојевићи не знају за своје порекло.

-Костићи не знају за своје порекло.

-Митићи не знају за своје порекло.

-Стојановићи-Зунзари су из околине Врања,

-Алексићи-Тириловци не знају за своје порекло.

-Стевановићи-Пискуљци не знају за своје орекло.

-Стојковићи други не знају за своје порекло

-Стајићи-Зверци не знају за своје порекло.

-Јовановићи-Међарци не знају за своје порекло.

-Станисављевићи не знају за своје порекло.

Занимање становника.

Становници села Гегља сеју на својима њивама пшеницу и кукуруз, код којих се усева јавља тржишни вишак. Код других пољопривредних култура; сађења пасуља, кромпира и друго, нема тржишног вишка, јер се гаје само за домаће потребе. Воће се узгаја за ракију и то обично шљиве, мада има и другог воћа, али нема савремених сорти. Винограда има врло мало. Земља је, обзиром да је на вишој дилувијалној равни и на вододелници Јабланице и Пусте реке, атмосферска вода спира површински слој, па је њена моћност веома мала а квалитет „лиска“, онај први стадијум претвањарања стене у земљу.

Обзиром да обиље паше, у Гегљи има више услова са екстезивно сточарство, а нарочито за узгој оваца. Некада је у селу било више стоке него данас. Сада свака кућа у просеку гаји по две краве. Оваца има мало.

Старији мушкарци су печалбари, лети раде у разним гардовима као зидари и тесари, док земљу остављају женама и старцима. Омладина се орјентише на школовање.

Развитак индустрије у Лебану, као и прерастање овог малог места у већу урбану средину, погодује Гегљи која је удаљена од Лебана око 5 километара. То је дало прилику многим младим Гегљанцима да се зашппсле у Лебану а живе у свом родном селу. Све ово пак утиче на смањење исељавања становништва. По броју полазника основне школе у Гегљи износи у школској 1973/74 години 41 полазника, са два одељења те се види да у селу има младих домаћинстава, дакле одлив становништва стагнира.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Гегља (Лебане) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Каменица, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај и тип села.

Каменица се налази километар и по узводно од Бојника, на обалама Каменичке Реке. Има три махале међусобно удаљене. Најпре дође Село, потом Средња Каменица и најзад Горња Каменица. Каменица се граничи са суседнима местима: Бојником, Савинцем, Турјаном, Мијајлицом, Секи – Цолом, Врбовцем и Мрвешом. Збијеног је типа уз напомену да су махале међусобно доста удаљене.

Име села.

Када се долази у Каменицу из правца Мијајлице, привуку пажњу путнику сурове стране десне обале Каменичке Реке које на више места стрмо падају у реку и камените су. Можда је та одлика непосредне каменичке околине, која се одликује присуством камених литица, и дала име овом селу о чему нико није дао званичне податке.

Воде.

Кроза Каменицу протиче Каменчка Река, која изнад овог села носи назив Оранска Реке. У Каменичку Реку се уливају потоци: Каурски Поток, Чивутски Поток и Слани Поток. Река је бујична а преко лета веома оскудна у води.

Постанак села и прошлост.

Михаило Лукаревић, новобрдски трговац, помиње у својој трговинској књизи село Каменицу, али није потпуно сигурно да је реч о пусторечкој  Каменици или, можда, Косовској Каменици. У књизди се помињу појединци као дужници или јемци.

Не може се потпуно искључити могућност да је Каменица старо српско село у Пустој Реци из времена српске средњовековне државе и да је Лукаревић пословао са људима из овог села, јер су његове пословне везе са околним пусторечким селима биле врло интезивне.

Има много вероватноће да је не месту где је данас Средња Каменица било античко насеље или кастел који је обезбеђивао саобраћајницу долином Каменчке Реке. Траг насеља кастела се налази на „Салтировој Њиви“ а источно налази се црква посвећена Св. Јовану – летњем која је подигнута на темељима старе цркве. Садашња црква је у запуштеном стању.

Земље и шуме.

Атар села Каменица велики је 809 хектара, од које површине оранице и баште заузимају простор од 381, воћњаци 8, виногради 9, ливаде 88, пашњаци 132, шума 169 и неплодно 22 хектара.

Земља носи ове називе: Честа, Слани Поток, Чука, Каурско Поток, Градиште, Широко Поље, Дубрава, Звезданове и Денкове Ливаде, Рид, Падина, Језеро, Блато, Плочара – утрина.

Неколико локалитета носе називе назив разних гробља: Каурско Гробље, Чивутско Гробље, Турско Гробље и садашње гробље.

Порекло становништва.

Становништво овог села је у опадању. Године 1953. имало је 100 кућа и 695 становника; 1961. – 109 – 649 и 1971. године 130 кућа са 536 становника.

Садашње становништво чине ови родови:

-Јовићи су из Рупља.

-Ђорђевићи-Ђоринци су из Црне Траве.

-Илићи-Прочаловци су из Црне Траве.

-Митровићи-Прочаловци су из Црне Траве.

-Анђелковићи-Зељамци су из Црне Траве.

-Митровићи други-Зељамци су из Црне Траве.

-Звездановићи-Миљковци су из Црне Траве.

-Љубенићи-Рајчетинци су из Црне Траве (Рајчетина).

-Петровићи-Пожарци су из Рупља – Пожарска Махала.

-Стојановићи су из Црне Траве.

-Цветковићи-Друсунци су из Црне Траве.

-Здравковићи су из Лопаштице.

-Михајловићи су из Дрводеља.

-Јанковићи су из Рупља.

-Јанковићи други-Обрадовци су из Црне Траве.

-Ђорђевићи други су и з Клајића.

-Тричковићи-Брођани су из Брода.

-Станимировићи су из Црвене Јабуке.

-Момчиловићи су из Власине.

-Радоњићи-Ћосинци су из Црне Траве.

-Николићи су из Рупља.

-Станојевићи су из Турјана, призећен у Каменици.

-Јовићи други су из Ломнице.

-Петровићи други-Петровци су из Старог Глога – Врање.

-Митићи-Митинци из Коћура – Врање.

-Станковићи-Банковци су из Рупља.

-Савићи у из Црне Траве.

-Илићи други-Банковци су из Рупља.

-Величковићи су из Коћура.

-Спасићи су из Коћура.

-Јовановићи су из Коћура.

-Станковићи други су из Коћура.

-Младеновићи су из Старог Глога.

Занимање становништва.

Земљорадњом као искључивим занимањем бави се само 30% становништва. Остала су печалбарска а земљу им обрађују старци и жене. Каменичани сеју на својим њивама пшеницу и кукуруз, код којих се јавља тржишни вишак. Кромпир само за своје потребе. Винограде има готово свако домаћинство али на малим парцелама.

Од стоке чувају краве, у просеку по две по домаћинсву. Неки чувају и овце – удружено „на ред“.

Каменичани се баве печалбарским пословима – грађевинарством. Има их у служби у војсци. У селу је било

регистровано седам занатских радњи: 4 зидара-фасадера, столар, ковач и млинар. Има и факултетски

образованих људи,који живе у Лесковцу и другим градовима.

У Каменици постоји четвороразредна основна школа као истурено одељење основне школе у Бојнику.

Народ је радан. Нема алкохоличара. Најчешће болује од астме и реуматизма.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Каменица (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Кацабић, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Кацабић се налази на ивици најниже дилувијалне терасе, на око 500 метара од Пусте Реке, на обалама долинице, којом тече вода поточића чије се извориште налази у брдима западно од села.

Тип села.

Село је збијеног типа и подељено је на седам махала: Јабуковац, Мали Јабуковац, Рид, Циганска махала,Поток, Поточањ (Албанија) и Гробљанци.

Атар овог села граничи се са овим селима: Плавца, Обилића, Косанчића, Стубле, Лапотница, Сувог Поља и Петровца.

Име села.

Ово село је за време Турака била касабица па је трансформацијом речи прерасло у Кацабић. Ова легенда није утемељена на историјским чињеницама. Наиме, у Пустој Реци није живео ниједна Турчин, нити је Кацабић икада била турска варошица. У Kацабићу су се крајем XVIII и почетком XIX века стали насељавати Албанци, али њихово насеље никада није прерасло у варошицу. Постоји друга легенда, обајшњивија за име овог села. У време када је сточарство, за које је Пуста Река имала много предности, било главно занимање нашег народа, пастири – Власи лутали су лети по пасиштима Радана и подпланинским теренима а зимовали у нижим, питомијим областима, где су стварали своје бачије за зимовање. Ту где је сада Кацабић, у скучној долини исток-запад, заштићеној од хладних ветрова, биле су пастирске бачије. Када су се људи почели овде стално настањивати, говорило се да се налази код самих бачија, на ондашњем говорном језику „код сам баћ“ из чега је произашло име села Кацабић.

Треће објашњење гласи: У селу је живео качар малог раста. Она је направио једну велику кацу и напунио је водом да провери да ли пушта воду. Попео се да види колико воде има у каци, преврнуо се и упао у њу, то јест бућнуо у њу. Уплашен и мокар не могавши да изађе из каце и поче да дозива у помоћ. Људи су чули запомагање али нису знали одакле долази – питав ши „Где си“? На то им је качар одговрио, уплашеним језиком довикивао: „Каца бућ! Каца Бућ“! Људи су се досетили његовом јаду и некако га из каце извадили. Од тада се село назвало Кацабаћ.

Воде.

Кацабић се налази на странама долиние којим тече слаби млаз потока. Овом долинем тече у Пусту Реку и површинска река која се у њу слива са осојних и присојних страна околних брежуљака. Осим тога, на око 500 метара источно од села, тече Пуста Река, па се може сматрати да је Кацабић готов на њеној обали.

У селу има бунара, а и јавне, сеоске чесме.

Из прошлости села.

У Топличком устанку 1917 године Кацабић су Бугари спалили. Остало је само пет кућа. Осим тога, стрељано је 10-15 људи, углавном младих и здравих а и неколико стараца.

Чувена Пусторечка битка, која се у Првог светском рату одиграла у овом крају 11 новембра 1915 године, била је у непосредној близини Кацабића. Први стрељачки строј српске војске кренуо је у напад на Бугаре са положаја Буковац – Обилић, разбио их и сатерао у надошлу и мутну Пусту Реку, те сусе многи подавили а само мали број успео да преплива и спасе се бекством на исток, у правцу Лесковца.

Земља.

Село Кацабић има атар величине 1127 хектара, од чега је 814 хектара под ораницама и баштама, 12 под воћњацима, 16 под виноградима. 57 под ливадама, 20 под пашњацима, 146 под шумама и 62  хектара је неплодно.

Земља носи ове називе: Бабин Поток, Пољана, Под Шуму, Велика Валтина, Поред Реке, Мала Валтина, Ограња, Кључ, Поред Пусте Реке, Више Канала или Росуље, Латифово, Преко Реку, Лозарски Рид, Средњи Рид, Криви Рид и До Плавачко.

Порекло становништва.

Кацабић је велико пусторечко село чије је становништво у опадању. Године 1953 у њему је било 216 кућа и 1290 становника; 1961 – 211 – 1160; 1971 – 248 – 1008 становника.

Иако у народу нико не каже да је у време Турака овде било и српских кућа, по попису извршеном после ослобођења од Турака констатовано је да је у Кацабићу било 15 арнаутских и три српске куће.

Садашње становништво чине ови родови.

-Страхињићи су досељени из Грацке.

-Тричковићи су из Калне.

-Јовановићи-Русинчани (по баби Русији) су из Калне.

-Станковићи су из Калне.

-Тодоровићи су из Калне.

-Тодоровићи други-Денчини су из Црне Траве,

-Љубеновићи су из Калне.

-Станишићи су из Калне.

-Стојановићи су непознатог порекла.

-Милошевићи су из Калне.

-Крстићи су непознатог порекла.

-Павловићи су из Калне.

-Динићи су из Калне.

-Кузмановићи су из Калне.

-Стефановићи су из Семље – нишки крај.

-Стојановићи су непознатог порекла.

-Јанковићи су из Калне.

-Миленковићи су из Калне.

-Ђорићи су из Калне.

-Стојковићи су из Преслапа.

-Лепојевићи су из Грацке.

-Вељковићи суиз Калне.

-Радовановићи-Власинчани у из Власине.

-Трајковићи су досељени из Душанова.

-Анђелковићи су из Калне.

-Недељковићи су из околине Пирота.

-Митићи су из Калне.

-Ђорђевићи (Стојанча) су из Калне.

-Ивановићи су из Калне.

-Грујићи су из Калне.

-Михајловићи су из Калне.

-Маринковићи су из Калне.

-Петковићи су из Граова.

-Младеновићи су из Калне.

-Соколовићи су из Сувог Поља.

-Илићи су из Калне.

-Радојићићи (Станко) су из Калне.

-Пејчићи су непознатог порекла.

-Милосављевићи су непознатог порекла.

-Пешићи (Никола) су из Калне.

-Марковићи су непознатог порекла.

-Стојановићи су из Калне.

-Банчићи – Роми су из Лесковца.

-Асановићи (Влајко) – Ром из Залужња.

Занимање становништва.

Становници села Кацабића су, пре свега, земљорадници. Знатан фонд обрадиве земље, њен квалитет, даје могућност овом селу да постане робни произвођач разних пољопривредних култура; пшенице, кукуруза, кромпира, гаје јагоде за тржиште, производе од винове лозе и воће.

Од стоке чувају краве, свака кућа има по једну. Свиње гаје више, свака кућа има по пет брава, у просеку.

Пљопривреда је механизована.

И поред добре земље, у Кацабићу нема куће без радника ван села.

У Кацабићу постоји четвороразредна основна школа као истурено одељење у Косанчићу

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Кацабић (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Косанчић, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Косанчић се налази на вишиј алувијалној тераси Пусте Реке, на северној периферији пусторечке области. Његова  надморска висина је 230-240 метара. Околна села су: Горње Бријање, Кацабић, Обилић и Ћуковац у Пустој Реци и Каре и Драшковац у топличкој области.

Име села.

Оснивачи Косанчића, колонисти из бивше Аустроуграрске монархије – Сремци и Банаћани, дали су име своме насељу по презимену Ивана Косанчића, легендарног косовског јунака из народних песама.

Воде.

Источно од села, на даљини од око 600-700 метара, протиче главна текућица области – Пуста Река. Осим тога, близу јужне периферије тече Ћуковачки Поток, чије се извориште налази изнад села Границе на месту званом Селишки Бунар а улива се у Пусту Реку. Изданске воде су у овом селу су блиске благодарећи притиску Пусте Реке и Ћуковачког Потока, па свака кућа има свој бунар.

Земље и шуме.

Атар села Косанчића велики је близу 700 хектара и захвата пространу плодну раницу у долни Пусте Реке и Ћуковачког Потока. Земљиште атара овог села пре засељавања издељена је на такозване „дужи“, ограничени путевима широким око  4 метра. У целом атару има 19 „дужи“ које су издељене парцеле по 5 хектара на пореску главу и 0,5 хектара за виноград. Земља у потесу Лугови је најплоднија у целом атару и на њој су најбоље њиве и баште.

Тип села.

По своме типу, Косанчић је јединствено сеоско насеље не само у Пустој Реци, већ у читавој Јужној Морави. Пре него што је насељен, за Косанчић је екипа геометара израдила план како за село тако и за читав атар. На основу тог плана извршено је засељавање колониста. Изгледа да је планом било предвиђено да држава претходно подигне куће, или је такав глас „пуштен“ да би се колонисти привукли. Простор предвиђен са подизање села има облик великог квадрата, оивиченим улицом на коме су подизање куће само унутар тог простора. Квадрат је пресечен двема двема уздужним и попречним улицама, које се секу под правим углом. Тако се добило девет мањих квадрата унутар реченог простора. Они су издељени на плацеве на којима су грађене куће, школа, кафана, трговине, занатске радње и др. Свака улица има ширину од 20 метара и подељена је на коловоз и тротоар за пешаке између којих је канал за скупљање воде.

Из прошлости села.

На месту данашњег Косанчића до ослобођења од Турака није било никакво насеље. Површина је била под трњем, запуштеним пашњацима а у правцу Ћуковца под густом шумом пуном дивљачи. Орући њиве у потесу Батинце мештани су наилазили на темеље од некадашњих зграда, затим један бунар – римски и темеље од цркве. Копајући око бунара пронађена је стара сабља, која је имала неки натпис. Прича се да је у бунару скривено  велико благо. Мишљење је да је топоним овог земљишта заправо име старог села, које се звало Батинце или Батинци и постојало је у доба српске деспотовине а можда и раније. Сигурно је да је оно потојало 1637 године, када је неки Тома из тог села дуговао трговачкој фирми Браћа Мили из Прокупља 68 аспри, па је као дужник убележен у тефтеру дужника те радње. Како је ово село нестало није познато. У пролеће 1654 године појавила се куга у Прокупљу и Лесковцу, која је захватила сва села на овом простору, те је могуће да је ово село нестало због ове заразне болести.

Порекло становништва.

Данас у Косанчићу живиоко 150 домаћинстава. Нису то више „Банаћани“, потомци првих досељеника из Срема и Баната, који су овде дошли 1888. године. Има их из Црне Траве, Власине, Грделичке Клисуре, Јабланице, нишке околине и др.

Овосу данашњи родови села Косанчић:

-Павловићи су из Ирига, досељени 1892. године.

-Бекседићи (Коста) су из Панчева, досељени 1888. године.

-Гудурићи суиз Ирига, досељени 1890. године.

-Сретићи су из Ирига, досељени 1892. године.

-Мирковићи (Ђорђе) су из Ирига, досељени 1888. године.

-Живковићи су из Баваништа – Панчево, досељени 1888. године.

-Давидовићи су из Црне Траве – Чука, досељени 1912. године.

-Глигоријевићи су из Рупља, досељени 1895. године.

-Додићи су из Веље Главе, досељени 1947. године.

-Миладиновићи су из Црне Траве, досељени 1895. године.

-Ћурковићи су из Ирига, досељени 1888. године.

-Петровићи су из Борче (Панчево) досељени 1888. године.

-Младеновићи су из Статовца, досељени 1920. године.

-Стојановићи су из Веље Главе, досељени 1960. године.

-Павловићи су из Павловца код Руме, досељени 1888. године.

-Лазаревићи су из Равног Дела – Власотнице, досељени 1921. године.

-Михајловићи су из Дејана – Власотинце, досељени 1913. године.

-Николићи не знају одакле су, досељени су 1953. или 1956. године.

-Николићи су из Мачкатице, досељени 1954. године.

-Петровићи су из Рупја, досељени 1923. године.

-Ђорђевићи су из Рупља, досељени 1900. године.

-Дојчиновићи су из Рупља, досељени 1900. године.

-Величковићи су из Џепа – Грделичка Клисура, досељени 1904. године.

-Томићи су из Веље Главе, досељени 1969. године.

-Пешићи су из Лесковца, досељени 1929. године.

-Пешићи други су из Дедине Баре – Грделичка Клисура, досељени 1900. године.

-Петковићи су из Црнатова – Власотинце, досељени 1938. године.

-Тозићи су из села Пешинци – Сурдулица, досељени 1965. године.

-Николићи су из Преслапа – Власотинце, досељени 1956. године.

-Илићи су из Грацке, досељени 1963. године.

-Лепојевићи су из Грацке, досељени 1963. године.

-Стојановићи су из Грацке, досељени 1960. године.

-Симићи су из Реснице код Житорађе, досељени 1950. године.

-Трајковићи су из Липовице – Веља Глава, досељени 1965. године.

-Илићи су из Калне, досељени 1920. године.

-Станковићи су из Рупља, досељени 1888. године.

-Анђелковићи су из Власине, досељени 1920. године

-Пешићи су из Брестовца – Лесковац, досељени 1920. године.

-Станојевићи су  из Млачишта, досељени 1888. године.

-Вучковићи су из Мачкатице, досељени 1968. године.

-Михајловићи су из Власине, досељени 1965. године.

-Миловановићи су из Грацке, досељени 1947. године.

-Миленковићи су из Рупља, досељени 1905. године.

-Стојановићи су из околине Власотинца, досељени 1946. године.

-Милићи су из Малче – Ниш, досељени 1943. године.

-Жичићи су из Малче – Ниш, досељени 1943. године.

-Стефановићи су из околине Власотинаца, досељени 1924. године.

-Марковићи су из Црепаје, досељени 1888. године.

-Крстићи су из Црне Траве, досељени 1900. године.

-Крстићи други су из Црне Траве, не зна се када су досељени.

-Ивановићи (Сава) су пореклом из Млачишта, досељени из Стубла 1949. године.

-Глигоријевићи су из Остозуба (Рупља), досељени 1900. године.

-Бојићи су из Црне Траве, досељени 1889. године.

-Живковићи други су из Баваништа, досељени 1888. године.

-Прувловићи су из Књажевца, досељени 1900. године.

-Пауновићи су из Књажевца, досељени 1900. године.

-Михајловићи други су из Власине, досељени 1906. године.

-Пешићи други (удова Ружа) су из Лесковца, досељени 1902. године.

-Стефановићи други су из Горњег Бријања.

Роми:

-Јашаревићи.

-Калејићи.

-Мамутовићи.

-Асановићи.

-Османовићи.

-Селмановићи.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Сеју пшеницу и кукуруз. Као подкултуре пасуљ и тикве. Сточарство је стајско. Махом по две краве за вучу кола. Свиње и живина за домаће потребе. Кромпир такође. Поред Пуковачког Потока имају баште са паприком, парадајзом, луком и другим поврћем, али само за домаће потребе.

У Косанчићу постоји мала чаршија у којој се налазе продавнице мешовите робе, техничке робе и репроматеријала. Од занатских радњи постоје: пекар, два посластичара, столар, два бравара, пет тракториста и једна бојаџија.

У селу постоји осмогодишња школа на спрат и фискултурном салом и парним грејањем. Школа носи назив првоборца Стојана Љубића. Школа има истурена одељења у околним селима. Село нема цркву. Верске потребе задовољавају у суседном Горњем Бријању.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Косанчић (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Лапотинце, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Лапотинце је подигнуто у алувијалној равни Пусте Реке, на источном ободу пусторечке области. Средишњи део села се налази на обалама реке, чије је старо корито доста плитко и његове стране нестабилне, па је редовно долазило до поплава овог дела насеља и мењања речног корита. Источни део ове средишње махале је нешто издигнут и лежи на благој западној падини брегова који чине источни обод области.

Тип села.

Село је збијеног типа. Подељено је на неколико махала: Центар, Граовце, Врањанце, Рупце и Гоч. Махала Врањанце је удаљена од Центра и других махала па се добија утисак да је самостално сеоско насеље.

Име села.

Село је добило име по томе, што је земљиште на коме је засељено веома ниско и водоплавно и због тога често житко као блато, - „лап“.

Воде.

Кроз Лапотинце, готово средином села, тече Пуста Река. Овде је њено корито плитко и обале нестабилне. После Другог светског рата код села Ђинђуша ископан је канал који иде све до испод села Стубла. Овим каналом сада тече Пуста Река а у старом кориту се појављује вода само код великих падавина.

У атару села, у махали Граовци, постоји извор под именом Хајдучки Кладенац. Из овог извора су се мештаани суседног села Петровца снабдевали водом.

Благодарећи притиску Пусте Реке и малој надморској висини изданске воде су близу, па је свака кућа могла лако да ископа бунар за потребе људи и стоке.

Из прошлости села.

Положај Лапотинца је погодан за људско обитавање. На истоку брежуљкасто земљиште, Пуста Река, равно и плодно поље тако да је било услова за земљорадњу, сточарство, лов и риболов, па се ту настанио човек из млађег каменог доба. У селу на локалитету Селиште пронађено ја најстарије праисторијско насеље у целој Области. На локалитету Вртаче – Марјаново Језеро пронашао је Фрања Фелдхамер кремена оруђа, фрагменте керамике и камених секира, који припадају винчанско-плочничкој фази, што значи да се овде живот одвијао непрекидно. На овом терену пронађена је урна од печене земље, која припаада бронзаном добу, са костима у њој. На локалитету Бунариште постоје трагови људског насеља из ранијег доба. Овде је била црква код које је запуштен бунар.

За време Турака српско село Лапотинце се под притиском Албанаца раселило. Хан је забележио да је у овом селу 1858. године било 15 албанских кућа а једну српску кућу, која је дочекала ослобођење, није поменуо.

Земље и шуме.

Атар села Лапотинца захвата простор од 1191 хектара. Од ове површина на оранице и баште припада 773 хектара по чему су Лапотинце на првом месту у Пустој Реци. Земља је у овом селу најплоднија у целој Области, погодна за све врсте пољопривредних радова. Под ливадама је 98 хектара, под шумом 206 хектара. воћњацима 16, воногради на 37 хектара.

Земљиште носи ове наазиве: Крушар,  Горње Језеро, Средње Језеро, Доње Језеро, Распутине, Говедарник, Талиште, Селиште, Марјаново Језеро, Мечкин Луг, Лугови или Вртаче, Голема Ливада, Више Село, Дугачки Делови, Нови Делови, Сорце – Велико и Мало, Орнице и Номановица.

Порекло становништва.

Лапотница спада у она пусторечка села чији број премашује преко 200 домаћинстава. И поред тога број становника је у опадању. Ево демографске слике:

1953. – 227 домова – 1154 становника.

1961. - 227 – 946.

1971. – 228 – 846.

Садашње становништво чине ови родови:

-Пејчиновићи су пореклом из Рупља.

-Димитријевићи су пореклом из Грознатовца.

-Андрејевићи су из Преслапа.

-Живковићи су из Црне Траве.

-Ђорђевићи су из Гроздановца.

-Игњатовићи су из Калне.

-Вељковићи су из Кукавице – Власотинце.

-Станковићи су из Кукавице.

-Николићи су из Грознатовца.

-Петковићи су из Грознатовца.

-Игњатовићи други су из Стрезимировца.

-Соколовићи су из Грознатовца.

-Димитријевићи други су пореклом из Шапца, његова жена је из Преслапа.

-Ристићи-Ракини су непознатог порекла.

-Вукићи су из Црне Траве.

-Николић-Ајтини су из Гроздановца.

-Ристићи су из Црне Траве.

-Андрејевићи су из Преслапа.

-Стојановићи-Дрнидини не знају за своје порекло.

-Глишићи су из Гроздановца.

-Стојковићи-Мехаџинци (имали су механи) су из Гроздановца.

-Стојковићи други су из Гроздановца.

-Ристићи-Дојчиновићи су из Гроздановца.

-Момчиловићи су из Црвене Јабуке.

-Костићи (Филимон) су из Косовске Каменице, досељени 1959. године.

-Станковићи су из Липовице-Власотинце, досељени 1952. године.

-Милошевићи-Трокини су из Гроздановца.

-Ђурићи су из Црне Траве.

Горњи родови су настањени у централном делу села и махали Гоч.

-Миљковићи су из Граова – Грделичка Клисура.

-Млаџићи су из Црвене Јабуке.

-Шаулићи су из Црне Горе.

-Миљковићи други су из Орловци.

Горњи родови настањени су у махало Граовце.

-Стојановићи су из Барбарушнице код Врања.

-Спасићи су из Барбарушнице.

-Петковићи су из Репишта – Грделичка Клисура.

-Петковићи други (Драгољуб) су из Боринца.

-Стошићи су из Барбарушнице.

-Ристићи трећи су из Барбарушнице.

-Миленковићи су из Калне.

-Ђурићи су из Црне Траве.

-Симоновићи су из Преслапа.

-Николићи трећи су из Кукавице – Власотинце.

-Цветковићи (Боривоје) су из Цекавице.

-Ристићи четврти-Дојчиновићи су из Гроздановца.

-Цакићи (Станоје) су из Тревешића.

-Љубеновићи (Љубисав) су из Кацабића.

-Петровић удова Наталија је из Горњег Гара.

-Павловићи (Богдан) су из Горњег Бријања.

-Игњатовићи (Драгољуб) су из Калне.

-Златановићи (Марко) су из Дрводеља.

Горњи родови живе у махали Врањанце.

Роми у Лапотинцу:

-Азировићи.

-Асановићи.

-Латифовићи.

-Улићи.

-Мацићи.

-Ибрићи.

-Сулејмановићи.

Занимање становништва.

Лапотинчани се баве земљорадњом и на својим њивама сеју пшеницу и кукуруз од којих  се јавља тржишни вишак. Саде кромпир за домаће потребе. Пасуљ као подкултура. Од воћа имају највише шљиве од које пеку ракију. Неки имају и крушке новијих сорти.

Од стоке Лапотинчани гаје краве, две  по домаћинству у просеку. Свака кућа гаји пар свиња за своје потребе. Живину исто тако.

Печалбарством су се бавили пре Другог светског рата. Тако и данас, окренути су разним печалбарским занимањима: цигларству, грађевинарству и др. У рано пролеће највећи део способних мушкараца одлазио је у велике градове и тамо се запошљавали на цигланама и грађевинарству. Жене истарци су обрађивали земљу.

Велики број младих се одаје изучавању заната или се школовао у цивилним и војним школама. Исељени Лапотинчани се баве разним струкама и занимањима: 29 официра, 6 лекара, 24 подофицира, 10 помоћних лекара, 176 радника разних струка, занатлија и службеника, 6 дипломираних правника, 11 учитеља. У самом селу воде своје занатлијске радње – један млинар и три зидара-фасадера.

Село има основну четвороразредну школу, истурено одељење школе у Бојнику.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Лапотинце (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Лозане, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Лозане је подигнуто на присојним странама, благо заобљених брежуљака дилувијалне терасе пусторечке котлине, у сливу Орансске реке.

Тип села.

Лозане је село збијеног типа. Подељено је у махале: Јеврејци, Бандер и Бузаџије.

Име села.

У корену овог топонима је реч „лоза“, свакако винова лоза. Према томе, на овом мести, вероватно, је у доба српске средњовековне државе гајена винова лоза, за коју грану пољопривредне активности овај терен има доста предности, па је село, засељено на овом месту, добило име топонима лоза – лозја; Лозјане – Лозане.

Воде.

Кроз село тече Лозанска Река. То је један поточић чије је извориште изнад села на локалитету Бандера, а непосредан извор се зове Стублина. Поточић тече и смеру југоистока и на месту Растанци увире у Оранску реку.

У атару села Лозана, осим извора Стублина има и других кладенаца или извора: Лабура, Састанци, Којин Извор, Код Војине Куће и у самом селу још два извора. У новије време 25 домаћинстава довело је воду из локалитета Бујерове баште а још три из локалитета Бузал'к.

Из прошлости села.

Када је Мита Ракић обилазио пусторечка села у току наародноослободилачког рата 1877/78. године, посетио је и село Лозане, па је о њему забележио да у селу има три арнаутске куће. Код наших истраживања у јесен 1975. године сазнали смо да је у Лозану било 11 арбанашких кућа. Мита Ракић забележио је и ово: „Кажу да у Житном Потоку, Злати и Лозану рађа најбоље жито у Новој Србији“.

Судећи по локалитетима Црквиште и Стублине, може се са поузданњем тврдити да је Лозане старо српско село, али о њему није сачуван ниједан писани спомен.

Земље и шуме.

Атар села Лозана обухвата простор од 479 хектара, од чега на оранице и башта пада 241 хектар, воћњаци 24, виногради 9, ливаде 68, пашњаци 99, шума 18 док је неплодно 18 хектара.

Земљиште носи ове називе: Бузалук, Црквиште, Церов Дуб, Барчици, Лабура, Вучикас, Шарена Бандера, Лојза, Стублина, Војници. Земља је по квалитету V, VI и VII класе; смоница, лиска и пескуша. Дебљина слоја је око 25 сантиментра а има и до два метра.

Порекло становништва.

Лозане спада у пусторечка села чије је становништво у сталном опадању; године 1953. имало је 69 домова са 478 становника; 1962. – 70 – 374 а 197.1 59 домова и 248 становника. Исељеника има из свих родова.

Садашње становништво чине ови родови:

-Величковићи-Јеврејци су досељени из Трговишта.

-Миленовићи су досељени из села Злодовца – Пчиња.

-Ђорђевићи (Стојан) досељени су из Турјана – призетко.

-Златановићи-Којини су из Злотовца.

-Стајићи-Бурдуци су из Злодовца.

-Ивановићи су из Злодовца.

-Златковићи су из Злодовца.

-Пешићи-Тупанци су из Злодовца.

-Стајићи су из Злодовца.

-Јовановићи су из Злодовца.

-Величковићи други су из Злодовца.

-Симоновићи-Попакорвци су из Злодовца.

-Младеновићи-Турчин су из Злодовца.

-Стефановићи су из Злодовца.

-Симићи (Миливоје) – Борозанац су из Злодовца.

-Станковићи – Роми су из Злодовца.

-Стојановићи (Милан)-Тупанац су из Злодовца.

Насељавање данашњих родова почело је 1880. године.

У Лозану постоји црква која слави Видовдан и Малу Госпојину. Подигли су је мештани Лозана, Турјана и Орана око 1900. године. Сада је напуштена. Звоник није имала. Црква се налази у махали Златановићи. Лозанчани се исељавају у Лесковац, Лебане, Пожаревац, Смедерево и Београд.

Занимање становништва.

Лозанчани сеју на својим њивама пшеницу, кукуруз , овас и јечам. Саде и кромпир за своје потребе. Имају своје баштице поред потока са поврћем. Од воћа гаје шљиве разних врста и од ње пеку ракију. Има домаћинстава која испеку и по 1000 литара, у просеку 200 литара. Виногради су мали, 10-15 ари. Праве вино за своје потребе.

У селу имају два приватна трактора.Они су довољани да изору сву земљу. Сетва је ручна а жетва  комбајнима.

Од стоке чувају краве, мало оваца и свиње за своје потребе.

Лозанчани су грађевинари. Раде у Београду у предузећима и Лесковцу. Има их и у иностранству.

Омладина се школује и напушта село.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Лозане (Бојник) appeared first on Порекло.

Порекло становништва насеља Магаш, општина Бојник – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Магаш се налази у западној зони пусторечке области, на брежуљцима средње дивулијалне терасе Лесковачког Језера, у коју је Магашка Река усекла своје дубоко корито.

Тип села.

Магаш спада у пусторечка села збијеног типа.

Име села.

По легенди, у Магашу су чувани у давна времена магарци, па је село по томе добило име. У доба српског феудализма, српска властела и црква, у некој врсти планирања производње, одређивали су шта ће људи кога села радити: гајити свиње, дресирати соколове, псе, узгајати коње, обављати разне занате, правити стреле, туле, самаре, елементе кола, подрумске судове и др. Како је магарац домаћа животиња која се радо користила за прношење терета, нарочито у брдским крајевима, могуће да су становници Магаша имали задатак да гаје магарце.

Воде.

 Кроз Магаш пролази Магашка Река. Она ово име носи од локалитета Деливоде, где се поток, који силази са Радана, дели Ивањску и Магашку Реку са познатом легендом о деоби ове реке. Извориште потока из кога се образују ове две реке налази се на локалитетима: Оман или Партизанска Болница – где има два извора и изнад Лопарде и Пејићеве стругаре. Магашка Река је богатија водом од Ивањске и улива се у Пусту Реку изнад Горњег Брестовца.

У селу има бунара а има и спомен-чесма која је у средини села.

У атару Магаша има више извора и кладенаца. Поменимо ове: Џамиски Кладенац, Арнаутска Чесма или Стублина, Воденичиште или Арнаутска Воденица, Бандер или Дз'рдзин Кладенац и Јазбине.

Старине у селу.

Црквиште са остацима зидова некадашње цркве. Култно је место и данас. Осим тога у селу постоји црква посвећена Св. Прокопију.

Постанак села и прошлост.

Магаш је старо српско село, настало вероватно у доба настанка српске средњовековне државе. Као важно село имало је у првој половини XV века цркву у којој је служио свештеник настањен у истом селу. У селу је био род Поповићи, од којих је један, неки Дабисав био јемац за дуг Милоша Гаковића из Хаиновца код Михаила Лукаревића, новобрдског трговца.

Пред крaj XVIII и почетком XIX века Арбанаси су из овог села отисли српско становништво и овде се населили. Имали су у селу и своју џамију.

Земље и шуме.

Магаш је најраспространији атар од свих ела Пусте Реке, који износи 2659 хектара. Од ове површине пада на оранице и баште 565 хектара, воћњаке 54, винограде 6, ливаде 467, пашњаке 329, на шуму 1100 док је неплодно 48 хектара.

Земљиште носи ове називе; Диване, Камен, Кодр, Бандер, Крајњи Рид, Средњи Рид, Нада Чешму, Падине, Јеминов Рид, Градеж, Голи Рид, Падине, Црквиште, Голи Рид, Тишак, Падинска Шума, Камењак, Златанске Њиве, Станци, Оранице, Равниште, Ограња, Бандер други локалитет, Страње, Тивина Кућа, Радосињци Деда, Станијине Њиве и Стара Река.

Порекло становништва.

Популација Магаша је у сталном опадањеу. Од 682 сстановника, колико их је било 1953. године, пао је на 495 – 1971. године. Данас их је још мање.

Данашње становништво села чинеови родови:

-Николићи су досељени из Црне Траве.

-Голубовићи су из Црне Траве.

-Глигоријевићи су из Црне Траве.

-Илићи-Бугараши су из Црне Траве.

-Станковићи су из Црне Траве.

-Крстићи су из Црне Траве.

-Димићи су из Црне Траве.

-Јовановићи су из Црне Траве.

-Стојичићи-Радосињци су из Радосиња код Црне Траве.

-Миливојевићи су из Радосињаца – Црна Трава.

-Ивановићи су из Радосињаца.

-Јанковићи су из Радосињаца.

-Крстићи други су из Црне Траве.

-Ђорђевићи су из Црне Траве.

-Стефановићи су из Црне Траве.

-Миленковићи су из Црне Траве.

-Цонићи су из Црне Траве.

-Јовановићи други (Парапуде, Љугци, Петканци) су из Црне Траве.

-Јовановићи трећи-Власинци су из Црне Траве (?)

-Радосављевићи-Чукурусци су из Чукур Махале у Црној Трави.

-Крстићи трећи-Славковци су из Црне Траве.

-Петковићи су из Црне Траве.

-Јовановићи четврти су из Црне Траве.

-Јоцићи су из Црне Траве.

-Димитријевићи су из Црне Траве.

-Митровићи су из Црне Траве.

-Митровићи други-Аризан су из Црне Траве.

-Виденовићи су из Црне Траве.

-Милтеновићи су из Црне Траве.

Роми:

-Бећировићи

-Омсановићи

-Речковићи.

Занимање становништва.

Магашани се баве земљорадњом. Сеју пшеницу, кукуруз, раж, јечам, овас. Земља је добра. Кромпир саде за своје потребе.

Имају доста воћњака. Од воћа негују шљиве свих врста, јабуке свих врста. Од шљива пеку ракију. Свака кућа попије у просеку 300 литара ракије у току године. Неки испеку ид до 2000 литара ракије а има их више који испеку 500 литара.

Имају вонограде. Грожђе је доброг квалитета. Производи се само за своје потребе.

У селу чувају крупну стоку. По домаћинству 3-4 грла. Свиње свака кућа 2-3 комада. Овце се сада мало чувају. Има их у целом селу 400-500 брава. Коња у селу има 5 или 6. Роми имају два магарета. Живину чува свака кућа. Пчеларењем се бави само 5 кућа.

Печалбарство је јако развијено. Свака кућа има 2-3 печалбара: зидара, керамичара, тесара, фасадера. Лети раде по градовима а у јесен долазе кућама. Неки су се настанили и шаљу новац кући.Омладина се слабо опредељује за земљорадњу. Домаћинсва су старачка, земљу обрађују старци и жене.

У Магашу су регистроване четири занатске радње: кројачка, зидарско-фасадерска и две угоститељске.

Имају продавницу Трговинског предузећа „4. јул“.

Село има четвороразредну основну школу као истурено одељење основне школе у Горњем Брестовцу.

ИЗВОР:  Према књизи Јована В. Јовановића „Пуста Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Магаш (Бојник) appeared first on Порекло.