Порекло становништва села Црковница, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Црковница се налази на падинама највише језерске терасе, на западним обронцима Бабичке Горе. Ово село захвата огромно пространство и на картама покрива велике део Бабичке Горе.

Тип села.

Црковвница је подигнута не веома питомој заравни испод највише терасе која је гола и под травнатим површинама а у новије време засађена бором. Куће су збијене, са старим храстовима капијама, са двориштима, често ограђеним каменим зидовима, са зградама окренутих леђима сокаку, неокречени зидовима, премазаним блатом измешаним са сламом.

Име селу.

Према легенди, у Црковници је некада било четрдесет цркава, по чему је добило име.

Воде.

Кроз Црковницу тече река Крушевица која извире изнад села у планини Крушевици, једном вису Бабичке Горе. Ова река тече у правцу Горње Локошнице.

На атару овог села постоје ови кладенци: Митров Кладенац, Крњин Кладенац, Ајдучки Кладенац, Висока Чесма и Престуг.

У сели готово свака кућа има водовод. Осим тога има и бунара.

Земље и шуме.

Катастарска општина Црковница обухвата и некадашњи свој заселак Ораовицу, па је отуда њена површина 2256 хектара. Под њивама и баштама налазисе површина 590, воћњацима 32, виноградима 69, ливадама 80, пашњацима 264, шумом 937 док је неплодно 184 хектара.

Земља у Црковници носи ове називе: Китка, Ђурин Дел, Мартиновац, Рамниште, Вуков Дол, Штрбовске Ливаде, Преслап, Свињарник, Ограња, Турско Гумно, Средњи Рид.

У  атару села Црковнице има безброј локалитета врло интересантних назива: Стеванов Гроб, Крњи Кладенац, Гмитрова Ливада, Петкова Ливада, Преструг, Раскрсје, Терзијина Горина, Кршена Чешма, Горетине, Пескаљив Пут, Добра Вода, Крива Бука, Црни Пањ, Висока Чешма, Кула, Збеговље, Врата, Каменита Бука, Бачвиште, Качак, Мртиновод, Големи Камен, Штрбановске Ливаде, Ајдучки Кладенац, Ђурин Дел, Козарник, Крушарје, Горње Кладенче, Долње Кладенче, Јанков Кладенац, Јованчин Кладенац, Орлов Кладенац, Зелена Чешма, Ражањ, Бела Вода, Голема Крушка, Вуков Дол, Црквиште, Паунова Њива, Зли Дол, Језеро, Грувач, Голема Корија, Орниште, Чукар, Велков Крст, Лалина Шума, Корењато Пландиште, Јазбине, Срасла Бука, Дуги Рид, Дугачки Пут, Базјак, Гарске Арнице, Ограње, Плаоча, Гувниште, Митина Њива, Барице, Белац, Њивчики, Пршина Чешма, Турски Кладенац, Леска, Вирови, Габар, Врело, Присоје и Смрдан.

Постанак села и прошлост.

У турском сумарном попису села нахије Дубочица помиње се село Црковница као тимарско село. Црковница је старо српско село, настало у време старе српске државе, пре доласка Турака.

Црковница је под Турцима припадала Заплању па и једно време по ослобођењу. У народу се сматра да је Бели Мемет био господар села, али та чињеница није потврђена, јер је Бели Мемет био полицијски официр.

Црковница је после реформе турског царства била почитлучена. Не зна се ко је био господар. Међутим зна се где је био његов конак.

У Црковници је постојао господарски салач у коме је био ускладиштен убрани десетак. У гладним годинама господар је давао сељацима за исхрану, али под условом, „да врну у кош узету количину, кад роди“.

Порекло становништва.

Када су ови простори ослобођени од Турака, Црковница је са својим засеоцима имала укупно 64 куће и припадала је јашуњској општини. Према попису становника 1953. године Црковница је са Ораовицом имала 185 домова и 1065 становника а пописом из 1971. године, заједно са Ораовицом, имала 176 домаћинстава и 811 становника.

У Црковници данас, без Ораовице или Старом Селу, живе ови родови:

-Призеткови, сродни са Петковцима из Големе Њиве, су староседеоци.

-Чодини су непознатог порекла.

-Малићевци су названи по свом претку Марку, малог раста, кога су Турци звали Малић, су староседеоци.

-Јовкини су староседеоци.

-Ничинци су из околине Врања.

-Гаџинци, по претку Стоилку – Гаџи су староседеоци.

-Илијинци су староседеоци.

-Милошкини су староседеоци.

-Јазавчани су староседеоци, названи по томе, што је Јованча – оснивач рода, „пувао“ као јазавац.

-Цветановци су староседеоци.

-Софроније Савић је староседелац.

-Митар Стојановић је староседелац.

-Стаменковци (Јовановићи) су староседеоци.

-Стојнини (Јовановићи) су староседеоци.

Занимање становника.

Црковница је заснована као пастирско село али је, уз сточарство, и земљирадња била важно занимање мештана. Нема нарочитих услова за узгој пшенице и кукуруза нема док воћарства и виноградарства има у изобиљу, где постоје најповољнији услови за развој. Шљива има, затим вишања, трешања и другог воћа. Крушака има тако исто. Али начин узгоја је застарео.

У селу живе старачка домаћинства, са старим навикама и у животу и у начину привређивања. Омладина не налази перспективе у селу за свој развој.

Имају четвороразредну основну школу.

Некада сточарски крај у коме су поједина домаћинства имала и по 300 оваца и 200 коза. Данас има врло мало ситне стоке. Коза уопште нема. Оно што карактерише ово село у вези са сточарством, јесте да у њему свако домаћинство чува пар волова, којих ни у једном селу у Области нема.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Црковница (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Чекмин, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Чекмин се налази под Добром Главом на најнижој дилувијалној тераси, коју чине њени источни повијарци а делимочно у алувијалној равници Јужне Мораве. Тако ово село има овај идеалан положај; над собом брегове - „планину“ Добру Главу са шумом и пашом а под собом пространо поље.

Тип села.

По типу ово село је збијено и све на једној гомили, са тенденцијом ширења у правцу Печењевца и могућношћу да се развије у привредни центар уколико се споје у једно насеље.

Име села.

За време Турака у Доброј Глави је било много хајдука. На месту где је сада Чекмин, они су сачекивали турске трговце, који су са робом и новцем овуда пролазили, ту их убијали и пљачкали. Једнога дана крену Турци и са великом војском опколе Добру Главу, похватају и побију све хајдуке на месту званом Нунино, где је сада гробље. Када се село на овом месту заселило добило јеиме Чекмин, по чекању.

По другој легенди, Турци су из Лесковца долазили у Добру Главу да лове разну дивљач којом је она била пуна. У Печењевцу су пекли и јели печење а у Чекмину чекали дивљач, ловили је, па је по томе село добило име Чекмин.

Воде.

Кроз Чекмин протиче Чекминска Река која настаје од Шеварашког и Кућашког Потока, а спајају се изнад села. До 1954 године Чекминска Река се уливала у Шараницу. Те године Шараница је потекла новим током, вештачким коритом али је Чекминска Река наставила старим коритом све до уласка у Јужну Мораву.

У атару Чекминца постоје ови кладенци: Шеваришки, Кућишки, Блаце и Хајдучки Кладенац. Са прва два извора доведена је вода у село и уведена у свако домаћинство.

У селу постоји око 130 бунара дубине од 3 до 11 метара. Вода је различитог квалитета. Будући да је у селу изграђен водовод бунари немају ону важност коју су раније имали.

Земље и шуме.

Атар села Чекмина захвата простор од 1196 хектара, од чега на њиве и баште спада 682, воћњаке 3, винограде 47, ловаде 20, пашњаци 29, шуме 361 док је неплодно 49 хектара.

Земља носи ове називе: Морвиште, Јабуче, Кавгалија, Каштаварке, Студенка, Турске Њиве, Црно Трње, Чивчиште, Параспур, Големи Луг, Селиште, Чекминград, Вујинске Њиве, Горње Ливаде, Дугачка Валога, Ливаде, Нунинка, Одровље, Старо Лојзе или Рид, Јелени Рогови, Кућиште, Гумниште, Шиљегарник, Блаце, Високо Било, Стајковача, Нишаљка, Мали Липик, Градишка Долина, Лан'к, Велики Липик,Чибуковица, Црвена Бара, Шаћириште, Широка Арница, Змијарник, Остриковица, Језеро, Добра Глава, Сланиште, Буџак и Големи Луг.

Постанак села и прошлост.

Чекмин је старо српско село, настало пре доласка Турака па су легенде о настанку имена села у вези са Турцима плод народне маште. Први пут се помиње у турском сумарном попису села у нахији Дубочици у почетку XVI века као тимарско село.

Кроз много векова; Чекмин се могао помешати, као што се приповеда у народу и помињу Селиште и Гумниште. Сва та места у којима има трага људског присуства говори о томе да је овај крај био одувек насељен. Вероватно су још стари Дарданци а за њима и Римљани имали своја насеља на овом простору.

После Гилханског  хатишерифа и укидања спахијског система у турској империји, Чекмин није сачувао статус слободног села, већ је почитлучен од стране двојице турских феудалаца од којих је један био од породице Пашагића, вероватно Емин паша, грданички господар. Други део села припао неком Авдилу.

Порекло становништва.

Чекмин је одмах после ослобођења од Турака имао 50 кућа. Данас у њему има преко 246 домаћинстава, а према попису из 1971. године, и 1207 становника.

У Чекмину живе ови родови:

Староседеоци:

-Грабинци, Тутомпирци, Лингурци, Јованчини, Гавчини (Стевановићи), Лазарови, Миткинци, Благојинци,Коцкинци (Тошићи), Вујинчики, Настасови (Цонићи), Сагламци, Вуковци.

Непознатог порекла:

-Баличковци, Војинцичини, Вечеркови, Ничинци, Цањинци и Трсканови (Игњатовићи).

-Мицаковићи су пореклом из Добрича.

-Јовановићи. У роду Лингурци има Костадина, који води порекло из Доњег Барбеша. Презивају се Јовановићи.

-Корадаци воде порекло из Шумадије. Од њих су:

-Стојиљковићи, Стојановићи, Јанкулови, Бакалчине, Маринковићи или Јанкови.

-Јањини. По некима су староседеоци и живели још док је село било на локалитету Селиште. По другима воде порекло из Малошиште.

-Врањанци или Гочобије су из околине Врања.

-Лебанци су из Лебана. Потичу од Цветана, који је био слуга код господара дела села – Авдила.

-Ижини су из Предејана.

Занимање становника.

Чекнинчани сеју на својим пољима пшеницу и кукуруз као две основне културе у којима се јавља тржишни вишак. Баве се и повртарством на знатним површинама. И виноградарством. Од поврћа гаје паприку, купус и кромпир – у већим количинама. У последње време баве се узгојем дувана.

Сточарство је стајско. Чувају се у просеку по две краве по домаћинству.

Чекмин има нову школску зграду са лепим школским двориштем засађеним цвећем.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Чекмин (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Шарлинце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Шарлинце се налази у алувијалној равници кроз коју је Пуста Река издубила своје корито. Село се држало леве обале реке и ширило на запад.

Тип села.

Шарлиинце је село збијеног типа са доста широким шоровима. На северозападу, испред зграде основне школе, празан је простор четвртастог облика. Служи за спортске приредбе омладине. По северној и вици села, одмах до школског дворишта, налази се удолина којом тече површинска вода у време већих падавина. Та удолина одваја село Шарлинце од суседног Драговца. Ова два села су се толико једно другом приближила да чине насеобинску симбиозу. Драшковац је на вишем терену за разлику од Шарлинца који је у равници.

Име села.

Према легенди, мештани новооснованог села су спољашње зидове својих кућа-чатмара, због оскудице у кречу, замазивали овде-онде кречом, те су зидови били шарени. Тада је наишао неки Турчин и питао мештане како се зове село, ови му одговорише да му још нису наденули име, те им он рече да онда, због шаренила кућа, село добије име Шарлинце. И тако и би.

Воде.

Главна сеоска текућица је Пуста Река, која тече поред Шарлинца са његове источне стране. Неки нови насељеници су почели да граде куће и са друге стране реке. Осим ове реке других текућица нема, изузев поменуте удолине између Драшковца и Шарлинца.

Земље и шуме.

Шарлинце имају атар величине 663 хектара, од које површине њиве и баште захватају простор од 568, воћњаци по двориштима 6, виногради 21, ливада нема, пашњаци 9, шуме 15 и неплодно је земљиште на 34 хектара.

Земља носи ове називе: Гарда, Прогон,  Јесење или Јасење, Доњ Селиште, Сали-агине Њиве, Шекин Луг, Ретке Њиве, Стара Утрина, Сами Дуб, Параспур, Шарлински Потоки Црквиште.

Постанак села и прошлост.

Шарлинце је старо српско село настало у време српске феудалне државе. Турци су га као село затекли и уврстили у тимарско село, па се тако помиње у сумарном попису села у нахији Дубочици са почетка XVI века, тако да легенда о настанку имена овог села нема утемељења у историјским чињеницама.

Када су крајем XVIII века у ове крајеве почели да продиру Арбанаси, спуштајући се низ Пусту Реку и стали се насељавати у Шарлинцу, село је названо Арнаутско Шарлинце, за разлику од суседног Топличког Шарлинца. По народном предању старо село Шарлинце било је на месту које се зове Бајмаков Брег, под Добром Главом. Како су из Арбанаси из Добре Главе чето нападали, пљачкали, људе уцењивали, отимали децу за откуп у злату, због чега су људи решили да своје село поместе у близину старијег села Драшковца, да би безбедније живели и заједнички се бранили. Они су затражили заштиту од господара села Доњег Бријања, Асана, кога су окумили. Асан је био богат и моћан.

Када је дошло до ослобођења, Асан је дошао својим кумовима да се поздрави, па им је рекао да иде у Турску те да им поклања једну њиву по којој ће га спомињати. Та њива се зове Асанова, велика је 1,60 хектара и налази се на атару села Међа.

Порекло становништва.

По првом српском попису 1878. године шарлинце је имало 24 куће и припадало је новообразованој општини у Брестовцу. По попису из 1971. године оно је имало 200 домаћинстава и 258 становника.

У селу живе ови родови:

Староседеоци:

-Мицанци, Миљковци, Стевановци.

-Касапци, названо по неком из рода који је био касапин, досељени су из неког села под Селичевицом.

-Бањци су се доселили из Саки Цола, после сукоба са Арбанассима и убиства једног од њих.

-Мршанци су из Мрвеша. Утекли су Арбанасима.

-Ђинђушани су дошли из Ђинђуше због притиска Арбанаса.

-Игличани су из заплањског села Иглича.

-Обрџинци су непознатог порекла.

-Тончинци су сродни и одељени од Бањаца, истог су порекла – из Саки Цола.

-Кожучар Никола су из Доњег Бријања.

-Лазинци су непознатог порекла.

-Валџици су сродни са Мађупцима и њихова „поделбина“ је пореклом из Смрдана.

-Грци или Дегинци. Назив су добили по томе што је код њих живео Грк, који им је оставио и свој новац. По речима мештана овај род потиче од Влаха,пастира.

-Јовинци су староседеоци, поделбина из рода Мицанци. Родови Мицанци, Миљковци и Јовинци потичу од истог  претка. Сви славе Аранђеловдан и носе назив Пајташи, што на мађарском значи свирачи.

-Толинци су непознатог порекла.

-Мађупци су пореклом из Смрдана, по казивању мештана они су први досељеници у Шарлинцу. Музикални су, али имају и негативне особине.

-Реџинци су пореклом из неког села на Малом Косову, код Подујева. Сукобили се са Арбанасима, једног убили, напустили завичајно село да избегну освету и населили се у Шарлинцу.

-Бургиџије,чергари, музикални, свирају виолину – су непознатог порекла.

-Феризовићи су непознатог порекла.

Родови: Реџинци, Бургиџије и Феризовићи су ромске националности.

Занимање становништва.

На својим њивама Шарлинчани сеју пшеницу и кукуруз. Прозводе и кромпир. Саде и бостан. Дуван око 20 кућа. Винограде има свака кућа од 10 до 30 ари. Поврће само за сопствене потребе.

Сточарство је стајско. Свакакућа има у просеку по две краве. Овце гаји само три домаћинства – 7 до 8 брава. Раније су више чували биволе више него волове. Сада нема ни бивола ни волова. Пољопривреда им је механизована. У селу има 20 трактора у приватном власништву.

Око две трећине домаћинстава има једног или два радника у Нишу – по разним предузећима.

Шарлинце са суседним Драшковцем има једну четвороразредну школу као истурено одељење осмогодишње школе у Брестовцу.

Многи Шарлинчани се школују и везују своју будућност за њу и разне занате.

ИЗВОР: Према књизи Јована В. Јовановића „Лесковачко Поље и Бабичка Гора“ насталој на основу прикупљених података 1977. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Шарлинце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Велико Трњане, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

На око четири километра јужно од села Рударе налази се село Велико Трњане на најнижој тераси Рударске Чуке а делом у алувијалној равни реке Ветернице. И Велико Трњане са западне стране опасује Бара, многе куће су прешле Бару, па се на западу село прострло до самог пута кроз Поречје а у најновије време нека домаћинства граде своје куће и са друга стране друма.

Тип села.

Велико Трњане спада у већа села Поречја. Према попису из 1953 године оно је бројало 175 домова, док сада има преко 220. Збијеног је типа и дворишта појединих домаћинстава су спојена једно уз друго.

Име селу.

Село је добило име свакако по трњацима у којимма се заселило. У Лесковачкој Котлини има три Трњана. Два се налазе у долини средње Јабланице, на око 6 километара западно од Лесковца. Да би се разликовали, они носе ове носе ове називе: Доње, Горње и, најзад, у Поречју Велико Трњане. Велоко Трњане, које је највеће село у Лесковачкој Котлини са називом Трњане.

Земље и шуме.

Атар села Великог Трњана налази се између атара села Рудара на северу и Пресечине на југу; на истоку границу чини разводна линија на Рударској Чуки а на западу се протеже до атара села Горњег Јајна. На овом простору се налазе побрђа и равнице, па је земљиште различито: под шумама, под пашњацима и ливадама, као и под њивама и баштама а има и винограда.

Земља носи ове називе: Прешњетина, Цигански Рид, Циганско Падалиште, Широки Дел, Средњи Рид, Трлиште, Каменити Рид, Голи Рид, Косарке, Тршевине, Шамак, Мустаагино, Благуње, Оматовица, Горње Ливаде, Соње Ливаде, Кука, Меанска Крушка, Ботуња, Пржар, Плавиште, Крсјанице, Буковић, Врбљанке, Папрат, Црна Бара, Угари, Јањина Долина, Јасен, Петкова Крушка, Горње Селиште и Доње Селиште.

Воде.

Сталну текућу воду чини Бара. У време великим атмосферских падавина, као и топљења снега у пролеће, из  долина са Рударске Чуке потеку потоци одкојих се воде стаче у долину која пролази кроз североисточни део села.Обиље изданске воде, која је у равници веома близу земљиној површини, омогућава сваком домаћинству да ископа бунар за пиће и остале потребе домаћинства.

Постанак села и прошлост.

На месту на коме је данас лоцирано село велико Трњане обитовао је још неолитски човек. Локалитети Горње и Доње Селиште говоре о томе да се село  као словенско насеље помештало, али је овде постојало континуирано постајало сеоско насеље.

Велико Трњане је у доба читлучења успелода сачува своју слободу мада се, као локалитет, помиње Мустафа-агин забран. Кад је пред крај 1877. године избио рат између Србије и Турске међу добровољцима наредника српске војске Влајка Стојановића нашло се неколико Великотрњанчана су пушкама, пиштољима, косама и мотикама.

Како Велико Трњане није било читлучко село, они нису морали да плаћају накнаду за земљу Турцима, па чак ни за посед Мустафа-аге, који се по одласку Турака није није ни јавио за накнаду, па су је мештани међу собом поделили.

Занимање становника.

Великотрњанчани су углавном земљорадници. Сеју пшеницу и кукуруз, од индустријских биљака конопљу, мада у далеко маљим количинама него у време између два светска рата.

Сточарство је стајско. Пред Други светски рат село је имало 3000 оваца да би услед разоравања утрине тај број свео на најмању  могућу меру. Исти је разлог смањеног узгоја свиња. Свако домаћинство има по две краве. У селу је било 1960. године око 150 бивола.

У селу има 23 регистроване занатске радње: ковача, кројача, албата, столара, зидара и др. Осим занатом они обрађују и своју земљу а чувају и по неко грло ситне или крупне стоке. Многи раде у фабрикама у Вучју и  Лесковцу. Велико Трњане је повезано аутобуским превозом за Вучје и Лесковац.

Велоко Трњане има осморазредну основну школу. Имају и библиотеку, истурено одељење из Вучја.

Порекло становништва.

Село је подељено у шест махала, које носе ове називе: Доња, Средња, Корејска, Шорејска, Горња и Ђурина махала.

Укупан број становника по попису из 1959. године износио је 1027 становника а 1979. број становника се попео на 1200.

У Великом Трњану живе ови родови:

-Врањанци су досељени из околине Врања – село Стубал.

-Терзиски су староседеоци.

-Јањини су досељени из Великог Потока.

-Лука Стојиљковића род су староседеоци.

-Јовини су староседеоци.

-Џандарови су пореклом из околине Врања.

-Савчини су староседеоци.

-Стојиљковићи су досељени из Гагинаца.

-Коцини су староседеоци.

-Род Радисава Стојановића – домазет код Станка Зурка.

-Пућкини су староседеоци.

-Криланци су староседеоци.

-Шарејци (Шурејци) су староседеоци. Зову их још и Барјактарови, јер је њихов предак Стојан носио устанички заставу 1877. године.

-Трајчини су староседеоци.

-Зуркини су староседеоци.

-Анђелкови су досељени из Мале Грабовнице.

-Жљаткини су староседеоци.

-Јованчини су староседеоци.

-Китанови су староседеоци,

-Манџини су досељени из Лесковца.

-Ђорини су староседеоци.

-Јерини су староседеоци.

-Деда-Јанкови су староседеоци.

-Симиџици су староседеоци.

-Подримци су из Подримаца.

-Денкинци су досељени из Ладовице.

-Ранђеловићи су староседеоци.

-Мичковци су досељени из Братмиловца.

-Подпудајкини су староседеоци.

-Ђурини су староседеоци.

-Јанаћковићи су досељени из Доњег Трњана.

-Савини су староседеоци.

-Баба-Стојнини су староседеоци.

-Ђелошеви су са Копаоника (катранџија).

-Титини-Стојиљковићи су староседеоци.

-Мишини су из Трна.

-Стојкови су староседеоци.

-Миладиновићи –Шопче су из Доброг Поља.

-Накаламци су староседеоци.

-Стојановићи (Борко и Славко) су из Мораве.

-Шуткови су староседеоци.

-Цакини су староседеоци.

-Божанкини су староседеоци.

-Маријини су староседеоци.

-Коларци су староседеоци.

-Милосављевићи су пореклом из Ладовице.

-Цветановићи су староседеоци.

-Ђорђевићи су пореклом из Вучја.

-Корејци су староседеоци.

-Костадинови су староседеоци.

-Тодорови-Митинци су староседеоци.

-Цветковићи су пореклом из Печењеваца.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Велико Трњане (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Пресечина, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Пресечина се налази на око девет километара јужно од Лесковца. Од јужне периферије Великог Трњана једва да је удаљена око 500 метара, па изгледа да ова два суседна села чине једно село. Пресечина лежи једним делом на најнижој тераси Рударске Чуке, а другим, већим делом у алувијалној равни Ветернице. Ово село је са западне стране опасано Баром, која се кроз пресечинско поље провлачи змијолико..

Тип села.

Село је збијеног типа. Удаљено је од главног пута кроз Поречје за око 300 метара и са њим спојено са два сеоског пута. Ова два пута се у источном делу села спајају и заједно чине слово „П“, повезујући тако са главним путем све домове села.

Село Пресечина је подељена у два махале – Горњу и Доњу.

Име села.

У давно време становници Поречја, у жељи да из Поречја пређу у Туловску Реку и Јужну Мораву, открили су на месту садашњег села Пресечине усек кроз Рударску Чуку, кроз који се лако може пролазити, па су се у том циљу служили овом пресечином – па је по том топониму село названо – Пресечина.

Земље и шуме.

Атар села Пресечине граничи се са атарима села Зољева и Загужана и са запада атаром села Паликуће, на северу је Велико Трњане а и на југу је село Шаиновац. На источној страни атара су брежуљци Рударске Чуке благо заобљени, без дубоких удолина и стрмих падина, са благим долинама. На западу атар села чини алувијална раван на десној обали Ветернице. На истоку су забрани и виногради, затим, пашњаци, сада претворени у плантажни воћњак, али има и њива, јер је овде земљиште прекривено дебелим слојем хумуса. На западу ове равни су њиве, баште и ливаде.

Поједини локалитети овог села носе ове називе: Долинар, Липарска Долина, Горунска Долина, Кукино Трње, Крушљар, Лимчиште, Кале, Врбљанке, Папрат, Горње и Доње Поље, Големи Друм, Ограђа, Пашиница, У Ливаде, Селиште, Чивачики, Отаве, Пред Јаругу, Пашина Арница, Павлово Браниште, Средње Било, Јазбине и Шаиновачко.

Воде.

Текућу воду чини Бара, која тече поред западне ивице села. У долини изнад Пресечине, подизањем бране зајажена је слаба текућа вода која извире из потеса Јазбине и Горунске Долине и ојача у доба отапања снега или обилних киша. Тако је створено прво вештачко језеро у Поречју, чија вода служи за наводњавање. Ово језеро је порибљено шараном.

У овом селу изданске воде су веома блиске па готово свака кућа има свој бунар из којих користи воду за своје потребе.

Занимање становништва.

Пресечанци су земљорадници. Највише сеју пшеницу и кукуруз, затим јечам, раж па и овас. Под кукурузом њиве су подсејане подкултурама: пасуљ и тикве – бундеве. Кромпир сеју само за домаћу употребу. У својим баштама поред воде саде паприку, црни, прази и бели лук, купус. Имају мале винограде – од грожђа праве вино за своје потребе. Имају нешто воћа, јабука и шљива. Од воћа и комине пеку ракију.

Од индустријских биљака раније су производили кудељу и бавили се ужарским занатом. Више тога нема.

Сточарство је искључиво стајско. Свака кућа има по две краве. Нека домаћинства разносе млеко по Лесковцу или праве сир који продају на пијаци у Лесковцу.

У Пресечини има пет регистрованих занатски радњи: зидари, два превозника, трактористе и једног механичара.

Имају 16 запослених у Вучју. Село је електрифиицирано.

Пресечина нема основну школу, ђаци иду у школу су суседном Великом Трњану.

Постанак села и прошлост.

На простору овог села, на локалитету Горње Селине и Старог Села, постоје докази да је на овом месту или око њега било насеља пре него што је Пресечина настала.

Пресечина је под Турцима било господарско село и имало три господара пред крај турске власти. У Горњој Махали био је господар Турчин Мула Алија, који је живео у Лесковцу, његов надзорник у селу био је неки Мук док је господар Доње Махале био Јоргаћ Костић Тотин по народности Грк, хришћанске вере. У селу се налази локалитет Гумниште, где је било гумно Јоргаћа. Трећи господар је је био неки Арбанас из Пусте Реке, који је имао само једну кућу.

После ослобођења од Турака Пресечанци из Доње Махале плаћали су накнаду за земљу Јоргаћа, из Горње Махале нису плаћали ништа, јер се Турчин Мула Алија није појавио са својим захтевом за одштету.

Порекло становништва.

Према попису из 1959. године у Пресечини је било 62 дома и спада у мања села Поречја.

Становништво овог села чине ови родови:

-Ристинци су досељени из Катуна код Ристовца.

-Антићи су пореклом из Шоплука („из Шопско“).

-Вучићи су досељени из Жабљана.

-Јеличкини (по Јелици) су староседеоци.

-Тишљерови – Денићи су староседеоци.

-Трајкови су из Клисуре – Босилеград.

-Кочини су староседеоци.

-Станчини су досељени из Шоплика.

-Пешићи су староседеоци.

-Филиповићи, Милча из Загужана усвојен.

-Горчини су староседеоци.

-Ранђелови – Гајдарџици (Ранђел је свирао у гајде) су досељени из Шаиновца.

-Павлови су староседеоци.

-Зоркови су пореклом из Губеревца.

-Џеваплици су староседеоци.

-Колини су староседеоци.

-Загужанчани су из Загужана.

-Качамакови су из Горњег Буниброда.

-Воденичарови су из Гиљанске околине.

-Миткини су староседеоци.

-Кевини су староседеоци.

-Тошини су староседеоци.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Пресечина (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Шаиновац, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Нешто више од једног километра јужно од села Пресечине, на најнижој тераси Рударске Чуке, и то на месту где Шаиновачки Поток непушта побрђе и улази у равницу, налази се село Шаиновац, најмање село Поречја.

Име села.

По предању село је добило име по Циганину Шаину, који се овде први населио.

Постанак села и прошлост.

Изнаде садашњег села постоји локалитет Селиште, на коме је некдада било село под именом Ново Село. Касније се ово село преместило, спустило где је и сада, али под новим именом – Шаиновац.

Шаиновац је био господарско село стројковачког господара Јашара, односно његове кћери Фатиме. Према другим казивањима не ради се о Јашару већ Рашит-бегу. Пре него што је потчињен Шаиновац је припадао спахијском лену Дервиш-спахије, чији је чардак био на садашњем плацу Славка Ђокића. И сада постоји на истом месту Дервишов Бунар а кула овог спахије порушена је крајем прошлог, XIX века.

Према причању мештана, по легенди, Рашит-бег као господар села Стројковца и Шаиновца био је веома благ човек. Нарочитом благошћу одликовала се његова кћер Фатима, којој је он уступио Шаиновац, као њен читлук. Фатима је као племенита жена била велика заштитница српских девојака и малдих жена. Приликом упада турских силеџија у села Страјковце и Шаиновац она је примала младе Српкиње у свој конак и  тако их спасавала од одвођења и насиља необузданих Турака.

Као господарско село, после ослобођења, Шаиновац је плаћао аграрни дуг. Један од мештана, Стеван Стошић, није могао да отплаћује доспеле рате па му је целокупно имање продато на јавној  лицитацији. Купац је био из Лесковца.

Земље и шуме.

И по величини свог атара Шаиновац је најмање село у Поречју, јер има укупно 250 хектара земље, од чега 105 под ораницама, што по дмаћинству припада у просеку по 2,7 хектара.

Атар села Шаиновца налази се између села Стројковца, Пресечине и Накривња. Земљиште његовог атара се простире делом по побрђу а делом у алувијалној равни реке Ветернице. Она у побрђу носи ове називе: Церак, Крушјар-Круче, Старо Браниште и Трлиште. Све ове парцеле су пдо шумом. На Падину и Над Ливаде су виногради.

У равници су њиве, баште и ливаде под овим називима: Калдрма-Калдрмарке, Спасенке, Мрштанке, Големе Њиве, Трнице, Дрењар, Залудњиково-Запис, Мењаци и др.

Воде.

Кроз село Шаиновац протиче Шаиновачки Поток који извире из потеса Дедин Дол, у атару села Накривња. Овај поток скупља воду из долина. Када се топи снег или падну јаке кише, уме силовито на надође и тада његово корито не може да прихвати сву воду, већ се она излива и плави огромне просторе ливада и њива све до југоисточне периферије Лесковца. Осим овог потока, западно од села, поред друма Лесковаац – Вучје, тече Бара која има свој аквадукт код места где се сеоски пут за Шаиновац одваја од главног пута за Поречје. Осим тога, цео терен има блиске изданске воде, па су чести бунари у селу и пољу за домаће потребе и наводњавање башта у сушним периодима.

Даље, на западу од Баре, недалеко од  главног пута, тече река Ветерница до којих допиру њиве Шаиновчана.

Заниамње становништва.

Шаиновчани се баве земљорадњом. Сеју пшеницу, кукуруз, пасуљ, тикве, кромпир а по баштама паприку, лук и остало.Чувају стоку: краве, овце свиње.

Порекло становништва.

Село по попису из 1959. године има 38 домаћинстава, те је,  и по томе, најмање село у Поречју.

Село Шаиновац насељавају ови родови:

-Стајинци су пореклом из околине Крушевца.

-Благодарци су из Корбевца код Врања.

-Петровци или Дели-Јанковци су староседеоци.

-Мијајловци су староседеоци.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Шаиновац (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Стројковце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

На 11 километара јужно од Лесковца, наместу где се Накривањска Река улива у Ветерницу, настало је село Стројковце, чији је главни део лоциран између двају река у јужном углу. Село се није развијало само на обалама двеју река, већ поред путева који кроз село пролазе или одавде од чворишта иду у разне правце, па би се село могло сматрати друмским насељем.

Тип села.

Тај карактер друмског насеља и раскрсница путева путева Стојковце је и данас задржало. Као и остала села Поречја, збијеног је типа.

Име села.

Свако насеље у своме имену садржи неку своју одлику; или носи име оснивача, или свога феудалног господара; негде оно садржи топографске одлике места на коме је засељено, по флори која је овде обитавала. Име Стројковце ја остало загонетка о настанку назива села.

Воде.

У погледу текућих вода, Стројковце представља јединствени случај у Поречју. Поред њега теку две реке; Ветерница и Накривањска Река а на западу кроз његов атар тече и речица Ботуња. На свом атару има и три извора-кладенца:Терзиски, Уз пут за Вучје и Код Гробља. Осим тога, благодарећи притиску Ветернице и Накривањске Реке, изданска вода је обилата и свуда присутна, па свако домаћинство има свој бунар у свом дворишту.

Земље и шуме.

У оптималном положају са гледишта обиља речних вода и путева, Стројковце је најбогатије село у обрадивој земљи. Атар му захвата простор од 953 хектара, од кога њиве заузимају простор од 556 хектара – што је највећа површина обрадиве земље у Поречју. Шуме има 168 хектара и ливаде 74 хектара.

Земља носи ове називе: Селиште, Прогон, Кас'мово, Ашанско, Росуља, Паликућем Свињарник, Језаве, Пелиниште, Калдрмки, Карапанџино-Карапанџин Мост, Код Гробља, Доње Поље, Горње Селиште, Грбавица, Црвени Брег, Доње и Горње Ливаде, Росуље, Чука, Средњи Рид, Веверица, Равнине и Средњи Рид.

Старине у селу.

У атару села постоје трагови неолитског насеља на месту Средња Била на десној обали Накривањске Реке. После ослобођења од Турака село је имало 107 порских глава. Осим тога, пред крај турске власти. Стројковце је било подељено на четири господарлука и имало је четири читлук-сахибије што иде у прилог неспорне величине као насеље, пространости његовог атара и богатства његове земље.

У дворишту једног од последњих господара Стројковца, Рашид-бега постојао је огроман храст. Имао је обим на висини од 1,5 метра око шест метара. Храст се сасушио и сам пао. Нико није смео секиром да удари у њега пошто се у народу веровало да су у њему становали духови.

У Стројковцу је 1884 године подигнута је радионица гајтана у воденици. То је било прво текстилно предузеће у Лесковачкој Котлини. Зграда воденице је данас музеј.

Као траг некада веома развијеног воденичарства на накривањској реци у Стројковцу постоје три зграде воденица; Исака Османбеговића, Наталије Чуљковић (гајтара) и Хаџитанчићева воденица.

Порекло становништва.

У Стројковцу је, по попису из 1959. године, живело 1204 становника у 206 домаћинстава. Село је подељено у осам махала, које се зову: Нишевљанска, Брбска, Велковска, Терзиска, Крстанска, Новачка, Мераклиска и Средња махала.

У овим махалама живе ови родови:

Староседеоци:

-Деда-Станкови, Деда-Марчини, Кикироје, Мераклије, Баба-Мицкини, Деда-Јованови (Денићи), Деда-Ђокини, Деда-Цветкови, Деда-Тодорчини, Постолови, Стаменкови, Деда-Ранђелови, Деда-Димитрини, Маркови, Брбци (Деда-Ђокини), Брбци (Деда-Маркови), Деда Јованови-Пргиш, Митинци, Баба-Магдаленкини, Ранђелови, Деда-Савини, Каменарци, Тошини, Стојменови. Стојменови-Митићи, Вуканци, Деда-Стојкови, Живкови, Деда-Мијајлови, Таскини, Савини, Тонини, Бошковци, Недини, Петринци, Аичкини, Деда-Пешини, Деда-Младенови, Крстанци, Златанови (Баба-Ђурђини), Савчини, Степанови, Китанови, Ђинковски и Филипови.

-Миленковићи су досељени из Битврђе-Шоплук.

-Цветковићи-Денчини су досељени из околине Ниша.

-Милошевићи-Младенови су досељени из околине Ниша.

-Деда-Станкови (Јовановци) су из Власа.

-Симонови (Деда-Ђорђини) су из Бунуше.

-Деда-Ђурђини су доселени из Битврђе.

-Велковци су досељени „С оне стране Мораве“.

-Терзици су из Копашнице.

-Додинци су из околине Врања.

-Врбарци су досељени „С оне стране Мораве)

-Илијичкини су досељени из Битврђе.

-Шопци су досељени из Шоплука.

-Лугарци су из Лугара.

-Торковци су досељени из Жупе.

-Стојадинови су досељени из Рождаца – Пољаница.

-Новаци су досељени из Русије.

-Миладиновићи су досељени из Лучице – Пожаревац.

Занимање становника.

Главно занимање становништва је земљорадња. Сеју кукуруз, пшеницу, јечам и овас. Саде кромпир за домаћи употребу и пасуљ као подкултуру (сеје се са кукурузом) за продају. Готово свака кућа сеје детелину, луцерку и тролетку. Као новину уводе мухар. У баштама гаје паприку и друго поврће.

Стројковчани се баве сточарством. Свака кућа има по две краве, сада у селу има 60-70 бивола и биволица, оваца око 400 брава а раније их је било 10 пута више. Гаје и свиње домаће сорте. Коњи су ретки, има их петнаестак у селу.

У селу има 32 регистроване занатске радње и то: зидара 11, ковача 2, колара 2, кројача 2, дрвостругара 1, воденичара 2, тракториста 1, вршача 2, превозника 3, хармоникаша 1, поткивача 1, лимара 1, бачвара 1, столичара 2, вуновлачара 1 и гостионичара 2.

У селу постоји добро снабдевена задружна продавница.

Имају добре саобраћајне везе у свим правцима.

Имају четвороразредну основну школу док у више разреде иду у школу у Велико Трњане.

Стројковчани су вредни и способни људи. Нису подложни алкохолу, нити су познати као парничари и свађалице, спремни да прихвате све напредне идеје.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Стројковце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Накривањ, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

На пола пута између Стројковца и Чукљеника налази се село Накривањ, на обалама Накривањске Реке и поред пута који постоји пуних 400 година, везујући преко планине Кукавице Лесковац и Врање, односно Београд и Солун.

Име села.

За време Турака неки Накривчанин, сакат уногу, гегајући се, често је долазио своме спахији у Лесковац и молио  да га поштеди давања, јер је сиромашан и при томе још и сакат. Турском спахији је додијало мољакање овог човека, па га је подругљиво назвао накривањ па је, временом и село добило исти назив.

Развитак села.

Накривањ се под Турцима вероватно развио као караванска станица пред улазак у планину. У планинама је било хајдука, па су се у Накривњу груписали и тако у већим групама настављали пут преко Кукавице. Половином XIX века село је имало 60 кућа, што је са тадашње прилике било велико насеље. Накривањ је 1884. године имао 110 пореских глава. Према попису из1959. године Накривањ је имао 217 домаћинстава. По величини Накривањ је друго село у Поречју, после Вучја. Развој индустрије у Вучју допринео је развитку Накривња, који је удаљен од Вучја четири километра.

Постанак села и прошлост.

Накривањ је био господарско село. Имало је једног господара, који се звао Садик-ага, који је у Накривњу саградио воденицу и подигао кулу на четири спрата, па је том приликом преселио 27 кућа из Накривња и населио их у Чукљеник, па је у селу остало свега 13 кућа.

По казивању Наталије Костић из Београда, село Накривањ је било под заштитом њеног свекра Јоргаћа Костића, оног Јоргаћа, који је био један од три господара Пресечине. Изгледа да је и Нешко Митровић, из Лесковца, био нека врста читлук-сахибије у Накривњу и Накривањском Чифлуку.

По предању, негде око 1789. године неки Пеша Прчић, из Накривањског Чифлука био је дигао народ на Турке, Турци доведу восјку на тог бунтовника. Пеша се сретне са том турском војском „на селу Паликући“. Ту су се војске тукле четири дана. На крају Турци разбију Пешине побуњенике а село Паликућу спале.

Накривчани су се још једнмом херојски понели, када је у зиму 1877. године плануо у Поречју устанак. У чети вође устанка Влајка Стојановића било је доста Накривчана, међу њима и неки Кумбара, вероватно од садашњег рода Кулумбарарца. Тај Кумбара, после погибије Влајка Стојановића, је преузео команду над устаницима забарикадираним у Дилавер-беговој кули и енергичном командом одбио нападе арбанашког одреда чиме је Поречје дало свој допринос у коначном ослобођењу од Турака.

Воде.

Кроз село Накривањ, целом његовом дужином, тече брза река, која се до Накривња зове Чукљеничка Река а одатле Накривањска Река. Још под Трцима ископан је канал, којим је ухваћен добар део водене масе Накривањске Реке и на том каналу су подигнуте многобројне воденице.

Земље и шуме.

Атара Накривња је велики и захвата побрђа, таласасту речну терасу накривањске реке и планину. Атар је величине 2949 хектара од чега на оранице пада 512, а на шуму спада 2198 хектара.

Земља носи ове називе: Њиве, Селиште, Сеоска Долина, Доње Поље, Раскрсје, Грбавица, Росуља, Зли Дол,  Доње Јасење, Орлово Гнездо, Бечкарница, Ушка Долина, Црвени Брег, Совиште, Доње Јасење, Криви Рид, Карагучевица, Јасенова Падина, Лаз, Дедин Дол, Смрекер, Андрејин Кладенац, Прелопат, Големи Рњаковац, Мали Рњаковац, Дубока Долина, Зољевски Рид и Широка Падина.

Порекло становништва.

Село Накривањ је подељено десет махала: Тошина, Филипова, Колумбарска, Љуричова, Маришкина, Гагинска, Стојковска, Стеванчовска, Влајковска и Краљина Махала.

У селу живе ови родови:

Староседеоци:

-Тошићи, Петковићи, Пешини, Јовићи, Грци, Крстићи, Божанци, Миленковићи, Јовићи, Кулубарци, Укинци,  Марјановићи, Невенкини, Љутичови, Маркови, Влајковци, Стеванчовци, Ковелчини, Лазаревићи, Петринци, Лазаревићи други, Ђермазови, Мијалкови, Величкови, Николини и Баба-Ђурђини.

-Савићи су досељени из ужичког краја.

-Цветковић Стојан – Србин досељен је из ужичког краја.

-Анђелкинови су из Рашиног Лаза.

-Сербезови су  из Рашиног Лаза.

-Филипови су из Рашиног Лаза.

-Михајловићи су из Винбарачке Мире.

-Божинци не знају за своје порекло.

-Јанковићи су досељени из околине Ужица.

-Гагинци су досељени из Гагинца.

-Јерци су досељени из околине Ужица.

-Маришкини су из Рашиног Лаза.

-Гаћини-Јоргаћеви су из Брзе.

-Савинци су досељени из околине Ужица.

-Стојкови су из Рашиног Лаза.

-Канини су из села Кукавице – Пољаница.

-Краљевићи су и з Прокупачког краја.

У селу Накривњу живи и осам ромских породица.

-Драгутнин Ристић, староседелац.

-Трајко Јовић, староседелац.

-Ђорђе Јовић је староседелац.

-Живојин Јовић је староседелац.

-Никола Анђелковић је староседелац.

-Ђура Николић је староседелац.

-Светозар Стаменковић је староседелац.

-Божидар Стојановић је староседелац.

Занимање становника.

Накривчани се баве земљорадњом а раније су се бавили воденичарством и прерадом дрвета. Данас на својим њивама гаје јагоде и то у знатним количинама. На пијаци у Лесковцу продају крушке и јабуке, које узгајају у својим воћњацима.

Имају 14 регистрованих занатлија. Овде нису узети у обзир Роми, од којих се неки баве свирањем, двојица су ковачи а остали фабрички радници.

Уз земљорадњу, Накривчани се баве стајским сточарењем. Свако домаћинство настоји да има бар по две краве, гаје свиње за сопствене потребе. Стоку напасају на планини. Оваца имају мало, јер је утрина разорана.

Из својих забрана користе дрва за огрев и продају на пијаци у Лесковцу.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Накривањ (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Накривањски Чифлук, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Накривањски Чифлук је мало село које се налази између Стројковца и Накривња и то на обема обалама Накривљанске Реке. Са североисточне стране налази се канал на коме су изграђене многобројне воденице у атару села Накривња, Накривањског Чифлука и Стројковца, па је највећи део овог села лоциран између Накривањске Реке и  овог канала, док се само три домаћинства налазе на левој обали Накривањске Реке.

Име села и прошлост.

Као што то његово име показује, накривањски Чифлук је најпре био велико добро обрађивано по систему чифлука. Милан Ђ. Милићевић га помиње као сеоско насеље са 12 пореских глава. Чије је власништво овај чифлук пред крај турске власти не може се са сигурношћу тврдити. Морао је бити, и вероватно да је био, једног од господара села Накривња, али исто тако је могуће да је његов власник био и лесковачки чорбаџија Нешко Митровић, који је овде имао своју воденицу, која је носила назив“Нешкова воденица“-

Земље и воде.

Накривањски Чифлук, као мало село, има мали атар. Називи земљишта носе ове називе: Грбавица, Пашине Њиве и Куса Падина. На Кусој Падини су њиве и забрани овог села.

Као што је већ речено, село се налази на обалама Накривањске Реке и канала. Оба ова водена тока имају текуће воде преко целе године. Осим тога изданска вода је близу површине земље. Ниво воде у бунару једног мештанина, са којег се водом служе и околна домаћинства чини се да је изнад нивоа воде у самој Накривањској Реци, чије је корито од бунара удаљено једва двадесетак метара.

Порекло становништва.

У Накривањском Чифлуку живи 10 родова са 29 домаћинстава или кућа. То су ови родови:

-Стојиљковићи су староседеоци и чифчије Нешка Митровића.

-Станковићи (Ђорђе) су такође староседеоци.

-Мићићи (Петар) су пореклом из Рашиног Лаза.

-Ристићи (Влајко) су пореклом из Жабљана, усињен од Чунгураца.

-Илићи-Чунгурци су староседеоци.

-Павловићи су староседеоци.

-Николићи-Тукини су староседеоци.

-Јовићи су староседеоци.

-Коцићи-Калајџици су староседеоци.

-Јовановићи-Слатинци су пореклом из Слатине.

Занимање становништва.

Становници овог села се бави земљорадњом као главним занимањем. Од стоке свако домаћинство се труди да има бар по две краве, које служе за орање, вучу и млеко. Занатом се нико не бави а у Вучју ради 11 мушкараца и жена на нижим радним местима па тако домаћинства употпуњују свој породични буџет.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Накривањски Чифлук (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Чукљеник, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Чукљеник се налази на излазу Чукљеничке и Мале Реке из планине. Село је изразито подпланинско. Од Стројковца, као раскрснице путева, Чукљеник је удаљен око 6 километара а од Лесковца 17 километара. Ово је, идући уз Накривањсску Реку, последње насеље у Поречју на тој страни.

Име селу.

Простор где се село налази био је у саставу села Накривња, који су, да би нахранили своју стоку, чукљали-кресали шуму, Када је село почело да се ствара, локалитет који се одомаћио као чукљеник настало је и  име селу – Чукљеник.

Воде.

Село је подигнуто на обема странама Чукљеничке Реке, мада је о нај на десној страни знатно већи. У горњем делу села у Чукљеничку Реку се улива Мала Река која појачава водену масу Чукљеничке Реке. Одмах испод састава ове две реке Чукљеничани су ископали канал са леве стране реке, који са западне стране опасује део села на левој обали Чукљеничке Реке. Канал служи за наводњавање башти и воћњака а на њему су изграђене воденице Чукљаничана.

Пре састава Чукљаничке и Мале Реке један Лесковчанин од рода Кукара је подигао лепу  чесму са изузетно здравом водом. Уз све то, изданска вода је прилично  плитка па  је могуће копање бунара, чија је вода по тврдоћи слична оној у рекама.

Старине у селу.

Изнад села Чукљеника постоји у планини локалитет Романица, која указује да је овде било живота и пре доласка Словена.

На врху стене у чукљеничком ждрелу постоје остаци некаквог града – Кулине.

Најзначајнији културни споменик јесте црква посвећена Св. Николи, подигнута под ћувиком званим Црквени Чукар, одмах после састава Чукљеничке и Мале Реке. Овде је био манастир а црква манастирска. Не зна се када је манастир подигнут али се зна да је у време сеоба под Арсенијем IV 1736-37 године из манастира отишло три калуђера, што значи да је у то време манастир постојао. Манастирска црква је преобраћена у мирску цркву 1884. године, одмах после осслобођења. У црквеном дворишту псотојао је конак на спрат, који је подигнут 1853. године и чије су просторије коришћене за једну од двеју првих школа манастирског типа у Поречју пре ослобођења од Турака. У црквеној порти сахрањено је тело погинулог Владимира-Влајка Стојановића, вође поречких устаника из 1877. године. На гробу је подигнут леп споменик.

Земље и шуме.

Ово село је најсиромашније у обрадивој земљи. Укупна површина атара је 790 хектара од чега на обрадиву земљу спада свега 117 хектара док је под шумом 494 хектара.

Земља носи ове називе: Селиште, Боровик, Оранице, Крушјар, Црнотравски Рид, Тутуњиште, Пркос, Бара, Рид, Вучја Рупа, Дајкин Дел, Црвени Брег, Јаруга, Црквени Чукар, Ђоровичка Долина, Јазбине, Широка Падина, Урошево Чукаре, Несврска Долина, Куса Падина, Деда Илинско Гумно, Јечарник, Трле, Грујичина Падина, Аврамова Падина, Илијино Њивче, Грашиште, Петровски Чукар, Растово Дрво, Репиште, Страна Бача, Шопке Бача и Горња Арница.

Порекло становништва.

Село Чукљеник је према попису и з 1959. године имача 629 становника а у њему живе ови родови:

-Ђелинци су староседеоци.

-Деда-Јанковци су староседеоци.

-Мирковци-Шопци су се доселили из Шоплука.

-Петровци су досељени из Црне Траве.

-Урошевци су досељени из Црне Траве.

-Јанкови су досељени из Стрешека – Пољаница.

-Поповчики су досељени из Пољанице.

-Толинци су досељени из Вучја.

-Терзици су досељени из Црне Траве.

-Рашић (Дража) се из Дадинца призетио у Чукљенику.

-Шумарови су досељени из Тулова.

-Тројановци су досељени из Црне Траве.

-Долинци су из села Јастрепца – Пољаница.

-Живковци су староседеоци.

-Слаништанци су из Тулова.

-Рекари су досељени из Шоплука.

Осим три стариначка рода сви остали су досељени после Првог српског устанка – те је Чукљеник село новијег датума. Манастир је, свакако старији од овог насеља.

Занимање становника.

Земљорадња је у овом селу главно занимање. Чува се и стока, али у мањој мери у односу на ранија времена када су крупну и ситну стоку држали на локалитетима које у свом називу имају „баче“ (бачије). Свака кућа има обично по две краве. Снажне волове имају домаћинства која се баве превозом и продајом дрва за огрев.

Чукљеничани на својим њивама сеју све врсте жита. У новије време гаје јагоде од чијег рода сваке године у своје кућне буџете уносе знатне количине новца.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена. село Чукљеник (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Бели Поток, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Бели Поток се налази на главном путу који води од Лесковца ка Вучју, 14 километара јужно од Лесковца а на око три километра северно од Вучја и то на заравњеном делу некадашњег Лесковачког Мора изнад алувијалне равни коју је Ветерница у дну мора измоделирала.

Испод села тече кроз мочваран терен поточић а после рата изграђен је канал који кроз вучанско и полопоточко поље одводи воду која се из правца Бачинца спушта у равницу.

Име села.

Услед квалитата земљишта и његових растворљивих делова поточић има „белу“ боју, па је по томе и село добило своје име.

Земље и шуме.

Атар овог села је мали; свега 303 хектара, од чега на обрадиве површине пада 195 хектара. Земља носи ове називе: Спахиске Баче, Параспур, Језеро, Под Ваду, Рид или Заирово Кулиште, Селиште или Испод Јумерово Кулиште, Турски Забел или Заиров Забел, Иса-Агини Вирови, Плоча, Шамак, Ботуња и Лештари.

Воде.

Кроз потес Плоче текла је Божиница, која има своје извориште испод кућа села Рашиног Лаза; други крак овог поточића извире из Горуновца – Сенска Долина у атару села Накривња. После рата је од Вучја па до испод Белог Потока све до Ветернице изграађен је канал који спроводи воду са Ките, па је тако и вучјанско и белопоточко поље дренирано и оспособљено за пољопривреду.

У атарау села Белог Потока има више извора и кладенаца: Лимчиште, Чесма код Шамак, Заиров Кладенац, Лековитица и Чумбура. Изданска вода је близу па свака кућа има свој бунар. У селу се до данас сачувао бунар из турског времена – Спаински Бунар.

Постанак села и прошлост.

Када се Бели Поток заселио не може се одредити, Оно се не среће у српским средњовековним споменицима, али не значи да није постојало у доба српске средњовековне државе. Забележено ја да је село после ослобођења од Турака имало 45 пореских глава. У време Турака село је било господарлук тројице читлук-сахибија: Заира (постоји Заирово Кулиште и Заиров Забел), Јумера (Омера) од кога је сачуван траг у топонимији села (Јумерово Кулиште) и Љатифа.

После ослобођења од Турака Белопоточани који су поделили земљу свога господара Љатифа плаћали су аграрни дуг. Друга двојица пелопоточких господара Заир и Јумер (Омер) нису се ни јавили за накнаду, па белопоточани који су били под њиховом „заштитом“ нису плаћали аграрнни дуг.

Порекло становништва.

У Белом Потоку 1960. године живели ови родови:

-Лукићи су пореклом из Златокопа код Врања.

-Марковићи су староседеоци.

-Лазаревићи су старо седеоци.

-Кржалије су старо седеоци.

-Мирошевчани су досељени из Мирошевца, из рода Чергини.

-Млаџинци су староседеоци.

-Кованџици су досељени из Горине да раде на кованлуку господарском па зато носе такво презиме.

-Илићи су староседеоци.

Према попису из 1959. године у белом Потоку је живело 546 становника.

Занимање становника:

До 1912. године свака кућа у Белом Потоку имала је своју ћерану у којима су упредали ужад и продавали у Лесковцу и шире, чак и у Бугарској. Сада се тим занатом бави само једна или две породице.

Док се северно од села налазила пространа утрина Белопоточани су чували много стоке, нарочито свиње и овце. Чували су и биволе. И сада имају више биволица него крава. Скоро свака кућа чува 15-20 пашићних свиња за продају.

У пољу саде кромпир за домаће потребе, пшеницу и кукуруз за продају. Сеју детелину за исхрану бивола.

На некадашњој утрини подигнут је пољопривредно-трговачки комбинат „Поречје“ у Вучју и подигао огроман воћњак и расадник. У расаднику се узгаја украсно дрвеће, нарочито бор а под јабукама се налази 100 хектара, од којих доминира сорта црвени и златни делишес. Воћњак има своје вештачко језеро из кога се лети заливају воћке и подкултуре, нарочито краставац, који се сади на великим парцелама.

У Белом потоку има пет регистрованих занатски радњи: тракторист, вршач,превозник,колар и столичар.

Село има четвороразредну основну школу као истурено одељење Основне школе у Вучју.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Бели Поток (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Жабљане, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Ово село се налази око једна километар северозападно од Вучја. Благодарећи ширењу Вучја, ова два села су се готово спојила. Жабљане је равничарсско село мада се један део атара простире у правцу кукавичких брегова.

Име села.

Земља на којој се село налази и оно око села је веома ниско и подводно. Колико је то земљиште било подводно докази су називи локалитета у његовом атару: Луке поред Вучјанке, Луке поред Ветернице, Лазареве Рупе, Језеро.. Сви ови локалитети су до недавно били под водом, а у њима је било барског света, нарочито жаба. По томе се село најпре звало Жабља Бара, Жабаре (скраћено Баре) и најзад Жабљане.

Воде.

Поред Жабљана и недалеко теку: Ветерница, Вучанка. Поред њих су кроз ово село и поред њега токови Ботуње (Мала Ботуња), која долази из правца Брзе, затим Каменитица, чији је извор испод Збежишта. У Горњем Селишту, где су воћњаци Жабљана, налази се кладенац.

Благодарећи притиску воде Ветернице, Вучанке, Мале Ботуње и Каменитице и низини земљишта, изданске воде су обилне и блиске површини па се лако копају бунари. Само је вода из тих бунара „тешка“ изузев воде Вучанке, чија вода спада у „најмекше“ воде Европе.

Постанак села и прошлост.

Жабљане је старо село. По турским подацима о попису становништва из XV века, село Жабља Бара, потом Жабаре а сада Жабљане било је 1450. године тимар неког Мехмеда Видимлије. По ослобођењу од Турака 1877. године Жабљане је имао 46 пореских глава. Село је било господарско, као и сва околна села и последњи господари овог села су били неки Садик и Суља, субаша жабљански.

Као господарско село Жабљане је плаћало аграрни дуг, али није забележен ниједна случај продаје имања несолвентних Жабљачана.

Земље и шуме.

Атар овог села протеже се између атара села Вучја, Белог Потока, Радоњице, Бунушког Чифлука, Брзе и Збежишта и има простор од 444 хектара од чега је обрадиво земљиште на 230 хектара.

Земљиште носи ове називе: Сланиште, Вучанке, Средорек, Луке, Конак, Брестар, Горине, Луке, Смуге, Лештар, Крушкар, Доње Селиште, Лазарева Рупа, Тршевине, Језеро, Соколовица, Гукавица, Шиљковица, Горње Селиште, Јованов Чукар, Огорели Џгар, Обешеник, Талпени Мост, Ливачики, Антанасов Камен и Куса Долина.

Порекло становништва.

Село Жабљане је по попису из 1959 године имало 74 куће са 467 становника, који припадају овим родовима:

-Горинци, чије порекло води из села Горине.

-Тонкини су староседеоци.

-Јанкини не знају за своје порекло.

-Пантинци су из Тибужда код Врања.

-Ранђелови су староседеоци.

-Цветановић Тодор је староседеоц.

-Слаништљинци су досељени из Тулова.

-Мингарци су староседеоци.

-Гаћини су староседеоци.

-Попкини су из Шоплука.

-Вељинци су староседеоци.

-Мијајлини су староседеоци.

-Петријинци су староседеоци.

-Цацини су староседеоци.

-Шумарови су из Вучја.

-Новоселци су из Калуђерца (Мирко Пешић).

-Бисаци-Кованлук су староседеоци.

-Крстић Влада је из Цернице.

-Милан Ћирковић је из Козаре.

-Ранђел Митровић је из Брзе.

-Станко Мијић је Коприве.

-Радосав Младеновић је из Стрешака код Врања.

-Јелана уд. Здравковић је из Славујевца.

-Бора Дејановић је из Гргуровца.

Занимање становништва.

Главно занимање је земљорадња уз стајско сточарство; свака кућа има по две краве, свиње, нешто оваца и др.

Од усева гаје пшеницу, кукуруз, јечам, раж и друга жита. Баште су за сопствене потребе.

У селу је регистровано 15 занатских радњи чији су власници: два ковача, два зидара, два кројача, тракторист, вршач, пластичар, превозник, поткивач, произвођач ракије и два млинара.

У селу има две воденице поточаре и једна електрични млин. Продавницу држи Земљорадничка задруга из Бунуше.

Пошто је Вучје и непосредној близини добар број Жабљанчана ради у фабрици штофова у Вучју.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.  Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Жабљане (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Брза, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Брза је подпланинско село на задњим брежуљцима Кукавице, испод Шиљегарника, највише терасе Лесковачког Мора, изнад састава две речице – Големе и Мале Реке, од којих се после њиховог састава формира река Брзанка. Од Вучја је удаљено око 30 а од Лесковца 20 километара.

Име села.

Врло је вероватно да је река Брзанка, због тога што је, као планинска, брзог тока дала је име селу Брзи.

Воде.

 Кроз Брзу протичу речице Мала и Голема Брзанка. Мала Брзанка извире на локалитету Мечкин Камен испод Шиљегарника а Голема Брзанка на локалитету Смрдан, такође испод Шиљегарника. По изласку из села Брзе оне се састају и чине реку Брзанку, најмању притоку Ветернице која се улива у њу у Поречју.

У атару села Брзе има више кладенаца: Костино Кладенче, Збешко Кладенце, Маријино Кладенче, Петрово Кладенче и Стублине.

Свака друга или трећа кућа има свој бунар а осим тога има и три сеоска бунара. Само у махали Ораница нема бунара, јер „нема воду“.

Земље и шуме.

Атар села Брзе је доста простран и  захвата како планину тако и равни део Поречја. Износи 1148 хектара, од које површине пада на оранице 391, воћњаке 34, шуму 483 хектара. Брза има највише земљишта под воћем у овој Области.

Земља носи ове називе: Селиште, Шиљковица, Брестине, Бостаниште, Параспурке, Росуља, Кршена Топола, Големе Њиве, Ограђе, Куња, Вада, Пупињке, Гарине, Манастириште (Црквиште), Врачарке, Липе, Водене Ливаде, Јајне Ливаде, Дубичке, Шегавче, Песекљивица-Песиште, Конопљиште, Јасике, Дикаве, Стублине, Шегове, Турске Ливаде, Липе, Вучанке, Бандина Чука, Сипут, Јармиште, Церак, Ковачко, Дибока Долина, Плоче, Сеновити Рид, Острела, Дрењар, Горуњак, Одишало-Дугачке Падине, Петрово Кладенче, Базјак, Пландиште и Новакове Баче.

Постанак села и прошлост.

Брза је старо село. Забележена је турским тефтерима из прве половине XV века из којих се види да је пре 1450 године била тимар неког Хамзе Трновљаника, па је те године одузета од њега и дата неком Лазу Хамзи.

Брзу помиње и Хан, и по њема, она је имала 1858. године 60 кућа, дакле, била је доста велико село али и село које се брзо развијало, јер је после 20 година нарасла на 92 пореске главе, како је забележено после ослобођења од Турака.

Пред одлазак Турака она је имала пет читлук-сахибија: Абаса, Хусеина, Садика, Асан-агу и Суљу. У топоминији села очували су се трагови на ове брзанке господаре. Тако сада постоје локалитети: Суљин Караманац, Суљине Баче, Турске Ливаде и Садикове Баче. Као господарско село, брза је плаћала аграрни дуг. За неке Брзанце он је био неподношљив, па су пали у велике материјалне неприлике, које су у неколико случајева завршило принудном продајом целе дужникове имовине.

Када је Влајко Стојановић, наредник српске војске, која је опседала Ниш, крајем децембра 1877. године организовао одред српских устаника у Поречју, кренуо је са тим одредом из Вучја у правцу Брзе и Мирошевца подпланинским путем. Одред је дошао до Мале Брзе и ушанчио се на локалитету Коцкин Бунар-Садикова Бача. Одатле је видео велики број наоружаних Арбанаса који су се кретали ка Вучју. Устаници извршили напад али неуспешан па су се повукли у Вучје а Арбанаси су кренули за њима. Тако је почео бој српских устаника у Поречју са Арбанасима, који ће се наставити у Вучју истог дана.

Порекло становника.

Село Брза подељена је у шест махала, које носе ове називе: Главна Махала, Клисура, Орница, Мала Брза, Ковачева Махала и Сарданска Махала.

У овим махалама живе ови родови:

-Шубарци су староседеоци.

-Ђокини су староседеоци.

-Ранђелови су староседеоци.

-Анђелкови су пореклом из Масурице.

-Аџици су староседеоци.

-Шиникарци су староседеоци.

-Пећини су староседеоци.

-Качарци су староседеоци.

-Клинчарци су староседеоци.

-Баба-Ружини су староседеоци.

-Пољанчани су досеени из Пољанице.

-Бугарци су досељени из Власине.

-Пешини су староседеоци.

-Цветанови су староседеоци.

-Миленкови су староседеоци.

-Никола Михајловић је староседеоц.

-Шопови су из Шопчика, вероватно из Власине или Црне Траве.

-Стојини су староседеоци.

-Тимчини су староседеоци.

-Матејини су староседеоци.

-Новкови су досељени из Јабукова код Владичиног Хана.

-Пупинци су староседеоци.

-Ковачевци су досељени из Љутежа у Грделичкој Клисури.

-Рушкини (Турци) су староседеоци.

-Сардинци су староседеоци.

-Коцкини су из Збежишта.

Ромске куће.

-Панић Јанча и Панић Авдија су досељени уочи Другог светског рата. Они су ковачи.

Према попису из 1959. године Брза је имала 1035 становника.

Занимање становништва.

После ослобођења од Турака Брзанци су били познати као одгајивачи стоке у планини и произвођачи ћумура. Земља је ретка. На својим њивама Брзанци сеју све врсте жита. Репу не сеју. Стока им је ситна.

На испошњеној и реткој земљи, уситњених парцела, уз то и малог поседа, Брзанци су се лаћали многих послова. Данас у Брзи има 35 регистрованих занатлија, и то: 16 зидара, 2 ковача, 2 кројача, 1 орач трактором, 1 вршач, 2 поткивача, 7 пекача ракије, 1 бачвар, 1 угоститељ, 2 штрикера и 1 обућар. Има доста запошљених у Вучју.

Брзанци имају под воћем 34 хектара. У њима гаје шљиве, крушке и јабуке. Од воћа пеку ракију. Винограда је мало, само 7 хектара и служи за домаће потребе. Пеку и комовицу. На Великој Реци некада је било 6 а данас само две воденице.

*

Порекло становништва насеља Влашко Поље - засеока села Брза.

Положај насеља.

Овај заселак се налази усред поречке равни, на десној обали Ветернице, која га својим коритом одваја од Бунушког Чифлука. Заселак је у саставу села Брзе, од којег је удаљено 2,5 километра.

Име засеока.

 У народу овог засеока постоји предање да је на месту где је настао заселак, погинуо некада неки Влах, па се по њему и место назвало Влашко Поље.

Земље и шуме.

Земљиште овог засеока је обухваћено атаром села Брза и његови локалитети тамо већ побројани.

Воде.

Што се тиче хидрографских прилика, заселак се налази на Ветерници. Других текућих вода у овом насељу нема, а пошто су изданске воде близу, свака кућа овог насеља има бунар из кога захвата воду за своје потребе.

Порекло становништва.

-Манџини су пореклом из Масурице.

-Еленковци су староседеоци.

-Новица Цветковић је од брзанског рода Сардинци.

-Драгољуб Цветковић је од рода Сардинци.

-Градимир Јовић је најновији насељеник из Горње Бунуше.

У роду Еленковци, у дому Насте уд. Саве Цветковића, призећен је Ратко из Збежишта.

Занимање становништва.

Становници засеока Влашко Поље се бави замљорадњом и стајским сточарством; чувају краве, свиње и овце. Неки раде као радници у фабрици у Вучју.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Брза (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Мирошевце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Мирошевце се налази на крајњем југу Поречја и то на источном ободу оног дела побрђа које се налази између токова Ветернице на истоку и Јабланице на северозападу. На истоку од Мирошевца је Букова Глава, на југу Вина а на западу је сушичко село Игриште. Положај Мирошевца спада у најтипичнија сеоска насеља; има побрђе и равницу, на обали је реке, тако да има и поље за обраду и брежуљке за шуму, воће и винограде, пашу за стоку и воду.

Име селу.

Када су Словени дошли на ове просторе примили су хришћанство, свештеник је долазио на ово место, да под једним великим храстом маже миром своју паству, да је мироше, па је по том основу село добило овај назив. Ипак ово треба прихватити као народно предање.

Постанак села и прошлост.

Положај који Мирошевце заузима био је одувек згодан за људски живот и људску насеобину. Овај крај није остао незапажен неолитском човеку који је на потесу Селиште-Салачине оставио трагове својих насеља. Било је овде и римских насеобина поромањеног становништва. Постоји овде и кула Краљевића Марка „на брду које се зове Хумап“, где „има једна стара градина“. Постоји бунар - „бунарине“, за које постоји предање да је римски бунар.

У Мирошевцу постоје да локалитета Селиште; један је испод Умца а један на потесу „Сливче“ са северне стране села.

У потесу Вртике постоји Црквиште где је, по предању, била црква посвећена Св. Николи. По предању овде је некада било село под именом Гарина, које је у доба Првог српског устанка разорено.

Први писани документ села Мирошевца јесте повеља коју је у Новом Брду потписао као државни поглавар Стефан Лазаревић. Том повељом књегиња Милица са синовима Стефаном и Вуком, дају руском манастиру Св. Пантелејмону у Светој Гори, поред других села, и село Мирошевце.

Под Турцима је Мирошевце у XIX било господарско село и подељено између двојице читлук – сахибија. Били су то: Мустафа-ага и Емин-ага. Обојица су живели у Лесковцу. Емин-ага је био арбанашког порекла.

Хан помиње Мирошевце и наводи да је оно 1858. године имало 48 кућа. После ослобођења од Турака ово село је и мало 111 пореских глава, што је највећи пораст за период од нешто више од 20 година.

Воде.

Са источне стране села Мирошевца, целом његовом дужином, тече Ветерница. Осим тога из побрђа, западно од села сливају се два потока – Кошевка и Отомија, који лети пресушују.

Изданска вода у Мирошевцу блиска је површини па готово свака кућа има свој бунар. Донедавно су постојала три сеоска бунара али су их појединци присвојили.

Земље и шуме.

Атар села Мирошевца је величине од 1070 хектара, од које површине пада на обрадиву земљу 455 хектара, те по томе ово села спада у најбогатија села Поречја, изузев Стројковца и Доње Јајно.

Земља носи ове називе: Салачине, Колибиште, Сливче, Турске Њиве, Вртика, Шегаве, Доње Орашје, Ограђе, Лозиште, Параспур, Вртике, Тршевине, Лозиште, Липар, Кошавка, Зајкова Долина, Умац, Солила, Језеро-Пампурско Језеро и Маркове Ливаде.

Порекло становништва.

Мирошевце се, нарочито после ослобођења од Турака, сврстало у највећа села Поречја, како по своме атару тако и по броју становника. Село је подељено на следеће махале: Кошевска, Дудинска, Пампурска, Манџинска, Јерска, Отомија (Ново Село) и Лугаре. Према попису становника из 1959. године у њему је живело 187 домаћинстава и 1061 становник.

Становници овог села припадају овим родовима.

-Крстанци су досељени из села Зајчевца на Косову.

-Маџакини су са Косова, село Зајчевац.

-Папуџанови-Пашинци су из Зајчевца.

-Пешин су досељени из Гргуровца.

-Ћулавци су из Зајчевца.

-Јајинци су староседеоци.

-Павловци су староседеоци.

-Дудинци су досељени из Игришта одакле су протерани од Арбанаса.

-Стаменковци су староседеоци.

-Пампурци су староседеоци.

-Пиндраци су староседеоци.

-Коцинци су староседеоци.

-Штавинци су староседеоци.

-Гумчини су староседеоци.

-Шопци су из Шоплука.

-Руменкини (по баби Румени) су из Трстене – Пољаница.

-Буљчини су староседеоци.

-Манџинци су староседеоци.

-Јовинци су из Зајчевца.

-Гининци су староседеоци.

-Петровци су староседеоци.

-Јерци су из Херцеговине.

-Кокинци-Червишови су староседеоци.

-Мицкини су претерани од Арбанаса из Игришта.

-Врањанци (у махали Отомија-Ново Село) су из околине Врања.

-Лугарци-Јовићи су староседеоци.

-Лугарци – друге породице су придошле из поречких села: Белог Потока, Бунуше, Брзе...

Занимање становника.

Баве се земљорадњом. Сеју пшеницу, кукуруз и друга жита. Гаје воће и имају винограде. Имају више услова за воћарство и виноградарство него што га сада користе.

Сточарство је стајско. Многе куће имају добре краве.

Мирошевчани се баве и занатством. Имају регистроване ове занатске радње: 5 зидара, по један ковач, дрвостругар, кројач, млинар, тракторист, вршач, хармоникаш, бачвар, столичар, угостиитељ, обућар и вуновлачар.

У селу постоји продавница „Тргопромета“ из Лесковца. У селу је седиште пољопривредне задруге „14 октобар“ која располаже са 46 хектара земље и машински парк од 4 трактора точкаша, комбајна, 4 вршалице, приколица, прикључне машине и један камион. Имају пошту и седиште месне канцеларије. Баве се пчеларством. Имају осмогодишњу школу као и истурена одељења у Славујевцу, Игришту и Горини. Имају библиотеку које ради као истурено одељење библиотеке у Вучју. Имају биоскоп чијим филмским представама присуствује највише гледалаца у околини, изузев Вучја.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Мирошевце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Букова Глава, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Букова Глава се налази на обема странама Букоглавке, не месту где ова планинска река излази из планиског ждрела, па су куће подигнуте са обе стране реке. Добар део села увучен је у само планинско ждрело а извесни делови, махале, налазе се на око два километра узводно у планини.

Тип села.

Букова Глава се по типу  разликује од осталих села Поречја. Тако су од почетних кућа заселиле ове групе кућа или махала: Пољаничке Трле, Кршева Бука и Коњски Рид су међусобно удаљене око два километра. Ове махале су раздвојене реком. Куће у махалама су збијене једна уз другу и груписане на једном месту, Могло би се рећи да је ово село разбијеног типа.

Име села.

Као и Горина, и ово село је добило име по обиљу шуме у коме је настало. Шума је букова и по томе је настало име села Букова Глава.

Воде.

Средином села тече брза река Букоглавка, чије је корито у доњем делу села, при излазу из планине, широко и пуно наноса, често врло крупног стења. Букогалвака извире на месту Дебеле Мртвице испод виса Бунатовца, На месту Састанци, у њу се се улива Мала Река, која извире испод Коњског Рида. Букоглавка има стрми пад и доста водене масе, па је њена снага веома разорна. Она својим наносом пуни не само корито у селу, већ и поље испод села све до уливања у Ветрницу. Стога се регуласање ове реке поставља као битно важан проблем за овај регион.

Извори су на локалитету Ристова Долина, испод места Састанци а други је у облику чесме под Чапљаком и носи назив Чапљак. Многе куће имају своје бунаре, чија је дубина од 6 до 8 метара.

Старине у селу.

У атару овог села нема значајнијих трагова прошлости овог краја. Интересантно је напоменути да се и у атару овог села налази Марков Камен са кога је, по легенди, Марко Краевић скакао са својим Шарцем идући планином и на коме се налазе трагови копита Марковог Шарца.

Изнаад локалитета Састанци, на месту Равниште, постоји такозвано Коледарско Гробље на коме се налази двадесетак побијених каменова у неплодну земљу за која кажу да сз надгробни споменици двадесетак Коледара изгинулих у међусобној борби двеју коледарских група које су се на овом мету срела.

Под Турцима и село Букова Глава је било господарско село а његов господар пред крај турске владавине био јенеки Асан звани Гушља. Забележено је да је после ослобођења од Турака Букова Глава имала 21 пореску главу.

Земље и шуме.

Атар овог села захвата 1002 хектара земље, од које пада на оранице само 177 хектара док је под шумом 767 хектара.

Земља носи ове називе: Бостаниште, Параспур, Под Гробје, Јар, Гарине, Врањси Хар, Луке, Чапљак, Голи Рид, Дуваниште, Присад, Марков Камен, Зајко Арница, Мала Река и Коњски Рид.

Порекло становништва.

Према попису из 1959. године у Буковој Глави је било 56 кућа са 496 становника. У селу живе ови родови:

-Алексинци су староседеоци.

-Трајко Петровић звани Марјан је староседеоц.

-Илићи су пореклом из Вине.

-Миљковци су староседеоци.

-Ђорђевићи су досељени из Пољанице.

-Савићи су староседеоци.

-Никола Стефановић је староседелац.

-Живко Станковић је староседелац.

-Јордан Станковић је староседелац.

-Зарије Ђорђевић је из Големог Села, призећен у Буковој Глави.

-Цветковићи су из околине Врања – Врањанци.

-Китини су из околине Врања.

-Васиљко Ђорђевић је староседелац.

-Влада Лазаревић је из Крушеве Главе (Тумба).

-Влада Стојиљковић је насељен из Тумбе.

-Милан Ристић је староседелац.

-Пешићи су староседеоци.

-Цветковићи су досељени из Пољанице.

-Радисав Николић је староседелац.

-Стевановићи су из Јабукова.

-Златко Стојиљковић је староседелац.

-Стевановић, Љуба и Сотир, су староседеоци.

-Јовићи су досељени из Гиљана.

-Илићи, Станко и Милоје, су староседеоци.

-Зарије Николић је староседелац.

-Никодије Ристић је староседелац.

-Џонићи су староседеоци.

-Милан Милосављевић је староседелац.

-Милоје Цветковић је из околине Врања.

Роми:

-Марковићи Станко и Влада.

-Љубомир Ристић.

-Марко Новковић.

-Борко Стојиљковић.

Сви су хришћанске вере. Марко и Љубомир славе Јовањдан а остали Никољдан.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Сеју кукуруз, пшеницу, јечам, конопљу, кромпир, пасуљ, тикве. Имају и стоке; око 200 оваца, краве и волове, али ситније расе. Имају 13 коња за брдске прилике и два магарца.

Баве су и воћарством, гаје крушке и орахе. Имају винограде на Голом Риду. Имају нешто фабричких радника у Вучју. Баве се трговином дрва за огрев. У селу има 12 воденица са по једним каменом. Неколицина се баве пчеларством.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Букова Глава (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Горина, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Горина је као и Брза подпланинско село које се налази не месту где река Горинка излази из планине и улази у равницу Ветернице. Од Брзе је удаљена око два километра а од Лесковца 22 километра када се иде преко Брзе и Вучја. И ово село има заселак који се зове Новков Рид – који се налази дубоко у планини Кукавици.

Име села.

Село је добило име по шуми-гори у којој је насељено.

Воде.

Кроз Горину протиче река Горинка. И ова река има у горњем току, изнад села, два крака; један извире из Базјака – Голема Река а други у Лудињу – Мала Река.

У атару овог села има извора; Јеје и Турски Кладенац а осим тога свака кућа има бунар. Вода из бунара је лака и здрава планинска вода.

Земље и шуме.

Горина има атар који захвата 1136 хектара, од којих су 376 хектара обрадива земља, 34 је под воћем а 634 хектара је под шумом.

Земља носи ове називе: Орашје, Шубарке, Гарине, Трска-Бара, Спаинске Њиве, Попадикине Крушке, Новков Рид, Струља Арница, Качарница, Средњи Рид, Вучете-Врачарица, Мала Река, Црни Врх, Кочине, Арнице, Горње Ливаде, Јеје, Прогон, Црни Врх, Преслап, Бабин Гроб, Острика и Голи Рид.

Постанак села и прошлост.

Село Горина се помиње као село у Дубочици крајем XIV века. Оно је било баштина властелина Југа, па га је он даровао руском манастиру у Светој Гори Св. Пантелејмон, који је потврдио деспот Стефан 1395. године актом сачињеним у Новом Брду, када је у њему боравио са мајком кнегињом Милциом и братом Вуком. Тако је ово село постало метох једног далеког манастира за који има да работи а било је ослобођено свих давања према ма коме у земљи. Отуда је црквица у атару овог села, завучена у кланац Горинке, мала и једноставна грађевина, посвећена истом свецу, Св. Пантелејмону.

Хан је на свом пропутовању кроз ове просторе 1858. године забележио ово село са 20 кућа. После ослобођења од Турака Горина је нарасла на 63 пореске главе.

И Горину су Турци почитлучили, па је она, пред крај турске власти, имала три господара. То су били: Демир у западном делу, Бислин у средини села и Иса у Шубарској Махали. Демир је био Арбанас и живео је у Горини док су друга двојица живели у Лесковцу.

Бислим после ослобођења од Турака се нагодио са сељацима у погледу накнаде за имање па нису плаћали аграрни дуг. Шта је било са мештанима којима су господари били остала двојица није познато.

Порекло становништва.

Село Горина се дели на три махале: Демирову Махалу, Бегову Махалу и Шубарску Махалу. Према попису из 1959. године село је имало 777 становника. По наведеним махалама живе ови родови:

Демирова махала:

-Игриштанчики су протерани из Игришта од стране Арбанаса.

-Демировићи су потмци читлук-сахибије Демира.

-Николини су староседеоци.

-Јанча Вељковић је досељен из Калуђерца.

-Милан Стефановић је досељен из Крушеве главе – Пољаница.

-Прокоп Спасић је староседелац.

-Мирко Јовић је староседелац.

-Жарко Станковић је староседелац.

-Пера Николић је староседелац.

-Томислав Ђорђевић је досељен из Мијовца – Пољаница.

-Станко Р. Стојановић је староседелац.

-Јован Николић је досељен из Тумбе.

Бегова махала:

-Тројан Станковић је из Шумана.

-Аранђеловићи су староседеоци.

-Станковићи су староседеоци.

-Ивковићи су староседеоци.

-Јовановићи су староседеоци.

-Велимир Станковић је староседелац.

-Марковићи су староседеоци.

-Тувекџици (пушкари) су староседеоци.

-Грујинчики су староседеоци.

-Стојан Тодоровић – Цоцко је староседелац.

-Пера Тошић је досељен из Великог Војловца.

-Тодоровићи су староседеоци.

-Живко Николић је староседелац.

-Славко Пешић је староседелац.

-Крстићи су староседеоци.

-Раде Ђурђевић је из Шумана.

-Раде Пешић је староседелац.

-Ката Пешић-Врачарица су староседеоци.

-Војислав Пешић је староседелац.

-Петроније Станковић је староседелац.

-Саде Савић је староседелац.

-Димитрије Стојановић је староседелац.

-Шиникарци су из Брзе.

-Благоје Ђорђевић је староседелац.

-Цветковићи су староседеоци.

-Петковићи су староседеоци.

-Младеновићи су староседеоци.

-Димитријевићи су староседеоци.

Шубарска Махала:

-Спасићи су староседеоци.

-Мијајловићи су староседеоци.

-Стојковићи су староседеоци.

У засеоку села Горине – Новково, Риду, који је удаљен од матичног села пет километара, живе ови родови:

-Новковићи су староседеоци.

-Јовићи су староседеоци.

-Стојановићи су староседеоци.

-Стојадин Станојевић је староседелац.

-Јосиф Станојевић је староседелац.

У Горини живе и  ове ромске породице:

-Влада Мустафовић се доселио из Мирошевца.

-Милан Османовић је из Губеревца дошао у Власе па у Горину.

-Салија Арифовић се доселио из Доњег Јајна.

-Алили Мацић је дошао из Гегље.

Занимање становника.

Главно занимање становништва овог села је земљорадња. Сточарство је стајско. Ситне стоке је јако мало. Свака кућа има по две краве, неколико свиња и перади. Има нешто и оваца које пасу по стрњикама и оскудној трави ливада после косидбе.

Село има шест регистрованих занатлија: 4 зидара, један ковач и један поткивач.

Влад Ром је корпар а жена му ради у Вучју у фабрици. Милан Османовић прима социјалну помоћ, Салија израђује бургије а Алил је музикант.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Горина (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Тодоровце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Тодоровце се налази у равни реке Ветернице 18 километара јужно од Лесковца а три километра северно од Мирошевца.

Тип села.

По свом положају село је типично равничарско на левој обали Ветернице.

Име села.

Ово село добило је име свакако по своме оснивачу Тодору а можда и по неком локалном властелину српске средњовековне државе чије је лено био.

Постанак села и прошлост.

Под данашњим именом ово село се не помиње у до сада познатим документима из доба српске средњовековне државе. Могуће је да је оно  постојало под неким другим именом. Постоје нагађања да је ондашње Товрљанце данашње Тодоровце.

Хан помиње Тодоровце као село са 25 кућа да би, после ослобођења од Турака, село имало 44 пореске главе. Тодоровце је било господарско село а господар у је био Ак-ага који је имао два сина – Јашара и Јумера (Омера). Могуће је да су ова двојица, после смрти свога оца, поделили село и као такви и били последњи господари.

Као господарско село, Тодоровце, је плаћало аграрни дуг. Био је у том делу доста проблема, јер неки мештани нису имали средства за аграрни дуг па им је земља продата на лицитацији. Један од купаца на лицитацијама био је свештеник при цркви у Бунушком Чифлуку – поп Гавра, који је тако, купујући земљу презадужених мештана, створио посед од 300-400 дулума.

Воде.

Тодоровце се налази на обали реке Ветррнице. Изданске воде, благодаећу притиску воде ове највеће реке у Поречју су блиске, па свака кућа у овом селу има свој бунар.

Земље и шуме.

Тодоровце по величини свога атара спада у мања села Поречја. Површина његовог атара износи 502 хектара од чега на обрадиву површину спада 238 хектара а на шуме 177 хектара.

Земља носи ове називе: Џамиште, Параспури, Ковраци, Тршевине, Луке, Гарине, Дугачке Њиве, Јашарева Шума, Китице, Стар Забран, Ограђа, Сузава, Црната Долина и Станкова Долина.

Порекло становништва.

Према попису из 1959. године село јеимало 62 куће са 458 становника, У Тодоровцу, према истраживању из 1961. године, су живели ови родови:

-Гаринци су староседеоци.

-Крстанци су из Црне Горе, по баби Крстани су добили презиме.

-Балчини су из Црне Траве.

-Стаменковци су староседеоци.

-Јованови су из Лалинаца.

-Дикини су староседеоци.

-Марковци су досељени из Масурице.

-Рајковци су староседеоци.

-Ранђелови су староседеоци.

-Гоцићи припадају роду Крстанаца, па се воде одвојено. Оснивач рода Гоцића био је унук по сину му Стојану.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Сеју све врсте житарица. Саде кромпир, углавном за домаће потребе. Воћа и винограда имају мало. Паше имају прилично. Стоку чувају у стајама. Нарочито краве. На утринском земљишту усред села, поред пута Бунушки Чифлук – Мирошевце виде се свиње, пловке и гуске.

Занатских радњи имају три – по један зидар, ковач и поткивач.

На излазу из села према Мирошевцу постоји циглана (и црепана) подигнута између два рата. Сада је у друштвеној својини и у њему се израђује цигла и цреп.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Тодоровце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Игриште, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Игриште се налази у врху сушичке области, 18 километара југозападно од Лесковца, кад се иде путем кроз Сушицу, на ободу Котлине и подножју задњих превоја планинског масива Гољака. Оно се са источне стране додирује са атаром села Мирошевца и њему гравитира административно. Село не припада Поречју у ужем смислу, већ малој области Сушици, која спада у шири појам Поречја. Са овим селом се излази из ветерничке равни и улази у Сушицу, долину истоимене реке, једине леве притоке реке Ветернице кад она напусти Пољаницу и Клисуру и уђе у Котлину. У долини ове речице налази се пет насеља, То су, поред Игришта, ова села: Славујевце, Дрводеље, Кукуловце и Шишинце.

Име села.

Игриште у српском речнику означава места накоме се игра. Могуће је да је у далекој прошлости, док наши словенски преци нису примили хришћанство, изводили игре са значењем култне радње. Тај локалитет је пренет на име села, које је ту настало.

Воде.

Игриште се налази месту где се формира река Сушица од два потока;  једног који извире из Хајдучког Кладенца и другог, чије се извориште налази на потесу Братиновац из Сувог Кладенца испод Маркове Главе. Иаоко се Игриште налази на брдовитом терену, изданске воде се нађу, па мештани копаају бунаре из којих користе воду за своје потребе.

Земље и шуме.

Атар овог села има површицу од 636 хектара, од чега на обрадиву површину пада 265 хектара, под воћњацима је 22, пашњацима 72 и под шумом 175 хектара.

Земља села Игриште носи ове називе: Сватовска Арница, Равниште, Дуваниште, Долина, Арнаутско Гробље, Пален Чукар, Танки Рид, Росуље, Селишка Долина,Ржиште, Пољнска Арница, Средња Арница, Коњарска Арница, Бели Камен и Рашитовица.

Постанак села и прошлост.

Село Игриште се не помиње у повељама српских средњовековних владара које се односе на Дубочицу и Сушицу. То може значити да је оно млађе насеље и да у XIV веку, из кога су ова документа, оно није ни постојало. У тим документима се помињу село Сушица и река Сушица.

Хан помиње Игриште и бележи да је 1858. године имало само осам кућа а, после ослобођења, је имало 22 пореске главе.

Како је познато да је Игриште са време Турака било насељено Арбанасима, вероватно је Хан забележио турске куће у овом селу. Са друге стране није вероватно 22 пореске главе били Арбанаси, јер се зна да су они пред српском војском напустили село и одселили се у области планине Гољака.

Порекло становништва.

Према попису становништва из 1959. године Игриште је имало 101 кућу и 599 становника. Сви су насељеници, који су дошли у Игриште након ослобођења од Турака. Најпре је дошла 12 Брезовчана, села на граници према Турској 1878 године. Купили су земљу од Арбанаса, али су у почетку имали сталне сукобе са њима. Арбанаси су прелазили границу, упадали у село и одводили стоку насељеника. Касније су се населили и остали.

Арбанаси су се насељавали у српско село Игриште постепено и вероватно је ово једно од најмлађих села у Лесковачкој Котлини. Не постоје докази да је сеоба под Арсенијем Чарнојевићем с краја XVII века обухватали ове крајеве. Утврђено је да су неки родови из Игршта прогнани од Арбнаса за време Турака и населили у околним поречким селима – у Мирошевцу су Дудинци 8 кућа и Мицкини 7 кућа и у Горини рода Игриштанци – 10 кућа. Могуће је да их има и у другим селима.

Родови:

-Босаци су из села Брезовице  код Врања.

-Станковићи су из Брезовице.

-Станоје Михајловић је из Брезовице.

-Стајићи су из Првонека код Врања.

-Ђорђе Станковић је из Првонека.

-Радоје Додић је из Првонека.

-Божил Ђорђевић је из Дреновца код Врања.

-Ђелићи су из Јаовца код Врања.

-Цветковићи су из Јаовца.

-Рашићи су из Големог Села – Пољаница.

-Цвета уд. Рашић је из Славујевца.

-Антићи су из Јаова.

-Спасићи су из Мачкатице, Масурице.

-Ђорђевићи су из Белишева.

-Стојан Петровић је из Трстене.

Занимање становништва.

Главно занимање је земљорадња и сточарство. Као насељеници су брзо долази до новца – секли су шуму и продавали дрва или правили ћумур.

Имају истурено одељење Основе школе у Мирошевцу и задружну продавницу.

Мало их има запоселних у индустрији, због удаљености од Лесковца и Вучја. Имају само једну угоститељслу радњу од занатских радњи. Иначе досељеници Врањанци, Масуричани и Пољаничани су отресити, веома вредни људи али нису у прилици да искажу све своје способности.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Игриште (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Славујевце, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Славујевце се  налази у долиници коју река Сушица, уз помоћ многих поточића, извајала на око два километра низводно од Игришта а на удаљености 16 километара од Лесковца, идући путем кроз Сушицу.

Име села.

У имену овог села има поетике целог краја. У Сушици се човек нигде боље не  осећа него у Славујевцу. Шумовите дубраве, липари, долинице пуне зеленила и цвећа у мају и јуну одјекује од песме славуја више ма где у долини Сушице. Отуда назив овоме селу.

Воде.

Атар села Славујевца избраздан је многим долинама којим теку поточићи. То су: Липар, Дубрава, Стојаново Долинче, Параспур и Долинче. Сви се они уливају у Сушицу. Осим тога има доста кладенаца, од којих помињемо Бучало и на Прогон. Због обиља текуће и изворске воде цео атар овог села је у зеленилу и делује пријатно, готово весело, насупрот суморне слике села Игришта.

Земље и шуме.

Ово село има атара површине од 593 хектара, од чега на обрадиве површине спада 247 док је под шумом 283 хектара. Воћњака има 11 хектара не рачунајући воћњак пољопривредне задруге „14 август“ из Мирошевца.

Земља носи ове називе: Њиве: Чардачина, Смрче, Пшеничиште, Старо Гробље, Прогон, Пландиште, Црната Долина, Колибиште, Бучало, Друго Колибиште, Стојаново Долинче, Бузалуци-Ђорински, Ржиште, Цветково Долинче и Крушкар. Ливада има мало. Шуме: Међе, Колибиште, Големи Забел, Стојаново Долинче, Пален Лисник, Суво Ливаче-Бузалуци, Врчарски-Големи Забел, Каменолом, Дубрава, Благојев Забел-Јовинско, Зорин Забел, Раскрсје, Црната Долина и Малско. Виногради се налазе на месту Колибиште, Чардачине, Ограђа и Голи Рид – укупно око 5 хрктара.

Постанак села и прошлост.

Ово село, као ни Игриште, се не помиње у српским средњовековним изворима. Хан је забележио 1858. године да је село имало 10 кућа док је после ослобођења од Турака у њему било 36 пореских глава. Пред крај турске владавине у Славујевцу је било само 6 српских кућа, остале су биле арбанашке. Српски део села био је потчињен господару. Последњи господар је био неки Ибраим из суседног Игришта, који је успео да подвласти и суседно село Дрводељу. Ибараим је у Славујевцу имао свој чардак на месту који се данас зове Чардачиште. Ибраим је био осион и веома моћан човек. Имао је две ћерке удате за Арбанасе Ајдара и Азира, накоје се очувала успомена у називима локалитета Ајдарево и Азирево.

По ослобођењу од Турака Славујевчани су плаћали аграрни дуг.

Порекло становништва.

Према попису становника 1959. године Славујевце је имало 89 домаћинстава са 601 становником.

Данас у њему живе српски родови, Арбанаси су се после ослобођења од Турака потпуно иселили.

Родови:

-Слишанчани су досељени из Слишана.

-Луларци (пушили су на лулу) су староседеоци.

-Бунушани су из Бунуше, призећени у Славујевцу.

-Раде Милосављевић је из Тогачевца.

-Дулумџици су староседеоци.

-Петар Ивановић је досељен из околине Врања.

-Џикини су староседеоци.

-Здравковци су из Шилова, Гргуревца и Игришта.

-Митринци су пореклом из Накривња.

-Никола Станковић је из околине Врања.

-Пирчини-Ђоринци су староседеоци.

-Џикини други су досељени из околине Врања.

-Првонеци су досељени из Првонека – код Врања.

-Горчини су староседеоци.

-Радивоје Стојковић-Црвенковић су досељени из околине Врања.

-Здравкови су досељени из Мијаковца.

-Бањчани су досељени из Врањске Бање.

Занимање становника.

Главно занимање је земљорадња. Сеју све врсте жита. Чувају стоку: краве, овце и свиње. Раније су правили ћумур. Данас у Славујевцу има 16 регистрованих занатлија: зидара 7,ковача 1, пекача ракије 6, бачвар (пинтер) 1 и електричар 1. У Славујевцу ради електрични млин а задруга у Бунушком Чифлуку овде има своју продавницу.

Село има четвороразредну основну школу као истурено одељење осмогодишње школе у Мирошевцу.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Славујевце (Лесковац) appeared first on Порекло.

Порекло становништва села Дрводеља, Град Лесковац – Јабланички округ. Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“.   Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Дрводеља се налази у долини реке Сушице, удаљено два километра низводно од Славујевца и 14 километара од Лесковца. Са северозападне стране се готово више не јављају брегови, земљиште је благо нагнуто у правцу југа и југоистока. Само са јужне и југоисточне стране оштрије се дижу брежуљци у чијем подножју усекло корито Сушице.

Име селу.

 Некада је простор где је данас село било под густом шумом. У шуми су радиле дрводеље, чије су колибе на радилишту, временом, прерасле у стално људско насеље, које је добило име по њима – дрводељама. Тако је настало  име села.

Постанак и прошлост села.

Свакако да је село Дрводеља настало после XIV века, јер да га је било у овом веку, документ кнегиње Милице и њених синова Стефана и Вука обележио би границе забели датом манастиру Св. Пантелејмону на Светој Гори. Дрводеља је новије  насеље у односу на стара насеља у равно делу Поречја.

Када су Арбанаси почелида насељавају североисточне падине Гољака и Пољанице. Њихов талас је дошао да граница села Дрводеља али у њега нису улазили. Само село је потчинио сакати Арбанас Ибраим из Игришта, али је у селу било људи који су сачували личну слободу.

Хан помиње село Дрводеља и наводи да је то село 1858 године имало 12 кућа док је после ослобођења од Турака, 20 година касније, оно имало 16 пореских глава.

После ослобођења, као потчињено село, плаћало је аграрни дуг.

Воде.

Дрводеља се налази у највећем делу на десној обали Сушице. Мештани копају бунаре у својим двориштима из којих користе воду за своје потребе.

Земље и шуме.

Атар села Дрводеље захвата простор од 409 хектара, од чега је под ораницама 154 хектара, под шумом је 182 и ливадама 31 хектар.

Земљиште носи ове називе: Каменити Пут, Прогон, Дуњички, Горње Поље, Ограђа, Црната Долина, Росуља, Смрчје, Витлиште, Ђераниђте, Срењар и Горки. Шуме: Китице, Станкова Долина, Голема Арница, Лис Арница, Широке Аенице и Средње Арнице, Виногради: Рид – два ара.

Порекло становиштва.

Године 1959 ово село јеимало 46 домаћинстава и 315 становника.

У њему живе ови родови:

-Грци су из околине Солуна.

-Узунци, оснивач рода је пореклом из Пертата.

-Марковићи су досељени из Славујевца.

-Славковци су староседеоци.

-Ђинковићи су из Белог Потока.

-Стојковци-Ђонићи су староседеоци.

-Горчини су из Славујевца.

-Живкини су староседеоци.

-Урош Вељковић је из Радевца.

-Никола Стајић је из Првонека код Врања. Били су најпре у Игришту.

-Цветко Раденковић је из Брезовице – Врање.

-Стојиљковићи – Бујерци су староседеоци.

-Турци су из Лепчинца, које је 1912. године било у Турској.

-Пупинци (од Ђуре Пуповог) су из Брзе.

-Мумгејини су из Жабљана.

-Стојан Батировић, Ром, надничар и конопљар, досељен из Врања.

У атару овог села своје имања су имали и неки Лесковчани, углавном шуме купљених на јавној лицитацији од презадужених мештана.

Занимање становништва.

Главно занимање становништва овог села је земљорадња. Сеју све житарице. Некада су гајили конопљу и бавили се сточарством. Данас имају краве и свиње али у мањем броју. Некада су правили ћумур. Занатлија данас у овом селу нема.

ИЗВОР: Према књизи Јована Јовановића „Лесковачко Поречје“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

The post Порекло презимена, село Дрводеља (Лесковац) appeared first on Порекло.