Порекло становништва села Буљесовце, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је са обе стране, а у почетку Буљесовског Дола, десне притоке Коштаначке Реке. Спада у ред најбољих овдашњих села по положају, земљи и води; због тога је по причању, као што ће бити поменуто, и  име добило. Док су околна села разбијена у мале, оно је на окупу – само су трла изван села.

Воде и клима.

У селу постоје три чесме, које никада не пресушују а и вода и м је изврсна; зову их: Накина, Поп-Нешина или Голема и Поп-Мишина чешма, по именима оних које су их подигли. Велике су, какве се и у Врању виђају, сазидане од тесаног камена пре око 70 година. Од њих тече поток назван Буљесавским Долом. У селу постоји и један бунар, који је недавно ископан.

Поред добре земље, која је у близини и око села, вода је један од разлога што су куће овог села на окупу; водом са чесама служе се и када у пољу раде, а ту и стоку поје.

Мада је село у долини, у заклону, ипак је у њему хладноћа као и у околним селима.

Земље и шуме.

Сва им је земља за обрађивање око села, а на местима званим: Јарице, Самовилско Коло, Слибоку Дол, Дуб, Стублина, Рамниште и Врла Страна. Та су места удаљена од села од 5 минута до пола сата хода.

Сваки има свој браник и по мало паше у Слибоком Долу и око њега. Слибоки Дол је био манастирски.

Немају заједничку пашу и шуму.

Тип села.

Село је збијеног типа. У турско доба сматрано као ма(ха)ла села Буштрења, али само код ондашњих власти, док је у народу одувек сматрано као село.

Куће су све у групи, растављене ограда дворова, путем сеоским или обичним земљиштем 30-40 корака.

У селу живе породице:

-Ивковци, Ћајци (Ћајинци) или Нешинци и Каралејци.

У селу има око 20 кућа.

Трла.

Мештани овог села имају своја трла ван села а на местима званим: Габрике и Дуб. Поред њива и винограда ту има местимично крупне горе – дубица. Далеко су од села 10 до 20 минута хода. Поједини имају и по два трла; једну ван села а једну до куће: свака кућа има трла ван села. Укупно има 15 трла, од којих су 9 изван села на поменутим местима. Трла код куће старија су од оних ван села – која су саграђена пре 60-70 година када су становници удаљили стоку од кућа. Разлог што ни мештани, попут околних села, нису прешли да живе на трлима је земља и поље, која је родна и у близини, око села, те су им трла била близу и вода, која је изврсна и какве нема око села, где су им имања, па је, када је потребно, и тамо носе.

Име селу.

Прича се да је село добило име Буљесовце од „Боље Селце“, како се најпре звало данашње село Буљесовце – због „оралије“, која је близу села и веома родна као и због добре воде.

Старине у селу.

У селу постоји Старо Селиште, које је одмах испод сеоских кућа са обе стране Буљесовског Дола. Ту и данас има воћака, ту су баште и  конопљишта, а било је и зидина. Прича се да је ту било село под именом Боље Селце, које је чума уништила. Од тог села заостало је Старо Гробље, где је и данашње. Ту је и стара црква Св. Николе, која је недавно обновљена. Др. Јован Х. Васиљевић, који је био у овој цркви пре него што је обновљена, „судећи по боји живописа, уколико се распознаје у ликовима неколико светитеља у олтару“ и по запису на једном камену од 1552. године вели да је та црква из XVI века.

Поред Буљесовца у турско доба водио је Влашки Пут, назван по Власима, становницима села Преображења, који су поглавито њиме ишли а које и данас зову Власима. Из Преображења Влашки Пут је водио на Горње Жапско, Буљесовце, Буштрење, па излазио на Старачки Пут.

Порекло становништва.

У селу су ови родови, по редоследу досељавања.

-Ивковци, Никољдан. За њих се прича да су најстарија породица у селу а неки тврде да су старинци – једини су се они спасли, када је село пре данашњег чума уништила – а други (у селу Горња Жапска), да су им преци дошли из села Ђермана (Врањска Пчиња у сливу Вардара) и да су у турско доба „маден“ плаћали, што је вероватније.

-Ћајци (Поп-Нешинци), Аранђеловдан и Никољдан – због деда Петра, чији је предак (по некима прадед, по другима чукундед) добегао из околине Ћустендил-Бање, где је убио Турчина-спахију и своју жену, са којом је овај живео. Пошао је, веле, да бежи у „кумановско“, али га у селу Кршевици срео Мехмед звани Ћор-Паша (умро 1824. године) и задржао га у селу Кршевици, давши му земљу у атару данашњег Доњег Раистовца близу великог дуба, који и данас постоји (преко српско-турске границе). Он се ту настани, али пошто Усеин Паша у споразуму са беговима отме земљу кршевачку у Морави, то он напусти Кршевицу, оде у Преображење па одатле у Буљесовце, где затекне две куће ивковске. Ту га позвао неки деда-Петар из ивковске породице, који је имао много земље и посинио га. Причају, да је у то време у селу била још једна породица, Пупинци, која је изумрла. Потомци досељеника из Ћустендил Бање су Ћајци и Поп-Нешинци.

-Каралајци, Аранђеловдан, чији се предак (деда) доселио пре 70-80 година из села Св. Никола (турски Клисели, на Овчем Пољу) и био слуга у селу, па се и настанио.

После ових у село се није нико доселио.

Распоред кућа у селу је у вези са редоследом досељавања; најстарија породица Ивковци су у средини села; на десној страни Буљесовског Дола, најближи чесмама – ту је била и најстарија ивковска кућа.

Село слави две славе: Св. Симеон и Св. Никола – летњи.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Буљесовце (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Миланово, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Миланово је са обе стране Коштаначке Реке, већим делом у равници а само је део села у почетку дола Љутинца, леве приточоце Коштаначке Реке више у брдском земљишту. Куће села у долу Љутинцу су на обема странама тог дола, а куће села са обе стране Коштаначке Реке су или ближе реци или око ушћа појединих потока – као што су две групе кућа око ушћа Борскога Дола, леве приточице Коштаначке Реке – приточица Коштаначке Реке или мало даље од реке.

Река надолази скоро сваке године и чини велике штете усевима а ретко када долази и до самих кућа.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора, кладенаца, од којих су врло јаки: Манџинац и Љутинац. У селу има и бунара.

Земље и шуме.

Село има њиве око кућа а и даље од кућа на местима званим: Ђуринац, Шоп, Селиште, Река или Јаз, Коштаница, Љутинац, Манџинац, Спасевица и Пакејка. Ова места су удаљена од кућа од 5 до 15 минута пешачког хода.

По Ђуринцу, Љутинцу и Спасевици имају појединци и по мало паше.

Шуме имају у почетку и на левој страни дола Љутинца, затим, на левој страни Коштаначке Реке. За огрев поглавито користе дрва која доносе из Глога, око пет сати далеко од села.

Мештани имају заједничку пашу (утрину) на Ђуринцу и Љутинцу. Причају да им је остала од предака те да је била већа, али су је појединци изорали. Како су сељани долазили до земље само куповањем, а не крчењем, од бегова, то је и паша данашња остала од Турака, који су, као и осталу земљу, на свој начин присвајали.

Да једна породица осредње живи – „да не страда“ – потребно је да имају: 80 шиника земље, два пара волова и 20 оваца.

Тип села.

Село је разбијеног типа али нема ма(ха)ла, јер је скоријег постанка, Чифлучно, те се махале нису могле развити. Уместо њих има групице кућа – од две до шест – које носе називе родова, којима те куће припадају. Таквих групица кућа има 11. У њима живи једна или 2-3 породице и то: Џоганци, Дупчићи, Бодурчићи, Дошљаци или Павловчани и Рошаци, Жбевчани, Гргуровци и Стојковци (иста породица), Божанчићи, Шкекинци и Ражњинци, Павунци, Ринџини, Ашавци и Бубићи.

У селу има око 35 кућа.

Име селу.

Причају старији људи, да су у атару овога села биле паше, ливаде, које су биле „вак'вске“, својина манастира Св. Прохора и да је на њима било мног манастирских коња, због чега је село добиило име „коњско“ да би касније названо Миланово.

Старине у селу.

На десној страни Коштаначке Реке, 5 до 10 минута далеко од села, више њива званих Шоп, је Селиште, где је некада било село Коштаница. Данас је оно поорано а у турско доба ту је било зидина од кућа. Сав камен од тих зидина „око 500 кола“ пренео је Усеин Паша у Ратаје иу Врање а и околни становници су га разносили за изградњу својих кућа. Прича се да је то село било велико и да га је „сабља затрла, нека друга вера Татарлије; све су поклали и у кући и пред кућу и у рид“. Име Коштаница је и до данас очувано и то: као назив реке – Коштаначка Река; назив мештана – Коштанчани; назив њива око реке – Коштаница и цркве – Корштаничка.

Прича е да је стара воденица на десној обали Коштаничке Реке нађена у паутини, заостала од старог села.

Недавно је према ушћу Борскога Дола река открила ћункове, којима је вода спровођена у село Коштаницу.

За цркву Коштаничку, која је на левој страни дола Љутинца причају да је још из времена када је село у Селишту постојало. Недавно је обновљена.

На левој страни Коштаничке реке близу кладенца Манџинца нађени су трагови (ископани костури) Старог Гробља, за које се ништа не зна.

Постанак села и порекло становништва.

Село је постало од чифлука и досељавањем на купљено имање. До ослобођења у селу је било, на десној страни Коштаначке Реке, шест чифлука. Око чифлука било је и „село“, прво село данашњег Миланова. У чифлуцима поред Турака становали су и момци, а око чифлука биле су куће чивчија. Чивчије су доцније, како је ко могао, куповали по мало земље од Турака и одмах прелазили са кућама на своја имања, мада су и даље били чивчије. Тако су се они, једни за другим, из „села“ расељавали на купљена имања. Поред чивчија и момака, које су Турци доводили и који су касније покуповали себи имања али су то чинили и становници из околине и ту се досељавали. Отуда и толико разних породица у овм селу, због чега становници веле: „Миланово је село шарено – 40 куућа од 40 села“.

Порекло становништва-родова, по редоследу досељавања.

-Шкекинци, су најстарија породица у селу, чији су се преци (прадедови) доселили пре 100 година из села Леснице (Врањска Пчиња у сливу Вардара), где су упалили шуму, те су морали побећи.

-Џоганци, Аранђеловдан, су пореклом из Пољанице. Најпре су њихови преци били момци турски.

-Гргуровци, Никољдан, су по старини из околине Паланке, села Гргуровце (на картама не постоји), али данашњи Гргуровци воде порекло од једног досељеника из села Преображења, кога је посинио њихов предак-прадед, чије је порекло било из Гргуровца.

-Дупчићи, Никољдан. Њихови преци – прадедови, три брата, доселили – добегли из села Ораовице (у околини Прешева). Они су отуда побегли због зулума арнаутских, „побегли ноћом само с'душу“. Један од три брата остао је у селу на турском имању, један отишао у село Златокоп а један у Врање.

-Крајмировчани, Митровдан,  су из села Крајмировце у Старој Србији, на десној страни реке Моравице, пошто су претходно купили земљу од Турака. Дошли су пре 70-80 година. Њихови потомци су:

-Бубићи и Ринџини, оба рода славе Митровдан..

-Жбевчани, Аранђеловдан, су се доселили из села Жбевца („Зибевче“) на земљу купљену од Турака.

-Рошаци, Св. Богородица, су из села Лепчинца а старином из села Нерава (Врањска Пчиња у сливу Вардара).

-Павунци, Св. Петка, су из села Лепчинца.

-Павловачни или Дошљаци, Св. Ђорђе јесењи,  су из села Павловца (Пчињски срез), пошто су купили земљу од Турака.

-Бодурчићи, Аранђеловдан, у из села Златокопа (Пчињски срез), су били момци турски.

-Ашавци, Аранђеловдан,  су пореком из околине Куманова где им је прадед учинио убиство, због чега је отуда побегао. Најпре је дошао у сло Нерадовце (Пчињски срез), одакле је доцније отишао у Павловце па потом у Ратаје. Један од његових потомака је пре 40 година, као момак турски, дошао из Ратаја у Миланово.

-Божанци су из станимировске породице у Буштрењу. У селу Миланову су имали воденицу, па су се ту настанили. Не каже се коју славу славе.

После ових у ово село се нико није досељавао.

Сеоска слава је Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Миланово (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горња Отуља, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је са обе стране Горњо-отуљске Реке, испод Длибоког Дола, леве приточице исте реке. Све су куће у равници близу реке, нарочито део села на левој страни реке.

Воде.

У селу постоји само један кладенац са којег се служе сви становници овог села. Довољно је јак, у речишту  је, те га река при надоласку монекад квари; нема нарочитог имена.

Земље и шуме.

Село има њиве поред реке, у равници али и ван села, на местима званим: Врбица, Побијен Камен, Влашки Дол, Гиздаво Дрво, Вељи Врх, Арнаутиште и Криви Дол. На тим местима, изузев Брбице и Побијеног Камена, имају по мало паше и шуме.

Село има заједничку пашу и шуму, звани Змијанац; близу је села, на левој страни реке.

Тип села.

Село је збијеног типа, подељено је на две мале; Ковачевску на левој и Дикерску на десној страни Горњо-отуљске Реке. Мале су раздвојене реком. Куће у малама су поглавито збијене. У Ковачевској мали живе Ковачевци а у Дикерској – Дикерци и Ковачевци.

Трла.

Становници овог села имају ван кућа трла на местима званим: Јегрек, Мездраја, Пребијен Дуб и Криви Дол, која су удаљена од села пола сата хода.

Свега шест трла је ван кућа а на поменутим местима, где појединци имају своје бранике и пашу.

Неки поред трла имају колибу и плевњу.

Име селу.

Не зна се одкуда је име Отуља. Мале су назване по презименима родова које живе у њима.

Старине у селу.

У селу постоји Старо Селиште, које је близу села на десној страни Горњо-отуљске Реке. Ту данас има воћака, ораха, а налазили су и „старинске парице“; по причању ту је било село „у друг век“, кад је био, како веле, „Рим-Папа“.

Порекло становништва.

-Ковачевци, Савиндан, су најстарија породица у селу, чији су се преци доселили из села Ђермана (Врањска Пчиња у сливу Вардара) из махале Шипка, где и данас постоје Ковачеве Ливаде. Дошла су три брата и то „на питомо“, јер тамо у Ђерману била „планина и  дивајк“. Не зна се када су се доселили; данас су им потомци прешли седми појас, те се узимају међу собом. Сеоска земља је онда била пуста, необрађена и као такву купили од спахије „за 40 гроша“.

-Дикерци, Аранђеловдан, су нешто млађи од њих, воде порекло од призетка из села Нерава (Врањска Пчиња у сливу Вардара), који је најпре био момак код Ковачеваца, па га потом призетили. Сви се зову Дикерци.

Нико се доцније у село није доселио, те сви данашњи становници села горње Отуље воде порекло од ове две породице.

Сеоска слава је Св. Арханђел.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горња Отуља (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Доња Отуља, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.ж

Положај села.

Село Доња Отуља је ма десној страни Доњо-отуљске Реке, осим једне куће, која је на супротној, левој страни поменуте реке.

Све су куће у равници.

Воде.

У селу постоји један безимени извор, са којег мештани користе воду за пиће а има и бунара. У селу постоји и извор Лековита Вода.

Земље и шуме.

Све њиве су око села, на местима званим: Цепотине, Зеленика, Длге Њиве, Ђерен, Средњи Рид, Коловоз, Гнојина, Освиште, Грамадица, Бара, Црвени Брег, Ржиште, Смолница, Слатина и др.

Поједини мештани имају по мало паше поред реке.

На левој страни реке, у осоју име неколико браника, званих: Страна, Осовчина, Шумак и Стар Забел. Осим тога неки имају шуме – бранике – по Гиздавом Дрвету а и доносе дрва из Глога, Куча и из села Брезовице.

Село има заједничку пашу; Шарину - на десној и Коловоз - на левој страни реке. Заостала је од Турака.

Земља је по родности готово као и моравска.

Тип села.

Село је збијеног типа, подељено на две ма(ха)ле; Горњу и Доњу Малу. Међусобна удаљеност једна  од друге износи око 100 корака, растављени сеоском – „пазарским“ – путем.

Куће у малама су збијене.

У Горњој Мали живе: Илијинци и Јовановци - у 19 кућа,  а у Доњој Мали Копањчани и Везирови – у 6 кућа, укупно у селу 25 кућа.

Порекло становништва.

У време досељавања породица све је имање било турско, а прича се, када су они дошли, да је данашња Слатина била под густом гором, по којој је било срна, а данас је пасиште.

Становници су, осим Копањчана – који су касније досељени – били чивчије и момци турски, па су доцније по мало куповали земљу и тако је од њих постало данашње село.

Становници су сахрањују у гробљу преображењском, код преображењске цркве.

Испод села на око 150-200 корака постоји трлиште, где су раније била трла, па су доцније примакнуте до кућа.

У селу су ови родови, по редоследу досељавања.

-Илијинци (Везирови), Св. Ђорђе, су најстарији род у селу, чији је предак Илија дошао пре 100 година из Пољанице и био турски момак у селу.

-Јовановци или Божајци, Аранђеловдан. Њихов предак Илија је дошао из Пољанице у исто време као и претходни. Дошао је у село као божјак (просјак).

Село је углавном расло прираштајем од ове две породице.

-Копањчани, Аранђеловдан и Никољдан, су се доселили пре 70-80 година из села Копањана. Дошли су на имање купљено од Турака.

Сеоска слава је Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Доња Отуља (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горње Раистовце (данас Горњи Ристовац – махала насеља Ристовац), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села-махале.

Насеље је на левој страни Коштаничке Реке.

Куће су делом у равници и омањој заравни.

Воде.

У насељу воде нема. Мештани користе воду за пиће из два стара бунара; један је у Горњој а други у Доњој Мали.

Земље и шуме.

Све њиве су у равници око села између Коштаничке Реке и границе.

Паше и шуме немају а ни заједничку земљу (утрину). Сваки домаћин за својих 10-15 оваца, које чува, оставља једну њиву необрађену ради њиховог напасања.

Тип насеља.

Насеље је разбијеног типа, подељено је на две мале; Горњу и Доњу Малу, које су међусобно удаљене око 250-300 корака а кроз обе постоји сеоски пут.

Куће у малама су распоређене у групицама, по 2-3 заједно. Обично су у групи куће једног рода. Неке су групице међусобно удаљене као и мале док су неке близу једна другој, само их пут раздваја или су на одстојању 40-50 корака.

У Горњој Мали (у којој има 6 кућа) живе: Ћашини, Нешини, Станојкини и Љубини или Петришевци.

У Доњој Мали (8 кућа) су: Пешанци, Прћанци, Цинцарци, Добросињци, Пауновци и Лишковци.

Задруга у овом насељау дана нема а раније су Лишковци живели у задрузи од 70 чељади.

Име насељу.

Данашње село (насеље-махала) Горње Раистовце до ослобођења, 1878. године, је било део села Кршевице. Од ослобођења, пошто је Кршевица остала под Турцима, би њен део у Србији додат селу Ристовцу, које је на десној страни (Јужне) Мораве и за разлику од од истог био назван Горње Раистовце а оно поред Мораве Доње Раистовце („Ристовац“). Ристовцем је село названо, по причању, по некоме Ристи, чија је била сва земља данашњег села Доњег Раистовца. Он је имао брата Карафиља, који је такође имао имања, али је данас у Турској око једног великог дуба („трепетлика“); те се њиве и данас зову Карафиљке или Карафиљове Њиве.

Старине у насељу.

Само Доње Раистовце има своје Старо Селиште, које је данас преко границе (у време настанка овог текста); ту су по причању ископавали „зидине“.

У селу Кршевици, на левој страни Кршевачке Реке постоји Градиште (кале), које је на једном омањем узвишењу. Ту је, по причању, био град Тролово, испод којег је било много дућана, по којима се и данас једно место зове „Дућаниште“; кад је тај град радио кажу да Врање није ни постојало.

Постанак села и порекло становништва.

На месту данашњег Горњег Раистовца најпре су била трла мештана села Кршевице, од којих су неки били прешли на трла да тамо живе и звали су их Трларцима. Њих је бег Зада пре 80 година растерао и начинио чифлик, прибравши око себе момке и чивчије, претке данашњих становника у овом насељу. До ослобођења је у селу било два чифлука.

Родови по редоследу досељавања:

-Ћашини, Св.Ђорђе, су, по причању, најастарија породица у селу, чији се предак Станко пре 90-100 година доселио у Кршевицу из села Одановца (село у Горњој Морави, северно од Црне Горе – Кара Дага). Тамо су живели у задрузи од 40 душа и кумовали једној арнаутској породици из неког оближњег села. Кад је један од њих ишао ка њима да крсти, при повратку га убију млађи из те арнаутске породице ради пушке, коју је собом носио и коју су му тражили Арнаучићи да им је да, што он није хтео учинити: кад су ови чули за то, пођу сви мушкарци из задруге ноћу наоружани и побију све Арнауте, своје кумове, па дошавши кући разбегну се куд који. Свако је при бекству понео што је могао; деда Станко, казније названи Ћаша, добегао је у село Кршевицу са једним котлом (бакрачем). Тада су у Кршевици биле три породице у три куће; Мурџинци, Булумачовци и Узун-Станимирци, за које кажу да су старинци у селу. Станко Ћаша, дошавши у село, призети се код Узун-Станимира, пошто је преходно био овчар. Из села доцније због турског зулума пређе на имање бег-Заде, који је онда основао чифлук на месту, где је данас Горње Раистовце и где су до тада била трла становника Кршевице. Потомци Ћаше се данас зову Ћашини.

-Петришевци или Љубини, Никољдан. Њихов предак је дошао из села Коћуре (Врањска Пчиња у сливу Вардара) када и претходни и призетио се и Кршевици. Сви су они, као и претходни, Петришевци или Љубини, пре ослобођења били момци и чивчије турске.

-Николинци. Њихови преци су се доселили из Горње Мораве. Сви они данас живе у селу Кршевици. Не каже се коју славу славе.

-Пашанци или Станојкини, Никољдан. Њихов предак је добегао из околине Ниша, узевши за жену своју куму.

-Прћанци (Цинцарци), Аранђеловдан. Њихови преци су се доселили пре 70 година из Шумадије, где су убили Турчина; били су чивчије и момци турски. Од њих воде порекло Прћанци и Цинцарци.

-Нешинци, Никољдан, су се доселили из Новог Села (Врањска Пчиња у сливу Вардара), одакле су доведени да буду момци турски.

-Лишковци, Никољдан, су се доселили после ослобођења, 1878. године, из села Жбевца а по пореклу су са Кара Дага – Црне Горе према Моравици. Дошли су на имање, где и данас станују.

-Добросињци, Аранђеловдан, су досељени из села Жбевца а даљим пореклом су из Црне Горе (Кара Дага).

-Пауновци, Аранђеловдан, су се доселили из Жбевца, који су као и Добросињци дошли да живе у слободи.

Сеоска слава је Св. Тројица, Духови.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, махала Горње Раистовце (Ристовац-Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Преображење (Прображење), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село се налази у клисурастој долини, којом тече Преображењска (Прображењска) Река. Земљиште, на коме је село, већином је брдовито; по мало равнице има само поред реке. Са свих страна је затворено брдима, на којима се очувало по мало шуме. Највише тачке око села су: Стеванова Чука, Китаско Дрво и Вита Крушка.

Куће су на обема странама речне долине, у брду, а има их поред реке, у равници.

Река надолази за време великих киша, плави и односи баште и њиве, које су поред реке а и оближњим кућама наноси штете.

Воде.

Кладенаца, које река при свом надоласку односи, било је много раније, јер није било бунара, те их је сада мање и немају нарочитих имена. За време великих врућина многи од њих пресуше. Мештани се већином служе водом за пиће из бунара, којих у селу има доста, преко 20.

Земље и шуме.

Њива имају поред реке поглавито испод села, местимично по странама долина а највише их има по ридовима са обе стране села, на местима званим: Ћамин Рид, Јазвине, Вита Крушка, Китасто Дрво, Стеванова Чука и др.

На истим местима има и по мало паше, а и шуме, које у атару овога села у односу на околна села има сасвим довољно.

Тип села.

Село се дели на три мале: Горњу, Доњу и Краљевску Малу. Горњу од Доње Мале раздваја река а Краљевска Мала је на десној страни реке, у продужетку Горње Мале. У малама су куће збијене дуж сокака, који воде кроз њих.

У селу има преко 80 кућа; Доња Мала је највећа и има око 40 кућа док су остале у Горњој и Краљевској Мали.

У Доњој Мали су следећи родови: Ћаминци, Бучкини, Пајзитовци, Биљарци и Аличови.

У Горњој Мали су: Паликућинци, Каракуљци, Дучинци, Бицинци, Смиљанини, Чонтини, Маринчићи и Лунгинци.

У Краљевој Мали су Самарџици, Млаџинци и Калајџије.

Задруга у селу нема.

Име села.

По чему је село добило име, да ли због тога, што сеоска црква слави празник Преображење (6/19 августа), или не, нико не зна да каже, мада је, како изгледа, по томе названо село – Преображење. Тако се, по причању, звало и некадашње старо село, које је постојало у Слатини, равници, која је испод села – удаљена четврт сата хода.

Краљевска Мала добила је име по Краљевој Кући (близу данашње – ондашње српско-турске границе према Прешеву, сада – онда под Турцима, одакле су се доселили преци становника те мале.

Порекло становништва ипостанак села.

Први досељеници, који су основали данашње село Преображење, дошли су из околине Охрида. Доселили су се, како веле, пре 200 година – данашњи потомци су им пето колено. То беху Власи (Цинцари), како их данас зову – Власима – становници околних села, а под тим именом су познати и у вароши Врању. Од њих воде порекло ове породице („фисови“ како неки кажу):

-Биљарци (Јовањдан), Пајзитовци (Ђурђевдан), Паликућинци (славе Св. Атанаса), Лунгинци (Митровдан), Сирминци (Аличови), Бицинци (Митровдан), Ћаминци (Митровдан), Чонтини, Маринчићи, Баба-Алт'нини и Петрини (Смиљанци).

За Биљарце, Паликућинце и Пајзитовце се зна поуздано да су дошли из Доње Белице, села у околини Охрида. За Ћаминце се мисли да су досељени из околине Битоља, а остале – горе поменуте породице –су, по причању, из околине Охрида, само не знају из ког села су досељени. Биљарци и данас имају своје рођаке по Охриду а и у Влашкој знају за неке своје родове, који се тамо одсељени из околине Охрида. Тамо, у околини Охрида, кажу да су живели заједно са Арнаутима, али како су упалили гору арнаутску, заваде се са њима те су морали побећи, како веле, само „с' душу“. Бежећи од Арнаута из околине Охрида дођу до Прешева, али као је и ту било Арнаута у околини, пођу они даље и дођу у околину Врања. Тадашњи врањски паша „Ћор Мемед“ давао им да се настане на земљи, где је данас Раистовце (Ристовац), па и где су Ратаје, али они, плашећи се царско друма који кроз та села пролазио, нису се хтели насељавати, већ пођу навише, уз Преображењску Реку и населе се у оном делу долине, где је данас село, где је тада била велика гора. Прича се да су у њој нашли јелена, па су се сви чудили, јер такву животињу до тада нису видели. Ту су били заклоњени и ван домашаја главног пута, који је водио долином (Јужне) Мораве. Уз то, тамо је био и згодан положај, нашта су они такође пазили.

Доцније је сало расло прираштајем ка и досељавањем.

-Дучинци, Аранђеловдан, су пореклом из села Црновца (Врањска Пчиња у сливу Вардара). Отуда је дошао њихов прадед, деда Иван, који је доцније добио надимак Чипан. Разлог досељавања није познат. Познато је, да је из Црновца пошао у Врање, да тамо ради и живи. Уз пут заостане у селу Преображењу и ту се ожени „Влаинком“. Потом оде са женом у Врање, где је радио за трговце из Корче и на тај начин живео. Кућу није имао, него је живео под чергом у доњем делу Врања, која се и данас зове Текија. Доцније Иван Чипан напусти Врање и поново се врати да живи у Преображењу. Тамо изроди деце, те је имао три кћери и око 11 синова, од којих неки остану у селу а остали се разиђу, куд који. Прича се да је један од њих отишао у Цариград, неки у Солун, док се неки враћао у село па поново отишао из села и то на Свету Гору. Од Николе, једног од оних што су остали у селу воде порекло Дучинци, која је једна од најјачих породица у Преображењу*. Сада их је мало у селу, већина их је прешло у Врање, Владичин Хан и Сурдулицу.

-Самарџици и Млаџинци су пореком из села Краљеве Куће, одакле се, како причају, доселио њихов прадед.

*Данило Донић, учитељ у Преображењу описао је ово село, само он мисли да су старији становнци Краљевске Мале, што је и вероватно. Њему је, вели, неки старац од 100 година причао, да су се први населили преци данашњих становника Краљевске Мале и да су после њих дошли поменути Власи (Цинцари). Још наводи отпор и мржњу Краљевчана спрам ових, јер ни славу нису славили, потом су били приморани да приме славу (један Св. Атанасије, други Митровдан) и остале обичаје, те су на тај начин могли доћи у додир са Краљевчанима и међу собом почну женити и удавати.

Писцу ове књиге је причао потомак тих Цинцара, старац Нача, који тврди, да су њихови стари први дошли и да су још онда славили славу, коју и данас славе; то га је (писац) нарочито питао, јер се до тада није знало да је већи део становништва у Преображењу цинцарског порекла.

Сеоска лсава је Преображење када се скупља велики сабор из свих околних села. О том сабору Милан Ракић пише ово:

-У  Преображење се збира велики сабор из целе Пчиње и из Криве Реке. Ту сам имао прилике да са милином гледам овај крепки сој људи, и да се дивим фином и грациозном игрању њиховом.

Становници овога села се разликују од мештана околних села у сваком погледу, што је сасвим разумљиво, када с узме у обзир њихово порекло. Већина их је црномањастих, носе се готово исто као у вароши Врању а и по начину живота па и по изгледу куће, више се приближавају варошанима него становницима околних села. Сви су духа трговачког, вредни  су и предузимљииви. Говор им је као и код околних становника, влашки (цинцарски) не говори нико, мада је до скора било стараца, који су знали валшки. Запажа се, да од ослобођења ово село слабо напредује; многи су се иселили или исељавају из села у Врање, Владичин Хан, Сурдулицу и другде, где се баве трговином, занатима и др.

Занимање становништва.

И по занимању, као и по осталоме, издвајају се мештани Преображења у односу на становнике околних села. Главно им је занимање трговина и занати, нарочито код становника који воде порекло од досељеника из охридске околине, којих је највише и који дају главно обележје становништва овога села. Њихови преци, када су се доселили, прича се, нису знали орати. Бавили су се поглавито трговином. Стајали су у трговачким везама са свима варошима, поглавито северне Македоније и Старе Србије. Из Неврокопа су доносили највише платно, гајтан и шамије; када су, веле, „по 70 товара“ еспапа истоваривали у Преобрежењу. У Кочане су нијвише носили клинце и ужад а отуд доносили пиринач. Њихови се потомци данас ради трговине крећу у сасвим другом смеру – допиру до Пеште.

Осим трговаца и занатлија има доста механџија, од занатлија је највише кујунџија, калајџија и самарџија, који као трговци и механџије раде у Врању и по осталим местима о округу врањском, а живе у Преображењу.

Земљорадња и сточарство им је споредно занимање и тиме се баве, колико да подмире своје потребе и то поглавито раде жене са укућанима, који остају код куће.

Село има своју школу, један дућан и једну механу.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Преображење (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Дубница, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је са обе стране Дубничке Реке, која постаје од два потока; Старо-селског са извориштем у Карпини испод цркве Св.Петра и Свето-илијског са извориштем под врхом Св. Илија честелински, на коме је црква Св. Илија. Одмах испод става та два потока настају куће села Дубница. Земља, на којој је село, негде је „пешчаник“ а негде „росуљица“.

Куће су на странама речне долине и у равници поред реке, а има их и у риду изван долине. Највише је кућа у равници поред реке, јер им је ту већи део земље за обрађивање а ту су се населили у њихови преци, кад су дошли из старог села Дубнице на данашње место.

Када река надође – само за време великих киша – сноси камење, засипа и односи њиве и баште око реке а и оближњим кућама наноси штете, те се по неки од становника измештају из својих кућа.

Воде.

Мештану користе воду за пиће из бунара, јер у селу нема извора, изузев што постоји једна чесма – Чолина Чешма.

Земље и шуме.

Све земље за обрађивање („оралије“) су им око села, близу сеоксих кућа. Шумом село није сиромашно, јер одмах изнад села, на пола сата хода, настаје планина Карпина са које становништво секу дрва поглавито на местима званима: Остра Глава, Лебовац, Св. Илији (честелински) и др.

Тип села.

И поред тога што су куће у овом селу збијене, ипак се оно дели на мале, које се зову: Ђокинска, Шорејска, Дромсанска, Ољачанска, Лисичарска, Митровска, Јовинска, Коларска, Живковска, Крпејска, Веђанска, Овчарска или Ус и Глобинска Мала.

Осим Овчарске Мале, која је на пола сата хода од села удаљена и Глобинске, која је у другој долини, одмах до села, све остале мале су једна до друге; раздваја их плот, река или сеоски пут.

У свакој мали изузев Ољачинске и Шорејске станује по једна породица, по чијем је презимену и мала добила име. Тако и Живкоској Мали станују Живковци, у Ђокинској – Ђокинци итд. У Овчарској Мали станују Овчарови и Шопови.

У селу има око 100 кућа.

Име селу.

Село је добило име од старог села, које је било изнад овог са обе стране Старо-селског Потока, где су данас многе ливаде. Одатле су, веле, дошлипрви досељеници, који су основали садашње село и назвали га Дубница, како се звало старо село, у коме су до тада живели. Одакле име Дубница не зна се поуздано, мада неки тврде да је постало због многих „дубица-дубова“ (храстова), којих је раније било много у овом крају.

Мале су доболе називе, како је већ речено, по именима родова, који у њима живе.

Старине у селу.

Изнад села је један голи „чукар“ зову Градиште и веле да је ту некада био град, од кога су данас заостале зидине. Њиве изнад Градишта зову се Бојине Њиве због тога што је ту некада био „бој“; онда причају да је и град у том боју „урнисан“. Ал. Јовановић је слушао предање, да су у Дубници живели Латини. Вероватно је да је Градиште из времена Римљана.

Постанак села и порекло становништва.

Дубница, како кажу, постоји „од века и амин“. Али данашње село Дубница није на истом месту, где је постојала стара Дубница. Све оно „зелениште“ – ливаде – око Старо-селског Потока, мештани зову Селиште, Старо Село или Стара Дубница и веле, да су њихови стари одатле „надошли“. Отуда су се покренули, како причају, због Арнаута, који су им много досађивали, а други опет кажу, што је вероватније, да су село напустили због имања, које им је било доле у равници, те им је онда постало лакше да пољопривредне производе доносе кућама. То се помештање десило по причању пре 200 година, једна за другом прешло је из старог села у данашње седам породица:

-Вађанци, Ђокинци, Митровци, Коларци, Шорејци, Живковци и Крпејци. Једна од породица из Старог Села издвојила се на другу страну, где је данас село Миливојце (Милијовце), које је такође постало од на исти начин постало и налази се непосредно поред Дубнице. Када се оних седам породица доселило у данашње село било је много шуме (храстова), коју су ови крчили. Онда нису знали за црно одело („руба груба“), већ су сви носили бело одело. Те су прве породице заузеле сву равницу око реке.

Доцније је село расло прираштајем и досељавањима. Тако су се доселили ове породице:

-Ољачинци су из Лопардинца, село под Турцима близу наше границе према Прешеву, одакле су добегли од Арнаута, који су им уграбили девојку.

-Дромсанци су из Шаинца (село у Врањској Пчињи у сливу Вардара). Дошли су као чивчије најпре у Судерце, па одатле у Дубницу.

-Лисичарци су из Тубужда, из мале Дулана.

-Овчарци су из Стајовца (село у Врањској Пчињи у сливу Вардара).

-Јованци су из Округлице, село у Пољаници, одакле су добегли од Арнаута, пре око 150 година.

-Глопци су из Александровца, ранијег имена Бок, у Врањском Поморављу, у срезу Пчињском.

Напомена: У тексту се не помињу Крсне славе по родовима а ни која је сеоска слава.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дубница (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Ратаје, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је у присоју на равници поред (Јужне) Мораве, а са обе стране Преображењске Реке, која има воде само зими и после кише.

Морава плави у пролеће поља свих села у њеној равници, па и Ратаја, али река Преображењска, када надође, чини штете усевима и наносом засипа дворове кућама, које су поред исте.

Воде и клима.

У селу име само неколико слабих извора. С тога на њима уједно поје стоку, а воду пију са бунара. Око извора на месту Слатина попада бео прах, који стока радо лиже (шалитра по мишљењу г. Кузмана Баџовића, учитеља у овом селу); те изворску воде не користе уопште.

Клима је поред Мораве хладнија  је него у околним селима, јер ничим село није заклоњено са северне стране. Снег обично пада од почетка новембра и одржи се до пролећа, висине и до једног метра. Ветрови су; зими север, у пролеће југ и запад а у јесен север, југ и запад а ретко када и исток. Најхладнији су север и исток.

Земље и шуме.

Земља за обрађивање је махом пескуша, помешана са глином а на брдашцима је смоница. На њивама сеју кукуруз и стрна жита.

Мештани имају заједничке пашњаке у Слатини близу села а остала им је од Мехемд-Паше, након ослобођења 1878. године, који је у селу имао чифлук.

Шуме нема у близини, него на даљини од 2 до 3 сата хода, на српско-турској граници, у планини Крапини. Гора је сва ситна од лиснатог дрвећа, а употребљава се за гориво.

Јеној породици са осредњи живот треба: пет хектара оралије, два јарма (пара) волова – или један добар пар, 20-25 оваца, једна крава, један коњ и један вепар.

Тип села.

Село је збијеног типа и дели се на шест ма(ха)ла: Војиновску, Сирминску, Чивлучку, Караџинску, Јашунску и Милошевску. Неке мале су раздвојене сеоским потоком.

Куће у селу су уопште распоређене без реда. Осим сеоских путева, поред којих су куће, село има и две главне улице (пута), који се секу у облику крста; једна је кроз средину села са истока на запад а другу чини друм при крају села. На друму су: дућан (бакалница), механа, ковачница, школа и црква, која је нешто даље од села. Усед поплава Преображењске Реке остао је у средини села празан простор, где је запис (заветина); ту се састају мештани о празницима.

Село има 96 кућа.

Највеће задруге су од 20 укућана, али је већ обичај, да се синови, након женидбе, одвоје од родитеља.

Име селу.

Становници веле, да је име села Ратаја посталп од занимања становника, јер су одвајкада били ратари и врло вредни, те им је сва земља била обрађена – уратајена.

Мале су назване по презименима појединих родова а Чивлучка по томе – што је ту био чифлук.

Старине у селу.

Старо село Ратаје било је на брду, источно на пола сата хода од данашњег села на Селишту, где су данас сеоски виногради. Са тог места се село померило:

1. Што су сеоске њиве биле доле, у равници поред Морве
2. Што је Усеин-Паша, као и претходник му Мехмед-Паша заузео најбоље њиве, па је с тога наредио, да се село пресели у равницу.

Осим Селишта, где је било старо Ратаје, постоји друго селиште Доње Жапско на четврт сата хода јужноод Ратаја, до саме цркве ратајске. Село је ту било поред старог Солунског Друма.

Старо Ратаје имало је заједничко гробље са оближњим селима Александровцем и Црним Лугом. Разлог томе је што су била у непосредној близини, једно од другог одаљено по четврт сата хода.

Има остатака калдрме од негдашњег Солунског Друма, који је водио десном страном Мораве а познато  је и место негдашњег хана поред тог друма.

Постанак села и порекло становништва.

Када је село настало – не зна се. Прича се да га је основао неки Војин, од кога данас има 30 кућа у шестомс тепену сродства. Пореклом су из садашње Старе Србије, одакле је добегао у ово село са својим братом Ристом, када су тамо завладали велики зулуми Арнаута (можда за време сеобе под патријарсима). Његови су потомци:

-Ћосини, Павленци и Ришини, славе Аранђеловдан.

Од Ристе, брата Војинова, воде порекло – јашунска породица:

-Милошеви, Шукареви, Бишкови, Сејизови и по женској линији:

-Бошкови. О претку Бошкових прича се ово: Звао се Бошко и био је пореклом из Босне. Био је трговац и идући путем, који је водио кроз Ратаје, заноћи у кући деда Ристе и том се приликом загледа у кћер његову, којом се потом ожени и тако остане у овом селу. Он је славио Никољдан, па су – веле – и Ристинци (Ристини потомци) узели исту славу.

-Стојковићи, Станимировићи и Николинци, Ђурђиц. Њихов предак Станимир Сирмински, који је побегао од Призрена (по некима из Моравице) због насиља арнаутског. Најпре је дошао и село Кршевицу (данас под Турцима, близу границе), одакле га је Усеина-Паша са породицом довео у Ратаје за свог чивчију. Од њега је остало 15 кућа у петом степену сродства.

-Караџинци. Њихов предак Караџа је пореком из Ћустендил Бање, одакле је дошао у Црвени Град (село у Врањској Пчињи у сливу Вардара) а одатле у ово село. Био је хајдук, па се тек у овом селу смирио. Од њега има данас 6 кућа у сродству до четвртог степена.

-Џунгури, Зунзарци, Дивитовци и др. Најдоцније се доселило десетак чивчија, који су дошли из Старе Србије на земљу Усеин-Паше и Сулиман-бега; и данас су врло сиромашни.

Када се деда Војин доселио, прича се, да је морао крчити шуму.

Међу мештанима овог села нема разлике, једино што  Сирминци пазе више на одело.

Сеоска слава је Рожденство Богородице а заветина Трећи дан Духова.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ратаје (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Доње Требешиње, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

[caption id="attachment_61038" align="aligncenter" width="800"] Храм Св. ахангела Гаврила у Доњем Требешињу[/caption]

Положај села.

Село се налази са обе стране Требешињске Реке. Већи део села је у присоју, на десној страни реке; само је једна мала на супротној, левој страни. Земља на којој су куће је иловача („смолница“). Када река надође, за  време великих киша, плави само поља, јер куће нису близу реке, те их она не може плавити. Шуме нема у близини села; дрва доносе из околних места, која су од села удаљена један сат хода.

Воде.

Кладенаца има доста, сви су поред реке и обично н нарасту, када река надође.  Мештани користе воду за пиће са тих кладенаца и из бунара, којих у селу има доста.

Тип села.

Село јеподељено на ове мале: Јуручку ( у којој је 12 кућа), Кобанску (11), Тегарску (14), Веселинску (14), Бошњачку (8), Грујинску (8), Јанчевчанску (18), Вучковску (12), Ћаинску (31) и Дингарску Малу. Мале су међусобно удаљене од 150-200 метара; једино је Дингарска Мала реком одвојена од осталих. Куће су у малама збијене, али нису ушорене. Раније је задруга било доста, сада су ређе; највеће задруге у селу броје од 20 до 25 укућана.

Старине у селу.

На један километар далеко од села налази се Селиште, за које се прича да је ту некада било село, па се одатле, због чуме, раселило и преместило на исток, где је тада било шуме и лугова.

Име селу.

Село је, како причају, добило име на овај начин: некада је у Горњем Требешињу постојао манастир Св. Арханђела Гаврила, чије се развалине и данас налазе; за време празничких дана мештани су ишли – у то доба, када је манастир постојао – и требили жито, грах и друго, те је због тога, веле, и село добило име Требешиње.

Мале су назване по презименима породица које у њима станују. Тегарска мала раније се звала Ћурчијска због неког ћурчије, који се први доселио у Доње Требешиње из Сурдула. Кобанска Мала названа по томе, што један од њених становника није умео рећи табан него „кобан“; њега прозову „Кобан“, потом целу породицу а доцније и малу.

Постанак села и порекло становништва.

-Јанчевчанци, Аранђеловдан, су најстарији род у селу, јер су се најпре доселили у село – Јанчевчанску Малу. Њиховом претку, оснивачу рода, било је име Јанче.

-Бошњаци, Аранђеловдан, су се доселили из Босне.

-Веселинсци и Вучковци, Никољдан, су се доселили из Вучитрна.

-Џоганци и Дурини, Аранђеловдан,  су се доселили из Огута (село у Врањској Пчињи у селиву Врадара).

-Тегарци и Кобанци, Аранђеловдан, су се доселили из Сурдула.

-Јуручци, Аранђеловдан и Никољдан, из Јуручке Мале су се доселили из Љутежа (у Масуричком срезу).

На источном крају села постоји Циганска Мала у којој живе:

-Ђорговци, вере источно-оравославне а говоре српски, ретко кад цигански, јер га и не знају добро. Прича е, да су се доселили из унутрашњости Србије. Дошао је са породицом неки Ђорго, те су се, веле, по њему назвали Ђорговцима. Махом су свирачи. Само у једној породици, поред свирача, има и ковача.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Врањска Пчиња“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Доње Требешиње (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Мијовце, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је на левој страни реке Ветернице, по странама Остроглавскога Потока и Мијовске Реке, и по коси, која је између тих долина. Долина Остроглавскога Потока, која се у овом селу зове зове Бара, дубока је и већим делом под шумом. И долина Мијовске Реке је дубока, уска и стране су јој под шумом.

У ономе делу те долине, где су куће села Мијовца, постоји проширење долине, које се зове Крушкар; раван је доста пространа и ту су њиве и ливаде.

До 1878. године у том проширењу са леве стране Реке постојала је џамија. Куће по коси су близу пута (насипа) сеоског.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора и потока.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су поглавито око кућа, које су већином на месту бивших арнаутских кућа; остало земљиште је под шумом.

Тип села.

Село је разбијеног типа. Ма(ха)ла у селу нема, јер је данашње становништво скоро насељено (од 1878. године) и мале се нису могле издовијити. У селу има свега 17 кућа.

Постанак села и порекло становништва,

Не зна се када је први пут засељено село Мијовце. До 1878. године у њему су живели Арнаути, који су онда напустили село да би се потом почели насељавати Срби и то:

-Марковићи (Станко и Димитрије) су и з Мијаковца, славе Аранђеловдан.

-Цветковићи (Крстља и Тонча) су из Пчиње.

Из Големог Села су досељени:

-Цветковић Наста;

-Пејковићи – Стојан, Станисав и Милан;

-Стојковић Алекса;

-Стојановић Илија;

-Јовић Стојко;

-Стојановић Горча;

-Стојковић Здравко;

-Ђорђевић Анта и;

-Стојановићи – Миле и Илија.

Сви славе Никољдан.

-Јовановић Стева, слави Св. Ђорђа и;

-Стевановић Илија – слави Аранђеловдан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мијовце (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Остра Глава, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је на коси, Остроглавскоме Риду, који је између Остроглавске Реке и Остроглавскога Потока. На том риду се две чуке, обе под густом шумом. Куће су на падинама са обе стране рида, недалеко од сеоског пута.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора и потока.

Земље и шуме.

Њиве и ливаде су поглавито око кућа, јер се ваћина становника доселила на готова арнаутска имања, која и данас носе њихова имена: Јусеново Кућиште, Ишљанова Њива и др. Осим тога њива има и на местима званим: Селиште, Копотина, Жар, Баба-Ношкин Рид (косаница је Дупељевскога Рида), итд. Остало земљиште је под шумом, која је или бука (Букар на десној страни Алијине Долине) или храстовина (у изворишту Остроглавскога Потока) или је „срчовина“ по риду.

Земља је доста слаба. Да једна породица од 10 чланова може опстати потребно је: 30 ралица земље, 100 комада ситне стоке (нарочито због ђубрења-гнојења земље), два пара волова и два коња.

Тип села.

Село је разбијеног типа. Подељено је на две мале; Остру Главу и Синорски Деја. Остра Глава се сматра као мала – „засеок“ Големога Села. У задрузи Живка Стојановића има око 25 укућана. У селу има 10 кућа.

Колибе.

Ван кућа су свега три колибе са трлима (једног човека) на местима Ишљамовој Њиви, Баба-Ношкином Риду и Селишту. На тим местима стока борави наизменично преко целе године, те се тако ђубре њиве околне.

Старине у селу.

У селу постоји старо Селиште, које су тако и Арнаути звали. До 1878. године на њему су биле две арнаутске куће.

Постоји и Гробиште, на коме данас нема никаквих остатака.

Постанак села и порекло становништва.

Прича се да је пре Арнаута, који су у Острој Глави живели до 1878. године, село било насељено Србима. Од њих је јамачно и засотало данашње Гробиште и Селиште и изгледа, да су Срби најпре основали ово село и дали му назив Остра Глава. По доласку Арнаута Срби су, по причању, побегли низ Ветерницу, у унутрашњост данашње Србије. Заузевши Остру Главу насилнички, ти су Арнаути потом отимали земљу од Големо-сељана. Године 1861. Остру Главу као арнаутско село помиње Хан – Ostraglawa. До 1878. године у Острој Глави је било око 10 арнаутских кућа. За време ослобођења сви су Арнаути побегли из Остре Главе а уместо њих су се доселили Срби; око 7 кућа из Големог Села:

-Речперски Марко*;

-Ђокавски Станко* и др.

Досељено је четири куће из Пчиње;

-Недељко* и Петко* из Русца и др.

*Не помињу се ни Крсне славе нити презимена, оп. Милодан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло становништва, село Остра Глава (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Големо Село, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Големо Село је највеће село у овој области. Налази се са обе стране реке Ветернице, одакле ова тече Клисуром. Мањи део села је у равници, поред реке а већи део по косаницама и странама долина притока ветерничких. Све сеоске куће, као и имања (њиве, баште и ливаде) су изван домашаја река и потока. Једино, када Ветерница надође, нанесе штете по којој њиви или башти а због тога су неке зграде премештене, мада и данас има кућа поред реке, али нису изложене поплавама.

Воде и клима.

Мештани користе воду за пиће из кладенаца, бунара, са потока и река; зими поглавито са река а лети са кладенаца, којих има свуда где и кућа. Кладенци су јаки и не пресушују, једино су слабији у Баљковцу. Познати кладенци су: Дуруков Кладенац, Мирска Падина, Шишавица, Белова Бара, Груна Бара, Јађупка, Брекинче, Криво Кладенче, Вирови, Китке, Мајкићу Преслап, Стари Кладенац, Анђелинков Кладенац, Лешје, Панчарица, Баљковац, Полом, Петлова Бара и др.

У неким изворима вода је зими врло топла („као грејана“), у њој се лед одмах истопи; зими са њих нико не пије воду, једино када је оставе да се охлади, а служе се водом са потока. Лети је у тим изворима хладна. На неким местима, попут Белове Баре, Беривојштици и др. вода је слана, те се ту прикупља стока и лиже влажна места. Самовилски Кладенац (у Дубју) сматра се за лековит – лечи од рана. И код места Манастира постоји један извор, чијом се водом становници умивају, када се окрастају; ту је био „барчуг“, мештани га очистили и сада је извор.

Западни ветар мештани називају „горњи ветар“. Када он зими „тера“ облак – биће снег (или киша). Источни ветар зову „козјодерац“ и када зими дува – најхладнији је; никада не досноси кишу; дохвата брда па се разбије.

Земље и шуме.

Њиве („оралије“) становници већином имају око кућа, а и даље од кућа на местима званим: Ракитовица, Голи Млаз, Змијарник, Дренова Глава, Бегова Бара, Забелина, Угрин До, Међина, Кузманова Чука, Тракино Кућиште, Лабаћевица, Орашје, Цилина Падина, Гуштрица, Репељица, Јеленац, Поног, Бошковица, Бајин До, Лешје, Змијопек, Брдарица, Кујинац, Дрење, Панчарица, Мијачовица, Власен (расте висока трава „власен“), Мраковштица, Баљковац, Вртача, Обршина, Доња Шума, Дубје, Бобиште, Витановица, Градавица, Луке, Загробиште, Беличевица, Преке Њиве, Срндаће, Дулан, Петлова Глава и др.

Највиша су места Прокопије, Китке, Мајкићи Преслап, Срндаће, Б'бњи Орница, Попова Падина и др. На њима данас сеју овас, а јечам је сејан док је био „новина“; кукуруз на тим местима остаје зелен. Изузев поменутих места, близу осталих нађе се и по која кућа.

Испаше има на местима званим: Иванова Чука, Стајкова Шума, Попова Падина, Голема Крушка, Призетко, Мала Гарина, Голема Гарина, Базарник, Тумба, Коласто Лазинче, Јанкића Падина, Бугарско Кућиште, Вирови, Брекинче, Катићева Ливада, Станимирово Трлиште, Липа, Дојћи Вирови, Срман, Пржар и др.

На свим тим местима има и шуме и по нека њива. Шуме има и на местима званим: Рашева Падина, Равњак, Клинчев Трап, Доњо Грашиште, Крњино Њивче, Полом, Косовица, Старо Гумно и др. Шума је већином букова, дубовина, благунова и др. Само је на неким местима шума подељена.

Тип села.

У почетку, по предању, ово село је било поглавито збијеног типа. Када је  турска војска преко Пољанице кренула на Кара-Ђорђа и Хајдук Вељка, куће Големог Села биле су у реци поред Ветернице. Одатле су се становници разишли и данас је село разбијеног типа, подељено у мале: Рекаре, Топлик, Варожег, Беривојштица, Дубје, Голи Млаз, Синорски Део, Селиште, Ливађе, Синорје, Бајандолску и Баљковачку Малу.

Све су те мале, од Рекара, који је поред Ветрнице, звездасто распоређене у правцу долина и коса, које се према Ветерници спуштају. Растављене су међу собом земљиштем, потоком, долином, страном долине, шумом – или су мале, као Дубје и др. на савим издвојеним, самосталним положајима. Негде мале прелазе једна у другу а негде су удаљене једна од друге 5 до 10 минута хода. Куће у малама су различито удаљене. Најзбијеније су у мали Рекарима, где је судница, школа, механа, дућан, ковачница и др.

Данас је задруга све мање. Већа задруга је Јована Рашића, у којој има преко 20 укућана.

У селу има око 240 кућа, укључујући и Остру Главу.

Старине у селу.

Са дессне стране Ветернице постоји градиште или „метеризиште“. Где има камена од некадашње тврђаве.

На Витановици, на месту званом Павуница, постоји црквиште, где се распознају темељи некадашње цркве. Око тог места има остатака старе храстове горе. Храм је био посвећен Св. Прокопију а литија се носи на Спасовдан.

Црквиште постоји и на брду Прокопију. Прича се да је ту раније била црква, која је грађена још у доба када је у Трстени било око 70 српских кућа и када су сва околна арнаутска села била српска.

Испод Иванове Чуке, између Манастирске и Остроглавске Реке, постоји место звано Манастир. Ту је на развалинама старе цркве подигнута нова, обична црквица.

Старих гробаља има на неколико места; Латинско Гробље на Градавици и на месту званом Гуштерица.

Селишта има на два места. Једно је на левој страни долине Сенске Реке близу кућа Гиздавкиних. Старо Село је поред Ветрнице.

У Баљковцу се наилази на „згурије“, ћерамидине и др. Ту су, веле, биле ковачнице.

На месту званом Рупица, које је у изворишту Сенске Реке у близини Дрмана (шума) и Репељице (њиве) је раније био збег. Прича се да су се преци данашњих становника ту крили од Турака (кесеџија) три године – и ови их никако нису могли наћи; дању су радили по њивама а ноћу враћали у збег. Тек када се један од Турака попео на високу дуб на Бранковој Чуки, спазио је ватру и збег. Онда су их напали и опљачкали.

Постанак села и порекло становништва.

Не зна се ко је први заселио данашње Големо Село. Прича се да је некада у њему било 90 кућа, да би ударила чума и уништила сво село. Ипак, за породице:

-Павлетовци или Бајандолци, Никољдан, познати су као „старовремци“. Неки кажу да су од њих и породица;

-Гиздавкини.

-Речперци нису сви од „једне крви“. Једни воде порекло од Лингура (влашки Цигани) за кога се преудала једна жена (Неда). И данас на њима старији људи запажају неке знаке њиховог порекла. Остали Речпарци су су прави потомци она два брата, што се и по њима познаје. Најпре су се звали Метерци, односно Цигани, па су доцније названи Речпарци по некоме њиховом претку, деди Стојку – који је био „речпарин“, однсно сточни трговац. Има их 40 кућа, славе Никољдан.

-Којићевци, Св.Ђорђе. Њихов предак живео је у данашњем селу Рожданцу код Чоринога Кладенца, где и данас постоји Којићева Ливада, па је одатле прешао у Големо Село.

За горе наведене се  прича да су пореклом од становништва Старог-Големог Села, пре помора од чуме.

За старинце се сматрају и:

-Богдановци (по старом Белчевци), славе Никољдан.

Досељеници су:

-Доинци, чији су се прадедови доселили из оближњег села Лалинаца, одакле су побегли од Арнаута, који су отели село. Воде порекло од неког детета, које је овчар нашао у папрату, па га је одгајио, те су по томе названи Доинцима (по дојењу). Славе Св, Јована Крститеља.

-Доганци, св. Ђорђе. Преци су им из „врањско“, одакле су побегли. Познати сеу као веома опаки људи.

-Пицанци су од Куршумлије. Били су најпре у Прекоброду (Лалинце) па су отуда дошли у ово село. Од њих су:

-Дунђерци, који славе Аранђеловдан.

-Ђокавци (Деда-Ђорђијанци), Св. Ђорђе, су из села Зарбинца. Тамо су им дошли Арнаути на преноћиште и ови их примили. Када су им сутрадан рекли да могу ићи, нашта су им Арнаути одговорили како су они доста ишли, те да сада домаћини треба да иду. Тако су Ђокавци напустили Зарбинце и дошли у ово село. Од њих су Деда-Ђорђијанци.

-Бугарци, Никољдан, су из данашње југозападне Бугарске, где су убили кума и добегли у Големо Село. Због тога се, веле, у њиховој породици увек мађе некос акато чељаде.

-Пилештарци су пореклом из Равне Бање (Јабланички срез), где им је предак радио на самокову, па се овде доселио и удомио. Не каже се коју славу славе.

-Десивојчани (Кесманци по старом). Аранђеловдан, су из села Десивојца, одакле су досељени пре 90-100 година побегавши од  Арнаута, који су им убили прадеду, који је, веле, остао незакопан. Уз то морали су напустити и своје имање, па и 60 товара жита, Старо презиме им је Кесманци, како се и данас зову неки из те породице, којих има по осталим селима – Крушевој Глави, Градњи и др. Прича се да су до скора чували три тапије, које су им, веле, остале још од кнеза Лазара, по којима су имали права на Десивојце, Зарбинце и пола Градње.

-Ковачевци (Кржинци), Никољдан, су, по старом презимену Веселинци, досељени из села Кржинаца код Владичиног Хана где имају рођаке. Побегли су због турског зулума.

-Калуђерци* су из села Калуђери у Клисури.

-Враготерци* су из Калуђераца, село у Клисури ветерничкој, одакле су добегли пре 90-100 година због турског зулума, када је око 170 крџалија пошло низ Ветерницу на Кара-Ђорђа.

-Савини, Аранђеловдан, су пореклом из „ново брдско“, досељени пре 90-100 година. Побегли су браћа Сава, Вуча и Павол са оцем Ристом. Тамо су Арнаути хтели да им уграбе сестру, те су били пиморани да беже. Неко време су провели у Мркољу (Јабланички срез), па отуда дошли у Големо Село.

-Кесерци* су из Стрешка. Предак има остао сироче – па га пре 100 година – Ђокавци одгајили и оженили.

-Таратањци, Никољдан, су из Ушевца, одакле су побегли од Арнаута, који су им отели сестру и понели у Добрејанце. Деда Гмитар са браћом појури за Арнаутима и склони се у данашњу цркву Добрејенску, поред које је водио пут, којим су Арнаути пошли. Када су наишли, ови их нападну пушчаном паљбом, којом приликом су убили два Арнаута и девојку.

-Пешић Стоилко* је пореклом из Криве Реке, одакле је добагао са оцем пре 60 година. Тамо су им Арнаути присвојили једну сестру, па хтели и другу, те ови побегну. Зову га Ера по некоме Миљку Ери, из чије се породице оженио.

-Стамболци, Аранђеловдан, су названи по Стамболу, куда су им преци гонили на продају овнове о говеда. Старином су из Десивојца а овде су се доселили пре 50-60 година из Студене. Иста су породица са Десивојчанима.

-Шуманци, Никољдан, су из села Шумана,одакле су им дошли прадедови.

-Цветковићи (Ђорђе), Никољдан, су из Добрејанца.

-Станковићи (Јања)* су из Печењевца, одакле га је довела мајка пре 60 година, пошто се преудала у овом селу, за Гмитра из Ушевца.

Сеоска слава је Спасовдан.

*Не каже се коју славу славе.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Големо Село (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Градња, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово село је својим положајем захватило доста велики простор. Главни део је са обе стране потока Крушевоглавског и Мртве Стране, и реке Грађанске, која од њих настаје. Није у свим деловима долинско, нарочито део села од Лазине па према Големом Селу.

Воде и клима.

Мештани користе воду за пиће већином са кладенаца а зими са потока и река. Бунара има мало, свега четири. Познати су кладенци: Св. Петка, Дурук, Дулан, Горњи Кладенац, Крушје и други, познати по презимену породица, близу чијих је кућа кладенац као: Картевелски, Шуруменски и др. Осим њих има извора (у Доњој Мали, Мртвој Страни и др.) поред реке, али их ова, при надоласку, често квари и затрпава.

Од лековитих извора позната је Водица у Парчевиној Страни, где се мешатани умивају и видају ране.

У деловима села, који су у заклону као например у реци, не дувају ветрови, те се не осећа толика хладноћа као у малама, где су куће по косама.

Земље и шуме.

Њива има око кућа, а изван кућа на местима званим: Совчине, Вучјак, Селиште, Парчевина Страна, Св. Петка, Смолница, Пресвета, Станчики, Орлов Час, Орниче, Ђурина Бара, Луг, Влашки Рид, Китица, Мртва Страна, Лајковица, Присађе, Дулан, Рајкин Ч'с, Батково, Богданов До, Крушје, Ограђа, Бацин Трап, Бречики, Бећировица, Ланиште, Околеж, Пожаревац и др. На неким од ових места има ливада и шума понегде.

Испаше ово село има врло мало и то на местима званима: Орниче, Станчики, Ровине, Пресвета, Китица, Мамићева Чука, Милошев Деја и др. На тим местима има по мало и шуме. Ту су биле њиве, па су их, ради паше, запустили. То им је заједничка утрина, и сваки према броју грла плаћа испашу. Ипак, ова утрина је незнатна и становници готово од свих села у Пољаници најмање стоке одгајају.

Шуме у овом селу мештани имају само местимично по странама долина или понегде по косама и зову их као и њиве, које су поред њих. Забране имају готово сви имућнији људи ван овога села а по атарима села у Клисури или са леве стране Ветернице, где има мног шуме.

Тип села.

И село Градња је у почетку била збијеног типа. Све су куће међу собом близу, пред реке, где је школа, црква а и селиште. Трла и колибе становници су имали не местима где су им сада куће. Из села поред реке почели су се измештати пре 90-100 година. Село се на тај начин ширило на све стране, звездасто ка Мрвој Страни, Лазини, Ланишту, Лајковици и низ реку.

Сада је Градња разбијеног типа, подељена у ове мале: Горњу, Шуруменску, Доњу, Веселинску, Лазину или Џелепску и Џангалску Малу. Неке мале се једна на друге наслањају, неке раздваја коса, обично земљиште, поток, где су куће и по 5-15 минута хода међусобно удаљене.

Куће у малама обично су по групама али има и појединачних-усамљених, удаљене од осталих кућа од 80-120-150 корака па и више, а већином су поред или у близини сеоских путева. Куће поред самог пута су збијене, удаљене од 20-30 корака, каквих кућа има у Шуруменској Мали или у делу села, где су саставци Крушеглавског Потока и потока Мртве Стране. Ту Градња има збијени тип. Виђају се и групе кућа издељених задругара, Таквих има готово у свакој мали овога села.

Средином прошлог века (1861. године) у Градњи је било око 40 кућа. Данас их има око 75.

Име села.

Име селу Градња је јамачно по некадашњем граду, који је по предању био близу ушћа Грађансек Реке у Ветерницу. Мале су назване по презимену породица, које станују у њима. Џангалска Мала је названа по презимену Џангалаца, како су звани становници те мале, јер су били џангалисти, односно високи и крупни. Неке мале носе топографске називе.

Старине у селу.

Са леве стране Грађанске Реке близу њеног ушћа у Ветерницу, „међу реке“, био је, веле, град у раније доба, те је и село Градња по томе добила име. Близу тог места, поред Ветернице, постоје Царинске Луке, где су најбоље њиве овдашњих становника.

Са леве стране Крушево-главске Реке постоји црквиште, где је раније била црква Св. Петке. Прича се, да је ту био и манастир, који је разорен, кад је српско царство пропало. Ту је близу и познати кладенац Св. Петка.

Са десне стране Грађанске Реке, испод садашње основне школе, на месту званом Вучјак, постоји старо гробље у коме се нико не копа. Осим тога постоје још два гробља, у којима се сахрањују становници овога села. Једно је код црккве а друго у Лазини и оно је старије.

У долини потока Мртве Стране постоји старо селиште, а према њему је, веле, старо гробље села Урманице.

Постаји селиште и у долини Грађанске Реке, са десне стране близу садашње основне школе. Ту је постојала турска кула, којој су мештани ноћи поткопавали темељ, услед чега се срушила и више је Турци нису подигли.

У долине Мртве Стране са десне стране потока постоји селиште, где су сада њиве. Оно је, кажу, од давнина.

Испод Лазине постоји место, звано Лазиште, где је било старо „лојзе“. Ту сада има старих гиџа (чокота).

Постанак села и порекло становништва.

Када је данашње село Градња настало, не може се дознати. Има у селу неколико породица, за које кажу да су „кадимлије“, односно старинци, као што су: Шикопарци, Џелепци (Џелепчани) и Грнчарци. Њихово порекло се унеколико зна, али не поуздано.

-Шикопарци, Сранђеловдан и Никољдан. У њих спадају:

-Поп-Васини, Јанковићи, Тувегџици и др.

За њих се прича (поп Стоилко из те породице) да су пореком од Приштине, одакле се дослио деда поп Гмитра из те породице. Уз то, они су први донели у Пољаницу „папр“ – бибер, за који се дотле није знало у Пољаници.

-Џелепци (Џелепчани), половина слави Аранђеловдан а половина Никољдан, су дошли из села Декутинца после Шикопараца. Данашњи потомци су им осми појас, али се не узимају међу собом. Прича се, да је данашње село Студена била џелепска „к'шла“ – где им је стока боравила. Доцније  је један од њих продао Студену за 60 гроша неком Турчину из Лесковца. Овај је затим населио у данашњу Студену породицу Ждегловчане, који су дошли из села Ждегловца. Њихова је била Лазина. Њихов прадед имао ко 1400 оваца. Имао је брата Ћор-Николу, кога отера од себе давши му 700 оваца. Од тог Николе воде порекло:

-Рамчинци, којих, осим у овом селу, има у Смиловићу и Урманици. Неки од њих се зову:

-Деспотовци, по неком Деспоту, како је било име једном њиховом претку.

Из породице џелепске многи су се иселили из Градње и има их Вукањи (наводно код Крушевца), у Грејетину, у Рамној Реци, у Оруглици.

-Грнчарци, Аранђеловдан и Никољдан, воде порекло од неког дошљака из околине Врања. У селу Градња, кажу, није било писменог човека, те потраже и нађу у Врању неког ћурчију, који је био писмен, доведу га у селу, пошто га запопе. То је био такозвани Бели Поп, који је био пореклом из села Муовца (Моравица). Прича се, када је Бели Поп дошао, да у Пољаници и близу Пољанице није било Арнаута, нити је било букове шуме, папрата а у планини Кукавици бор је затекао.

-Џеласинци и Кесерци, Аранђеловдан, су пореклом из Ниша, одакле је добегао предак им Анђелко. Тамо је убио Турчина и своју жену, коју је са њим нашао. Неки од њих се данас зову Кесерци по томе, што се један од њихови предака ожени од Кесераца у Стрешку. Од њих су Цветанови у Моштаници (Пчињски срез). Један од предака се звао Угрин, по коме се и једна ливадица зове Угриново Ливаче.

-Веселинци, Никољдан, су из Костомлатице, где и данас постоји „веселинско воденичиште“. Данас су у шестом појасу сродства. Има их у Сувотини близу Житковца, недалеко од Алексинца.

-Џангалци и Јовиловци, Никољдан и Св. Богородица, су из Дајкинца; они су у петом степену сродства; неки од њих се зову Јовиловци. Њихов предак призећен је у Џелепце, једна кућа слави Св. Богородицу, остале Никољдан.

-Калуђерци или Калуђерчани (по старом Богданци), Аранђеловдан, су старином са Косова, Отуда је добегао њихов предак Војин због убиства неког Турчина. Он се доселио у данашње село Барје (у Клисури), где је био момак код Арнаута. Из Барја се пресели у оближње село „каурско село“ Вину, где се ожени, јер му у арнаутском селу Барју нико није хтео дати девојку. Ту је у Вини и кума окумио. Имао је сина Богдана. Из Вине пређе у Калуђерце (у Клисури), где су заузели више земље. Њихови потомци су морали напустити Калуђерце због Арнаута, са којима су се после многих досађивања (узимали им вола, коња, со, воденицу и др) завадили. Један о њих, Јован са сином Стојком, чијег су старијег брата Цветана убили Арнаути, побегне из села Калуђерица у оближњу Градњу (у Пољаници). Ту их спахија прими и допусти им, да сами одаберу земљу и место, где ће се настаниити. Браћа Јованова побегну, неки у Вину, неки у Букову Главу.

-Ружићевци, Никољдан, су из села Ружића код Гњилана. Одатле им се доселио чукундед, пошто је тамо убио Арнаутина. Има их у Власотинцу и по унутрашњости Србије.

-Шурименци, Никољдан, су из оближњњег села Студене, одакле им је добегао деда због Арнаута из села Лалинаца.

-Ћосинци, Никодан, су из Виногоша, одакле им се дослиио предак, по занимању мутапџија, пре 80-90 година, због сиромаштва. Призетио се у Џелепчане.

-Картавелци, Аранђеловдан, су из села Манајла код Владичиног Хана, одакле су им преци дошли пре 80 година у Градњу, где их је господар (Турчин) населио. Има их у Калиманцу.

-Тодоровци, Аранђеловдан, су из Гумеришта (у Виногошу), одакле им се предак доселио пре 50 година, чувши да се у овом селу живи много боље.

-Маринковци, Никољдан, су из села Козара код Грделице. Њихов је предак – дед био је хајдук, па га тамо убију, те његови побегну пре 50-60 година у Градњу, где их је господар населио.

-Крстинци, Св. Петка, су из села Јабукова, одакле им се предак доселио пре 90 година, где је имао своје рођаке, који су га населили.

-Колареви, Никољдан, су из Брестова.

-Шагринци, Аранђеловдан, су из Стрешка, одакле им је предак дошао пре 40 година пошто се призетио у џелепској породици.

-Рагушинци, Никољдан, су из Големог Села, одакле им се предак доселио пре 40-50 година а старина им је из „ново брдско“.

-Грбинци или Раљакчинци, Аранђеловдан, су из Белишева, одакле им је дошао предак пре 40 година, пошто се призетио у кући Ристе Стречанина, који се пре 70-80 година доселио из Стрешка. Слава је Ристина.

-Баба-Радин (Стојко) је из Копашнице близу Грделице. На каже се коју славу слави.

-Милић (Станко – „Стречко“), Никољдан, је из Ушевца од породице Седлараца.

Сеоска слава је Св. Тројица и Св. Тодор.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Градња (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Власе, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово село је са обе стране реке Ветернице. Већим делом је долинско село, мало је кућа на површини коса „ридова“. Главни део села је са леве стране Ветернице, у долини Трстенске или Власачке Реке, леве приточице Ветернице. Куће у том деслу села су по странама долине Трстенске Реке од њеног ушћа у Ветерницу па до Калине Долине, чији поток утиче са леве стране у Трстенску Реку. Неколико кућа је у почетку Калине Долине, на месту Карагузовцу. Неке су са обе стране жупне долинице Баре, која се пружа од Калине Долине у правцу Трстенске Реке, у коју њен поток са леве стране утиче. Остале куће су поред Трстенске Реке, као и по косаницама и падинама на странама долине, а има их и по риду. Неколико кућа је са десне стране, недалеке од ушћа, Станачке Реке, леве приточице Ветернице а неколико је у групицама распоређених уз леву страну долине Ветернице између Трстенске Реке и Баљковачке Долине. Изнад кућа је шума, које ту има местимично док су испод кућа њиве. Долина Баљковац дели Власе од Големог Села. Куће са десне стране Ветернице су поред пута, који води долином ове реке док су неке даље од пута, уз страну долине, удаљене једна од друге. Трстенска и Станачка Река су праве планинске речице, које понекад надолазе али не чине штете кућама и имањима.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са кладенаца, од којих су главнији у селу а и даље од њега: Јелица, Бара, Обршина, Доња Бара, Језеро, Кладенац у Бресју, у Обарку, Ковачев Кладенац, Вуксановица и Оранице. Никада не пресушују. Осим ових становници пију и речну воду. У селу постоји и Слана Вода, код општинске суднице. Она лечи ране.

Земље и шуме.

Већи део њива је око кућа сеоских, али је има и даље, ван кућа, а на местима званим: Густа Трница, Беле Лазине, Дренова Глава, Мраковштица, Драгобушка Бара, Бресје, Дубоке, Липа, Кујнац, Обршина, Зајча Страна, Мијаков Брег, Китице, Пресвета, Обарак, Широки Пут, Бунушански Брег, Царинске Луке, Горња и Доња Росуља, Шумак, Рамњак, Вуксановица, Церов Рид, Слане Ливаде, Велаковица, Бачиште и Селиште. Та су места удаљена од кућа од 5 минута до пола сата хода. Највише су њиве на месту Густој Трници. Тамо сеју овас.

Паше има на местима званим: Росољица, Јабука, Криви Дел, Мивтарево Приче, Рамниште и др. То им је, изузев Рамништа, сеоска утрина, која је остала од Арнаута; на њу порез плаћају. На тим местима има и шуме. Шума им је била заједничка, а ту и испаша Мртвица и Доње Приче. Била је господарска па су је мештани купили за 300 кеса и поделили међу собом на 80 деоница. Шуме има и на другим местима, као што су: Миљак, Големи Шиб, Рамњак, Душина Чука и др. Сва је од лиснатог дрвећа.

Тип села.

Власе је село разбијеног типа, подељено у две мале, право Власе или, како кажу, Горња Мала и Зајска Мала. Горњу Малу чини део села са леве стране Ветернице дока је Зајска Мала на десној страни. Део села у близини ушћа Власачке Реке у Ветерницу има изглед збијеног типа. Ту је судница, ковачница а близу је и сеоско гробље. Уопште, идући ушћу куће су збијеније, док је према изворишту разбијеније, тако да је крајња кућа уз реку далеко од сталих 10 минута хода. Те су групе кућа по косаницама или падинама, куда воде сеоски путеви. Раставља их долина потока.

Задруга у селу нема а било их је раније. Ђоргазовци су до пре неколико година живели у задрузи од 30 укућана.

Прича се како јеу селу било најпре 6 кућа, па 11 а пре 30-40 година било их јеоко 50. Данас у Власу има 80 кућа, 65 у Горњој и 15 у Зајској Мали.

Старине у селу.

Са десне стране Власачке реке испод Душине Чуке, према потоку Калине Долине постоји старо селиште звано Бачиште. Преци старинаца овог села, Јанковаца, живели су у том селишту. Данашње село Власе развило се од када је то село са селишта расељено.

Према том старом селишту, са леве стране Власачке Реке испод ушћа потока Калине Долине постоји старо гробље, од кога  су остале само 2-3 крстаче док су остале поразбијане.

Са десне стране Власачке Реке недалеко од њеног ушћа у Ветерниоцу постоје темељи и зидине негдашње цркве. Кажу да је била „латинска“. Ту постоји и старо гробље.

Поред Ветернице, где су њиве Царинске Луке ископавали су цигле, те се мисли да је ти некада било неко градиште.

Са десене стране Ветернице на месту Горњој Росуљи, где је међа Градња и Власа, постојало је старо гробље, по некима „латинско“; по другима „јеврејско“. Мештани су ископавали крупне кости „од људи џидовије – џинова“.

Са леве стране Власаче реке, на месту Ровинама постоји селиште, где су наилазили на стари новац.

Постанак села и порекло становништва.

-Јанковци, Аранђеловдан. Зачетак овог села се губи у давнини. Преци данашњих Јанковаца, који су старинци, живели су у селу када је оно било у старом селишту. Они јамачно воде порекло од старога, можда средњевековног становништва ове области. Данас их у селу има 5 кућа и слаби су по имању. Многи су се иселили. Некада је најбоље имање било њихово. Били су „опорити“ премаа Турцима а и према досељеницма. Са њима су иста породица:

-Бунушанци, Аранђеловдан, названи по томе што им је предак из Власа бежао у Бунушу (село у Лесковачком Пољу),  па се поново вратио у село. Живео је недалеко од данашњег села на месту Дрењу, где се нашао са неком Влахињом, са којом се оженио и изродио децу, од којих су настали Бунушанци.

-Баба-Иванинци, Аранђеловдан, су „кадимлије“ (старинци) воде порекло од два брата, Китана и Велка, који су у Пољаници живели „од време“ и били Власи. Њиховим потомцима предак је био Стојко а названи су Баба-Иванинцима по баби. Са њима су у роду по женској линији и Бунушанци. Раније се међу собом нису узимали, што данас већ чине. Из ове породице био је чувени хајдук пољанички Никола Мандрда, о чијем се пореклу до данас ништа није знало.

Све остале породице су досељене. Те су породице, по редоследу досељавања:

-Алаџаковци, Аранђеловдан. Не зна се одакле су досељени.

-Ђоргазови (по старом презимену Перчинлије), Никољдан и Илиндан, су пореклом из села Реткоцерја (Јабланички срез). Отуда су побегли од Арнаута, најпре у Дрводеље (јабланички срез), где су се задржали кратко време да би потом дошли у Власе. Данашњи потомци су им шесто колено. То се две највеће породице у Власу.

-Ђуракови, Никољдан. Њихов предак прешао у Власе из оближњег села Станце, где се зову Томинци, а старином су из „новобрдско“ а по некима „од Мало Косово“. Њихов предак Стеван доселио се пре 90-100 година као призетко у породици Баба-Иванинској.

-Зајци, Аранђеловдан, су пореклом из села Врућоица код Десивојца – до границе у Старој Србији. Отуда су им преци побегли од Арнаута.

-Чарапанци, Аранђеловдан, не зна се поуздано одакле су досељени; по неким из Коћуре (Врањска Пчиња у сливу Вардара), по другима из Старе Србије, где рађа пиринач а неки кажу да су пореклом мечкари (Лингури-Влашки Цигани).

-Рашинци, Аранђеловдан, су из Равне Реке (Виногош), одакле им је прадед добегао.

-Стојковићи* (“Трчил'жинци) су из Костомлатице (Виногош), одакле им се доселио дед.

-Јовиловци* су из Врања, по женској линији из алаџаковске породице.

-Ђорђевић* (Младен) је из Секирја одакле му се отац доселио.

-Видосављевићи или Десивојчани, Аранђеловдан, су из Десивојца одакле су, пре 60 година, дошла два брата, од којих један остане у Власу док се други скраси и Станцу.

До скора су у селу живели:

-Пчињанци и Картавелци (пореклом из Пљачковице), па се иселили; први у унутрашњост Србије, а други и Драгобужде. Пчињанци су спадали у ред најстаријих досељеника.

*Не каже се коју славу славе.

Сеоска слава је Четвртак посе Духова.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Власе (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Ушевце, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

По свом положају и висини, на којој је, Ушевце је слично селима Власу, Градњи и Големом Селу, уколико су ова у равници поред Ветернице. Оно је на обема странама долине Ветерничине и Смиловачке (Смиловићске) Реке, која се са десне стране улива у Ветерницу. Земљиште, на коме је село, готово је све оголићено и местимично је „поточно место“. Куће су по странама долина, већином ближе насипу, које је поред Ветернице са десне стране, као и дуж сеоског пута, који води долином Смиловачке Реке. Има кућа и по коси између Ветернице и Смиловачке Реке, али их је мање. Куће на левој страни Ветернице су у равници, ближе реци а има их и на страни долине. Неке куће су у доњем делу долине Главичице, где поток утиче у Ветерницу.

Ветерница и Смиловачка Река при надоласку засипају по коју њиву и башту, а кућама не наносе штету.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са реке, они који су ближе њој, и кладенаца, од којих су познати: Дугања, Маленово Трње, Зајчи Камен, Крагујевац, Кладенац у Селишту, у Ђорговом Трлишту и др.

Два места су позната као сланишта; једно је Слани Камен – испод Кукавичке Долине а друго је у Голубињаку.

Земље и шуме.

Њива има око кућа а и даље од њих на местима званим: Луке, Ботуња, Церови Рид, Голубињак, Мириска, Јасика, Бојчина Бара, Миличина Падина, Пресвета, Голема Ливада, Јабучица, Грашиште, Крива Орница, Бачетине, Пачавац, Сливица, Бресје, Равница, Зарожак, Кукавичка Долина, Шупље Дрво, Пландиште и др. Поред њива на тим местима има ливада и шума.

Заједничке паше и шуме (утрине) имају на местима, званим: Стране, Голубињак и Зајчи Камен.

Тип села.

Село је подељено на две мале; Горњу и Доњу Малу. Уместо назива Доња Мала чешће се каже Долина, а и за куће, које су по коси између Ветернице и Смиловачке Реке, каже се обично Рид. Горња Мала је са обе стране Смиловачке Реке а Доња са обе стране Ветернице.

Куће у малама су негде појединачне, удаљене једна од друге 60-80 или 150-250 или 250-350 корака а негде и више док има и група кућа по породицама а иначе, нарочито у делу села око ушћа Смиловачке Реке у Ветерницу – тај део село има умногоме збијен типа, за време Турака ту је била кула господарева.

Задруга је било раније, већих и више. У једној је до скоро било 33 члана, па су се изделили. Данас постоји задруга Димитрија Стоилковића у којој има 22 укућанина.

Старине у селу.

На левој страни Ушевсеке Реке постоји селиште наспрам, са друге стране реке, кућа Јанковаца. То је старо селиште на коме се данас не налази ништа, нити се о њему нешто зна. До тог селишта је и старо гобље, близу данашњега.

На месту Бресју, где су данас њиве и ливаде, било је у почетку данашње село Ушевце заједно са Смиловићем, па се Смиловић одвојио. Касније се село преместтило у Голубињак, са леве стране Ветернице, где је данс кладенац. Ту је било око 7 кућа. Одатле су прешли у Ботуњу, где је било старо село, из којега су се становници разместили на своја имања.

На десној страни Смиловачке Реке, на местима Ђорговом Трлишту и Вучкову Ограђу кажу да су при копању становници налазили бакарне судове, предмете од метала и др.

Са десне стране Смиловићске Реке, близи данашњег моста, мештани су ископавали главе и др. Причају да је ту било латинско гробље.

Постанак села и порекло становништва.

О првоме заснивању овога села не може се ништа рећи поуздано. Најстарија је била породица:

-Таратањци, који су се иселили. Данас их има у Големом Селу.

За остале породице се зна да су досељене, овим редом:

-Јанковићи („Шаваковци“), Аранђеловдан, су из Белишева, одакле су им преци добегли пре 100 година.

-Цветановићи („Лингурци“) су из Мусурице, одакле се доселио предак Цветан. Не каже се коју славу славе.

-Седларци, Никољдан, су из Седлара код Десивојца. Отуда им дошао предед, најпре у Дреновац, потом у Градњу а из Градње у Ушевце. У Градњи их има као и у Равној Бањи, где се зову Николинци.

-Илијинци (Антићи, Стоилковићи, Јовановићи и др.), Аранђеловдан, су из Белишева, одакле им се доселио предед због сиромаштва. То је данас једна од најјачих породица у Ушевцу, има их близу 100 мушких глава.

-Крештинци, Никољдан, су из Власине, одакле им се због сиромаштва доселио предак Јован Власинац.

-Дамњановићи, Никољдан и Аранђеловдан, су из Власине, одакле им се због сиромаштва доселио предак „Павун“. Старија им је слава Аранђеловдан а славу Никољдан су приновили доцније због синова.

-Нешинци, Аранђеловдан, су из Тесовишта, одакле им се, због свађе са браћом, доселио прадед Неша.

-Дошљаци, Аранђеловдан, су из села Бунушевца. Зову се још и:

-Бојанићи, Величковићи и Стојковићи.

-Пурленци или Кованџици, Никољдан, су из Сикирја, одакле се доселио призетак Јова, који је код Турака био кованџија.

До 1878. године становници су готово сви били чивчије Турцима.

Сеоска слава је Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Ушевце (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Дреновац, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Дреновац је у оном делу изворишта реке Ветернице, где се почињу састајати њени изворни краци; Језерски Поток и поток Манастирске Долине, Биљаничка Река и др. Ма(ха)ла Реке – Рекари – налази се са обе стране Језерскога Потока на местима званим Кључаница и Грбељ, и са обе стране реке Ветернице до ушћа Ливадскога Потока у њу. Куће у долини Језерскога Потока су: у Кључаници једна са леве стране и друга са десне према њој, а обе у близини поточића Длибоковца; од кућа у Грбељу раставља их поточић Грбељ. Остале ма(ха)ле су са обе стране Ветернице. Горња Мала је под Гротом а на десној страни долине Горњо-малске или Биљаничке Реке. Та је страна долине пространа, заравњена и по њој су куће ове мале. Мала Ливаде је у почетку а на десној страни Ливадске Долине, чији је поточић десна приточица Ветерница. Доња Мала је поред Ветернице испод мале Река а на местима Пљужевина и Мајевцу, са обеју страна Ветернице и са са леве стране Ветернице при ушћу потока Репушнице. Неке куће су близу Ветернице а већина на падинама и згодним заравањцима на странама долина. Ма(ха)ла Јасеновица је са леве стране Ветернице а по истоименој коси са десне стране Репушнице.

Када Ветерница надође не чини штете кућама и њивама.

Воде и клима.

Мештани користе воду за пиће са извора, потока, река и бунара, али највише речну воду; Рекари имају само један изворчић код механе док они у Репушници пију само речну воду. Само је један бунар и то у Горњој Мали, а од извора познати су: Тотоан (у селишту), Мирковац, Мртвиц, Вирина, Кованл'к, Стојанов Кладенац и др.

У овом селу је хладније у односу на оближња села, јер је Дреновац на већој висини.

Земље и шуме.

У односу на остала села Пољанице, Дреновчани имају највише њива, паше и шума, што су стекли куповином или заузимањем њива арнаутских села Девотина и Биљанице. Њива, паше и шуме има на местима званим: Копана Орница, Дардиште, Свињарниште, Бачевиште, Мали Дотин, Ракитница, Крагујевац, Грот, Караула, Ширине, Давидов Гроб, Побијени Камен, Ђубриште, Гоч, Језера, Мос, Криво Дрво, Ајдучки Кладенац, Куси Рт, Колишта, Широко Поиште, Преслоп, Големо Дрво, Рид, Три Буке и Бачкало. Осим тих места има још њива у шумама, скоро искрчених.

Паше има довољно на свим поменутим местима као и осталима, где су шуме. Нема праве заједничке сеоске планине (паша и шума). Сва неподељена планина, паша и шума ван куће, служе им за напасање стоке, али је сада држава присваја. Такве шуме и паше има близу сваке мале, те и становници на дотичним местима напасају своју стоку. Рекари истерују своју стоку и према граници, између Градишта и Језерскога Потока.

Шуме имају довољно.Поред сваке куће има браника а даље од кућа – око села, нарочито према граници и изворишту Ветернице са леве стране – сво је земљиште под шумом. Осим тога шуме има и на местима званим: Црвени Брег, Јагњило, Говедарник, Берњак, Габар, Пландиште, Црвенкова Солила, Крша, Острушка, Песина, Лазаров Кладенац, Шиндерски Рид, Таирова Долина и др. Осим шума на неким местима има њива и ливада. Сва је гора од лиснатог дрвећа и то поглавито бука, местимично јавор и горун, али нема праве горунове горе.

Тип села.

Село је разбијеног типа, подељено на ове мале: Рекаре, Горњу Малу, Ливаде, Доњу Малу и Јасеновицу. Међусобно су удаљене од 15 минута до пола сата пешачког хода а раставаљају их косе, потоци и долине.

У селу има 67 кућа.

Име селу.

Село је названо Дреновац по дрену, којег има доста у овом селу. Мале носе топографска имена или према свом положају у односу на Ветерницу.

Старине у селу.

Близу границе, са леве стране Ветернице постоји Градиште, где је по причању био град а данас је ту шума.

На левој страни Манастирске Долине, на месту где су сада њиве, постојао је манастир – по коме је долина названа. Кажу да је то било у „латинска времена“. Сада су ту старе дуварине урасле у трње а около је гора.

На подножју Грота према Гочу постоје њиве зване Караула. Прича се да је у развођу Моравице и Ветернице у раније доба ту била граница.

У Горњој Мали прича се за старо гробље, од кога данас нема никаквих особитих остатака.

Уз ово село има два селишта, по старини: старије - Селиште и новије – Старо Село.

Селиште је са десне стране Ливадске или Мечишњичке Реке, изнад данашње општинске канцеларије. Ту су данас њиве, ливаде и шуме. Има остатака старих зидина а прича се да су ту налазили крајцаре, бакаруше, старе предмете од метала, старе гиџе и др. Испод Селишта има пуно старих ораха.

Старо Село је изнад Селишта. Прича се да су туживели преци данашњих најстаријих породица у Дреновцу. Одатле су се преместили због Арнаута, који ударише на њих и попалише село. Томе су били узриок Анђелинци, из породице Пелифанаца. Неки од њих се из Дреновца прешли да живе у оближњој Суварни. Имање им је остало у Дреновцу, кога су редовно обрађивали што је сметало мештанима Дреновца. Наговоре буљубашу пољаничког, те их овај отера са орања не допустивши им више да ору, пошто живе у Суварни, која је ван Пољанице а не плаћају порез у Дреновцу. Ови се због тога удруже са Арнаутима из Суварне, ударе на село и попале, а становници се повуку „у реку“, где се настане. Кажу да је пре тога у Старом Селу било 28 кућа.

Постанак села и порекло становништва.

Ово село је било најпре на месту, званом Старо Село. Одатле су се становници због Арнаута преместили доле, поред реке Ветернице. Доцније су се одатле премештали у колибе, где су им била имања а данас куће. Пре него што су се становници почели разилазити из села поред Ветернице, било је у њему 28 кућа. Све данашње главне породице овога села биле су и у том селу. Због тога је да је Дреновац израстао поред реке. Одатле су се почели померати у доба, након што су Арнаути прогнали Усејин-Пашу из Врања. Што су се из тог села поред Ветернице почели разилазити узрок је био пут, који њеном долином пролазио, па су им Турцди и Арнаути, који су тим путем пролазили, непрестано досађивали, те су се ови почели померати горе на имања и колибе, где су изградили куће у којима и данас живе.

-Тасковци (Оделици) су најстарији род у селу, доселили су се са Косова. Они су, веле, ударили колац у Дреновцу. Данас су пето колено и још се не узимају. Од те породице:

-Деда-Јовини, Деда-Стеванови, деда Јова Миленковић, Миташинци, Јова Милосављевић и Цветовци. Сви славе Аранђеловдан. Зову их и Оделици. Са њима су са Косова дошли и;

-Баба-Анђинци, који су им кумови и Радославци (у Секирју). Од Баба-Анђиних су:

-Кузманци и Ђорђија Богданов. Сви славе Аранђеловдан.

-Пелофанци (Пеливанци). Не зна се за њихово порекло. Неки су живели у Суварни. Дошла су три брата, један је остао у Дреновцу а двојица су отишли у унутрашњост Србије. Настанили су се на месту Бара, која је у изворишту Горњомалске реке. Како нису имали орах да млате, Тасковци им уступе један од ораха. Од њих овде порекло:

-Станојини, Петрови, Пешини, Стајни, Црвенковци, Анђелинци, Николићи (Павол и Стева), Вуци (Ђорђевићи), Парлапанци (Стојан Петров), Николики, Петров (Иван), Станојин (Никола) и Стојилковић (Стојко). Сви славе Аранђеловдан а неки (Парлапанци, Вуци и др) Никољдан, јер воде порекло од доводаца у Пелифанце. Црвенковци славе Никољдан а Стојкови обе славе; Аранђеловдан и Никољдан.

-Сурдулци или Сурдуљани, Аранђеловдан, су се доселили из Сурдула (Пчињско село). Побегли су од Усејин-Паше, који им је досађивао.

-Дојинци, Аранђеловдан, су из Големог Села, одакле им се доселио предед.

-Рашкинци или Деда-Анђелкови, Никољдан, су из Добрејанаца, одакле су побегли од Арнаута – који су се населили у Добрејанцу.

-Петровци или Призетков, Никољдан,и су из Стрешка, одакле се доселио деда Петар, који се призетио и тасковску породицу.

-Деда Павлови или Пуношевчани, Аранђеловдан, су из Пуношевца у Пчињи. Дошли су пре Усејин-Паше. Има их у Добрејанцу и Барју.

-Крстић (Михајло) је из Клиновца код Бујановца, дошао после Уејин-Паше, када село није било „у реке“. Не каже се коју славу слави.

-Пауновићи су из криве Феје, из мале Мусуља. Дошли су на утрину после Кртсић Михајла. Не каже се коју славу славе.

-Пенџинџи (Ђорђе и Пеша), Никољдан, су из Дрезговице, одакле су досељени пре 30-40 година.

-Љубић (Ђока), Аранђеловдан, је из Кусца код Гњилана.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дреновац (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Лалинце, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је под Брезовићем (1120 м) са десне стране Ветернице а по косама, косаницама и понегде по странама долина, које се од Брезовића према Ветерници пружају и то између Градишке и Црцавачке Реке, десних приточица Ветернице. Само је неколико кућа у равници поред Ветернице са десне стране реке. Те су куће у равници, где је друго проширење долине Ветерничине од улазу у Клисуру из Пољанице. Оне су према селу Мијовцу. У Лалинце спадају и две куће Ђорђијине у равници у Големим Лукама. Неке су на утрини. Највиши врх је Брезовић, готово сав према Лалинцу под шумом, само је местимично под папратом. Знатно су од њега нижи; чукица Црешња и брдашце Рогје, одакле настају долине истог имена, обоје су под шумом. Косе су по површини и по странама, изузев делова према Ветерници, већим делом обрађене.

Део села између Градишке Реке и Груачке Долине јесте Лалинце, а између Груачке Долине и Црцавачке Реке је Прекобрдце, које се сматра као ма(ха)ла села Лалинца. Куће Лалинца са десне стране долине Градишке Реке су ближе путу, који води води донекле и десном страном долине, која је дубока и већим делом под шумом.

Куће Прекобрдца су по косама са обе стране долине Рогја, која је под високом буковом шумом, а само местимично виђа по која њива и ливада. Коса са десне стране се зове Глог, већим је делом по површини обрађена а само је њен крајњи део према Ветерници под шумом. Са десне стране Глог је Језерска Долина, чији је доњи део, као и њена десна страна, шумовитији за разлику од леве стране – где има доста њива.

Куће поред Ветернице су на местима званим: Џврифез или Жарифез – на десној страни и Голема Лука – на левој страни Ветернице. Куће на утрини су на Језерској Мртвици.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са кладенаца и потока. Кладенаца има готово близу сваке куће. Познатији су: Баљин Кладенац, Љуљин Кладенац, Лош Кладенац, Кладенац у Смрдану, Ајдучки Кладенац, у Рогју, Лугу, Бунатовац, Препљиште, Прека Вода и др. Већина ових кладенаца је даље од кућа.

У Големој Луци постоји блатњав извор сланиште као и сланик.

Земље и шуме.

Већи део њива је око кућа сеоских а има је и даље на местима званим: Бели Камен, Мечкина Падина, Зекино Селиште, Луг, Лезерска Мртвица, Трн, Љомино Приче, Гумниште, Селиште, Глог, Јужине Њиве, Жарифез, Лом, Груач, Фира, Равна Шума, Росуља, Чепрњак, Спасовица, Малићево, Куса и Голема Лука.

Испаше и шуме има на местима званим: Девојкин Камен, Струља Орница, Недино Гумно, Брезовић, Смрдан, Црешња, Рогје, Кусо Приче, Балник, Љомино Приче или Гумниште, Трн, Градиште, Шиловске Кочине, Јечмиште, Црна Травица, Мајкин Вир и др. Шума је готово сва државна, само су местимично забрани у власништву појединаца.

Тип села.

Село је разбијеног типа. Правих ма(ха)ла нема. Део Лалинца од Груачке Долине према Калуђерцу – Прекобрдце – једино се може сматрати као мала села Лалинца. Куће су међусобно удаљене од 150 до 200 корака, а има их и у групама; неке су на већем растојању, раздвајају их дубоке долине или косе, које су под шумом.

У селу има око 40 кућа.

Старине у селу.

У селу се зна за неколико старих српских гробаља, где су се укоповали становници овога села, који су овде живели пре Арнаута. Једно је на десној страни долине Градишке Реке. На њему нема сада остатака, али се зна, да су се у истоме сахрањивали Ћосинци, који у Лалинцу живе пре него што су дошли Арнаути; то је Ћосинско Гробље. Друго је Брзачко Гробље, кде су се укопавали Брзаци, који су овде старији од Арнаута. У Прекобдцу има 2-3 таква гробља. Нека су српска гробља била на местима званим Трн и Језерско према Големим Чукама, на левој страни Ветернице.

Постанак села и порекло становништва.

Када је ово село први пут засељено, није познаро. Зна се да је, најпре било српско село. Од породица, које су онда живеле у Лалинцу, за неке је познато презиме, као за: Брзаке, Ћосинце и Марковце. Када су се почели досељавати Арнаути, све су се српске породице постепене разбегле из Лалинаца. Од Брзака су се неки одселили у Врање, неки у Костоломицу и друга села по пољаници. Неки од Ћосинаца и Марковци пребегли су у Студену и друга у Пољааници.

Арнаути, који су најпре дошли у Лалинце били су из оближњег села Округлице. Једни су се звали Беинци. У много чему су се владали као хришћани (славили су славу, гајили свиње, чували кошуље вежене крстовима, палили свеће на ранику на Св. Николу и др).

Неки од Арнаута у Лалинцу били су из оближњег села Мелова а било је досељеника из Новог Брда и др. И онда је Прекобрдце било као мала села Лалинца. Арнаути, који су у њему живели, дошли су такође као потурчењаци. То су били Османовци, који су дошли из Округлице. При доласку дотерали су шарене свиње и, веле, да су палили воштане свеће као и претходни. Неки причају да су они Прекобрдце купили од Доинаца, за 70 гроша, а претходно су ту имали колибе са стоком. На Зекином Селишту колибе су имали Арнаути из Липовице (Јабланички срез).

Тако је Лалинце било насељено Арнаутима, који су можда били Арнауташи, јер су имали друге обичаје – исте као и код данашњих становника Пољанице. Њих је, по Хану, 1861. године било око 16 кућа, 14 у Лалинцу и две у Прекобрдцу. Године 1878. Арнаути су побегли из Лалинаца и кратко време после тога почели су се досељавати Срби из оближњих српских села, поглавито из Пољанице и Виногоша.

Најстарији по времену досељавања је:

-Илић Костадин (у Прекобрдцу) је досељен из Тумбе пре 40 година и још за време Арнаута живео у Лалинцу као чивчија и момак арнаутски.

Остали су се доселили после 1878. године:

-Ђорђевић Новко (у Прекобрдцу), Аранђеловдан, се доселио из Студене.

-Јовић Илија (у Прекобрдцу) се доселио из Студене;

-Илић Ђорђе – из Студене;

-Станковић Милош – из Студене;

-Рашић Стеван – из Студене;

-Стевановић Јоца (у Прекобрдцу) се доселио из Градње;

-Илићи (Стеван и Станко) – из Градње;

-Ристић Ивко – из Стрешка:

-Илић Станко (У Прекобрдцу) – из Стрешка;

-Ристићи (Миле и Новко – у Прекобрдцу) – из Големог Села;

-Јањић Видосав (у Прекобрдцу) – из Смиловића;

-Милошевић Настас (у Прекобрдцу) – из Смиловића;

-Пешић Илија (у Прекобрдцу) – из Тумбе;

-Живковић Димча (у Прекобрдцу) – из Тумбе;

-Илић Милутин – из Тумбе;

-Стевановић Анта (у Прекобрдцу) – из Обличке Сене;

-Ристић Димитрије (у Прекобрдцу) – из Тумбе а старином је из Кацапуна.

-Стевановић Ђорђе (у Прекобрдцу) – из Големог Села;

-Величковићи (Стојан, Стоилко и Мита) – из Тумбе;

-Станковић Анта – из Белишева;

-Костић Стојко – из Белишева;

-Додић Живко  - из Белишева;

-Димитријевић Петар – из Белановца;

-Милојин Микаил – из Крушеве Главе;

-Милојин Стеван – из Крушеве Главе;

-Јовић Станко – из Студене;

-Јовић Сава – из Студене;

-Стошић Новко – из Студене;

-Илић Микаил – из Студене;

-Ђорђевић Атанас – из Студене;

-Јовић Стојко (у Прекобрдцу) – из Белишева;

-Ђорђевић Милисав – из Студене;

-Ристић Милутин (у Прекобрдцу) – из Кацапуна;

-Стевановић Стоша (у Прекобрдцу) – из Градње и;

-Јовић Илија (у Прекобрдцу) – из Студене.

Не каже се, осим код једне, коју славу славе.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Лалинце (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Сикирје (по књизи Секирје), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово село је под Обликом, у изворишту Секирске Реке. Стране долина реке и њених притока су простране и већим делом обрађене. Кућа има по странама долина и по коси са десне стране Секирске Реке; та је коса већим делом заравњена. Истога је положаја као Крушева Глава и Стрешак. Мала Рекари налази се са обе стране Секирске Реке. Горња Мала је у продужетку Рекара са обе стране потока Саилове Долине, који је десна приточица Секирске Реке. Тај поток полази са Беле Воде, тече поред Бачевишта, који је са леве стране и затим протиче кроз селиште.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са потока и кладенаца а  у селу постоји и један бунар. Познати су кладенци: Изворје (5-6 кладенаца), Игриште, Татарски Кладенац, Бела Вода, Арнаутски Кладенац, Николин Кладенац и др. Неки од поменути кладенаца су далеко од кућа.

Земље и шуме.

Њиве са ливадама и забранима има око кућа а поглавито на местима званим: Дулан, Рупиште, Турски Дол, Големо Дрво, Језерине, Дуње, Задеље, Караџина Ливада, Цветаново Њивче, Друм, Катуниште, Широкаица, Трстена, Вирови, Ржиште, Младике, Ораси, Мртвица, Јасење, Куње, Деја, Габар, Секирна Глава, Воћњак, Попове Ливааде, Ковачевац и др.

Паше (заједничке) има на местима званим: Вирови, Сикирске Кућетине и Широквица. Као сеоску заједницу мештани сматрају  Облик и Уши, уколико су према Сикирју, али им то држава оспорава.

Тип села.

Ово је село разбијеног типа, подељено у две мале; Рекаре и Горњу Малу. Одваја их обично обрађено земљиште. Раздаљина је око 100 корака.

Куће и ма(ха)лама су међусобно удаљене – како где; негде 150-200 корака а негде и више. Уз то има и група кућа по породицама, где их раздваја пут или обична ограда, удаљене и по 30-40 корака.

У селу има око 60 кућа.

У Горњој Мали живе ове породице: Радошљевци, Баба-Анђини, Деда-Петковци; Ђурковчани или Спасини, Илићи; Лишковци или Стевановићи; Шопци или Мијајловци; Маринковци, Рашинци и Кљоцарци или Стошићи.

У Рекару су ове породице: Десивојчани или Павловићи, Кљоцарци и Радошљевци или Радославци.

Старине у селу.

Испод села близу кућа породице Мијајловића постоји старо селиште. Ту су данас њиве, а до њега је и „гробје од џидовије“, на коме нема никаквих остатака. Када је постојало село на том месту постојала је и црква, од које су данас остале само дуварине.

Ново селиште је са десне стране Секирске Реке испод последњих кућа (рашинских) и мали Рекама. Ду се данас налазе стара „дрвја“, ораси и друге воћке. Ту има дуварина некадашње цркве. Када је Сикирје било на окупу, куће су биле на том селишту. Одатле су се становници преселили на имања, где су им данас куће.

Постанак села и порекло становништва.

О првом заснивању овог села не зна се ништа. Од данашњих становника најстарији су, по редоследу досељавања;

-Милошљевци од којих су и;

-Стојановићи звани и Сапиловци. Прича се да је њихов предак Милосав, који се доселио из Градње, ударио први колац у селу. Има их свега две куће. Славе Никољдан.

-Радошљевци, Аранђеловдан, су старином са Косова, а овде је прешао прадед човеку од 50 година из села Дреновца.

-Ћурковчани или Стојковићи (Станко и Новко), Тодоровићи (Живко), Спасићи (Петар и Риста), Илићи (Димитрије), Антићи (Ђорђе) и Стошићи (Благоје). Њихови преци су добегли због турског зулума из села Ћурковице (Пчињски срез). Славе Савиндан*.

*Ову славу, по предању, почели су да славе након што су се уочи Св. Саве спасли од неког зулума.

-Станковићи („Деда-Станкови“ или „Кљоцарци“) или Стошићи (Димитрије, Станко и Ђорђе) и Пешићи (Ђорђе, Младен, Стоилко, Милисав и др). Њихови преци су из Рамне Реке у Виногошу. Славе Аранђеловдан и Никољдан.

-Лишкови (звани „Каласурци“), од којих су Стевановић Станко и Мијајловићи (Стојан, Петко, Манасије и Илија). Они су из Биљанице, одакле су их отерали Арнаути. Славе Аранђеловдан.

-Шопци (Јања Милошевић, Никола Антић, Коста и Мика Анђелковић и др.) су старином из Криве Феје. Најпре су се населили у Пљачковици, одатле у Биљаницу одакле су дошли у ово село. Право има је презиме;

-Мијајловци и Маринковци, славе Никољдан.

-Десивојчани (Риста Павловић, Антанас Стошић, Димитрије Стошић и Илићи – Јова и Ђорђе) су из Десивојца. Преци су им дошли пре 100 година због сиромаштва. Славе Аранђеловдан.

-Рашинци су као и Младеновци (Јова Марковић и Младен Николић) су из Дреновца, од исте породице Пелифанаца, који су стара породица у Дреновцу. Славе Аранђеловдан и Никољдан.

После ових нико се није досељавао уово село а има их одсељених у разним селима по Клисури.

Сеоска слава („крсте“) је посел Духова, Петак у Белу Недељу.

*

Порекло становништва засеока-махале Дрезговица у саставу села Сикирје 

Положај засеока.

Дрезговица је на обема странама Дрезговачке Долине, чији поток са десне стране утиче у Ветерницу.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са кладенаца, од којих је познат Шошоран. Са леве стране Дрезговачког Потока постоји извор Лековита Вода, која лечи од рана.

Земље и шуме.

Њива и шуме има по Риду (дрезговачком), Лекочевцу и на другим местима.

Паша (утрина) се зове Шошоран.

Тип насеља.

Дрезговица је разбијеног типа. Сматра се као мала села Сикирја, од којега је удаљена пола сата хода. У турско доба је сматрана као засебно село.

Презимена становника су: Соилковићи („Педоњци“), Пенџинџи, Шопци, Деда-Јовини („Крештинци“).

У Дрезговици има 10 кућа.

Постанак насеља и порекло становништва.

За време Турака Дрезговица је било село једног господара*, а становници су били чивчије („кованџије“).

*Тај господар је држао и Добрејанце и још нека друга села. Када су се настанили Арнаути у Добрејанцу он је, веле, то село продао Арнаутима.

-Стоилковићи (Бркинци), Аранђеловдан, су пореклом из Градње, одакле им се доселио деда из рамчанске породице. Овде их зову Бркинци.

-Шопци, Никољдан, су из Сикирја, од породице истог презимена. Овде их има само једна кућа – Ђорђа Милошевића Шоп („Куша“).

-Деда-Јовини су водили порекло од доводца у Стоилковиће. Више их нема – иселили су се.

-Пенџинци (Илија и Коста), Никољдан, су из Сикирја од породице Милосава.

-Рашић (Илија) је из Сикирја, од рашинске породице, као и;

-Николић Коста.

Крсте се на Мали Спасовдан.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Сикирје (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Урманица, Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан“.

Положај села.

Ово село је истога положаја као и блиско село Смиловић. Налази се у изворишту Урманичке Реке, која (као поток) чини десни, изворни крак Смиловићке Реке. Куће су на странама Големе, Селишке Долине и долине Дулана, у којој је главни део села; има кућа и по косаницама, падинама и на подножју околних брда.

Воде.

Мештани користе воду за пиће поглавито са кладенаца, од којих су познати: Лива Бука, Кладенац у Старом Селу, Кладенац у Маломе Селишту, у Угару, Јужарју и др.

На међи према Градњи постојало је место „сланик“, сада претрпано земљом.

Земље и шуме.

Већи део њива (оралија) сваког мештанина груписана је око кућа а мање даље од кућа, ван села. Њива, ливада и шума по мало има на местима званим: Ливађе, Селиште, Лива Бука, Влашке Шуме, Мало Селиште, Голема Ливада, Јужарје, Старо Село, Длге Њиве, Брдар, Црвенче, Миљково Њивче и др.

Испаше (сеоске утрине) има врло мало и то на местима која се зову: Шупље Дрво и Раскрсје. Не сматра се за пашу.

Шуме има врло мало. Само неки од мештана имају по који забран близу кућа или око села, на местима званим: Дуб, Златанова Ливада, Гарина, Врла Страна, Доброглед и Калдрма.

Сеоске шуме има само на месту Пландишту.

Тип села.

И ово село је на почетку било збијеног типа а сада је разбијеног. Као ма(ха)ле, али још непотпуне, издавајају се делови села на местима званим: Длге Њиве, Мало Селиште, Лива Бука, Јужарје, Дулан и Старо Село. Одвојене су долинама или косаницама. Куће су у њима поглавито распоређене у групама по породицама или појединце, удаљене 60-120 корака. У неким групама кућа су и на већем одстојању.

Ови су родови у појединим деловима села: Рамчинци су у  Длгим Њивама; Мијајлинци или Илчинци – у Малом Селишту и Ливој Буки; Рамчинци – у Јужарју; Илчинци, Миленковци, Деда-Ристини, Маринковци, Ивановци и Рамчинци – у Дулану; Димитрије Стевановић и Риста Станковић – у Старом Селу.

У селу има 23 куће.

Старине у селу.

У селу постоји „чумно гробје“, које је близу насипа. Прича се да је ту сахрањено 70 девојака, умрлих због чуме.

У овом селу постоје три селишта; Селиште, Мало Селиште и Старо Село. Селиште је у Селишној Долини испод кућа Рамчинаца. Та је долина у изворишту Урманичке Реке, са десне стране. На Селишту су сада њиве и ливаде, а по левој страни има доста шуме. Прича се да је ту било и неке калдрме, која се данас не познаје.Чумно гробје је недалеко од овог Селишта. Мало Селиште је на десној страни Големе Долине, којом тече један од изворних кракова Урманичке Реке. Старо Село је на левој страни Големе Долине, где су данас њиве и ливаде.

Постанак села и порекло становништва.

Ово село спада у ред најстаријих села у Пољаници. О његовом првом настанку не зна се ништа. Зна се да су у Урманици биле три куће.

-Миленковци, Ивановци и Илијинци, Аранђеловдан. За њих веле да су у село „од време“, не зна им се порекло осим што данашњи Ивановци воде пореклео од Димитрија Стефановића из мијајлинске породице (досељена), који се призетио у Ивановце.

За остале породице се прича да су досељене:

-Рамчинци или Деда-Јовини, Аранђеловдан и Никољдан, су из Градње, одакле им се предак доселио одавно; исти су са породицом Рамчинци у том селу, и до скоро су једни друге звали „на радост“, што више не чине.

-Мијајлинци су из Ђунђуше, откуда им се доселио прадед Мијајло, који је имао сина Илију, овај Станка а Станко – Ристу. Отуда су побегли због Арнаута, који су им хтели отети девојку. Са њима су иста породица:

-Стајни или Илчинци и Деда-Ристини. Сви славе Аранђеловдан и Никољдан.

-Маринковци, Никољдан, су из Драгобужда, одакле им се доселио предак Маринко. Он је био чивчија код Арнаута, најпре у Прибавцу, потом у Десивојцу и најпосле у Драгобужду. У Урманицу су га позвали и дали му земљу Рамчинци и Мијајловци.

Све су те породице старији досељеници у овоме селу. Када су се досељавале, биле су шуме свуда око села, те су их ови „трсили“ – крчили.

Сеоска слава је Бела Субота – на петровске покладе.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Урманица (Врање) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Смиљевић (по књизи Смиловић), Град Врање – Пчињски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село је под Обликом, чије је подножје обраслоо поглавито буковом гором а у изворишту Смиловачке Реке, чији су главни изворни краци потоци Сланичке и Љутичке Долине. Миљковска мала је у Сланишкој Долони, на местима званим: Ћераниште, Сланиште и др. Кованџиска мала је ниже од ње – у Мртвичкој Долини, раван у којој такође има кућа. Земљиште у самом изворишту је готово сво под шумом. Куће су по косаницама, којима воде сеоске путање, а растављене су долинама, које су обрасле шумом. Већи део кућа ја изван шуме, али око њих има толико воћа, да се куће због тога као и због шуме једва виде. Мало је кућа по странама долина, где је земљиште голо, као и ближе реци, а испод ушћа Урманичке Реке.

Пошумљеност земљишта, као и мног воћа око кућа и на имањима, чини да се ово село по спољашњем изгледу знатно разликује од околних села; Градње, Стрешка и Крушеве Главе, где је око кућа мање шума а више њива и ливада. Слично је донекле са њим Урманица.

Куће су ван домашаја потока и река.

Воде и клима.

Мештани користе воду за пиће са извора, од којих су познати: Студени Кладенац, Кладанчики, Добра Вода, Дуб, Падина и др.

Село је у заветрини, то због тога жито слабо рађа, стока добија метиљ, само воће добро рађа.

Земље и шуме.

Њива има довољно и то на местима званим: Дубике, Длги Угар, Мртвица, Попов Кладеанц, Слог, Папратљива Орница, Велкова Тршевина, Орница, Шиљегарник, Црешњица, Белега, Стрчи-Крак, Ливађе, Дренова Деја, Кућиште, Длибоко Језеро, Голема Њива, Габрак, Кочине, Пландиште, Репушница, Стране, Дабижљева Орница и др. Највише су њиве по развођу према Виногошу. По њима се сеје поглавито овас, лимац и раж док пшеница уопште слабо рађа. Многе су њиве у близини кућа а мање их је од њих удаљено од 5 до 20 минута пешачког хода.

Паше има на местима званим Црна Гора и Ситнар; заједничка је са свим становницима – сеоска је то утрина. По њој има букове шуме. Ливада има на многим поменутим местима, где су и њиве.

Шуме има на местима званим: Врли Дол, Криво Орниче (Арница) и на многим местима где су и њиве.

Тип села.

Село је разбијеног типа, подељено на две ма(ха)ле; Миљковску и Кованџиску. Куће су у њима међусобно удаљене од 60 до 100 корака, па и више а има их у групама по породицама. Једна таква група кућа – Зловераца или Деда-Јовиних – удаљена је од осталих на 5 минута.

У селу има 35 кућа.

Име селу.

Село је по предању добило име Смиловић од неке Смиљане, коју су Арнаути потурчили, па по њој, веле, и село „крстили“. Мале су назване по родовима у њима.

Старине у селу.

На месту данашње нове цркве, која је са десне стране Смиловачке реке, на једној заравни, била је стара црква. Храм је цркве Св. Петка. До ње је старо гробље, где су данас велике крстаче, на којима нема никаквих записа а ту је и данашње гробље. Око цркве и по гробљу има доста крупне церове горе.

Са десне стране Смиловачке реке, више Ливађа, где су њиве и ливаде, ископаване су старе цигле, ћерамиде и др.

У овом селу нема селишта.

Постанак села и порекло становништва.

Прича се да јеово село у почетку постојало заједно се селом Ушевцем и Секирјем (а по некима и Урманицом), па се у току времена, као што је поменуто, издвојило једно од другог. И оно је припадало господару Турчину, којије држао Ушевце и друга села, па га мештани купили од Турчина за 45 кеса.

-Солаци су били најстарији у селу, али их данас нема. Кажу да их има у Солачкој Сени (Виногош) по којима је село и добило име. Прича се да их је у овом селу наједном помрло „30 мужа“.

-Ковачевци или Деда-Петрови, по старом презимени Станимировци, славе Аранђеловдан и Никољдан. Они су старинци, имају земљу сталну; зна се где је била солачка а где ковачевска земља.

-Стојковићи (Станко), су старинци али име се не зна порекло

Остале породице су досељене:

-Кованџици, Никољдан – посте Св. Петку, су из Добрејанаца, одакле им се дед доселио. Када су се они доселили у селу је био господар – Турчин, који им је дозволио да могу крчити, колико им треба земље.

-Цокинци или Зловерци или Стојанци, Аранђеловдан, су пореклом, из села Трибужда. Тамо је њиховом деди – оцу Стојанца, који се са њима дослио, заклао Циганин козу, те овај убије Циганина и „преко рид“ (развође Мораве и Ветернице) добегне из „врањско у лесковачко“, из Трибужда у Смиловић, где га госпдоар насели а потом ови купе и солачко имање.

-Баба-Смиљанци, Аранђеловдан, су из Калиманаца (у Виногошу), одакле им се, пре 100 година, доселио деда Стеван са братом, који се касније вратио а Стеван остао у селу.

-Деда-Јованови или Уле, Аранђеловдан, су из оближњег села Ушевца, где су са њима иста породица Антини.

-Мијајлини (Рашини), Аранђеловдан, су из Урманице, одакле се пре 80 година дослио предак деда Мијајло, био момак (слуга) у селу и тако заостао. Неки се од њих зову Рашини (они у Цераку) а неки су се одселили у клисурска села – Барје, Гагинце.

-Миљковци, Аранђеловдан а напустили Никољдан, су из Гумериша у Виногошту, где им је предак – деда Миљко убио пољака и овамо побегао. У једну породицу Миљковаца призећен је Димитрије из Јаовца – Виногош, примио је презиме и славу Миљковаца.

-Стајини или Рамчинци, Аранђеловдан и Никољдан, су исти са Рамчинцима у Урманици, одакле им се доселио предак Стаја.

Сеоска слава су Духови - Св. Тројице.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Пољаница и Клисура“ насталој на основу података прикупљених 1902. и 1903. године.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Смиљевић (Врање) appeared first on Порекло.